Miloš Vasić, koji je preminuo sa 74. godine, bio je vodeći istraživački novinar i ko-osnivač nezavisnog srpskog nedeljnika „Vreme” tokom najturbulentnijih i najnasilnijih godina u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji.
Ovim rečima britanski novinar i istoričar Miša Gleni započinje u „Gardijanu“ svoje sećanje na Miloša Vasića, koji je preminuo 25. septembra posle duge i teške bolesti.
Gleni podseća da se Vasić ponajviše proslavio tokom vladavine Slobodana Miloševića, koji je bio na vlasti od 1987. do 2000, a naročito tokom rata u bivšoj Jugoslaviji devedesetih.
„Srbi koji su želeli da raskrinkaju laži Miloševićeve propagandne mašinerije sa velikim nestrpljenjem iščekivali su svakog ponedeljka da izađe `Vreme`. Kako se situacija pogoršavala, bezbrojne diplomate, novinari, obaveštajni agenti i članovi nevladinih organizacija, koji su bili u Beogradu, zvali bi Vasića da im objasni šta se zapravo dešava iza scene”, piše Gleni.
Iako je Milošević, kako konstatuje britanski novinar i istoričar, stegao obruč oko medija, Vasićevi izveštaji su redovno „otkrivali svu korupciju, tamne radnje i zastrašivanje koje je bilo karakteristično za srpskog vođu koji je bio na vlasti. A Vasić je bio neustrašiv uprkos stalnim pretnjama ne samo njegovom životu, već i porodici, a naročito supruzi Tanji Tagirov”.
Kada je Milošević došao na vlast, Vasić je, naglašava autor u „Gardijanu“, već više od jedne decenije radio kao reporter u NIN-u, najpoštovanijem nedeljniku u Jugoslaviji, koji je osnovan 1935.
„Sa velikim tiražom i snažnom reputacijom, Milošević je odlučio da NIN stavi pod svoju kontrolu pretvarajući ga u magazin koji je propagirao srpski nacionalizam u trenutku dok je zemlja klizila u rat.
Ne želeći da se pomiri sa promenama u NIN-u, Vasić je dao otkaz i 1990. godine postao ko-osnivač `Vremena`. Zajedno sa radio stanicom B92, `Vreme` je postalo jedan od dva nezaobilazna izvora informacija i analize za srpsku opoziciju i bilo kojeg autsajdera koji je pokušavao da razume šta je ponukalo ratove u Jugoslaviji.
Sa te platforme Vasić je pokrivao sve velike priče u bivšoj Jugoslaviji tokom ratova, od velikog protesta protiv Miloševića u Beogradu 1991, preko srpskog preuzimanja Slavonije, opsade Vukovara, do ratova u Bosni i na Kosovu”, napominje Gleni.
A povrh svega, kako dalje piše, Vasić i njegov dugogodišnji prijatelj i kolega Dejan Atanasijević pedantno su dokumentovali fuziju organizovanog kriminala, političkih elita i tajnih službi u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, a naročito u Srbiji.
„Istražujući ubistvo srpskog premijera koji je doneo najviše reformi, Zorana Đinđića 2003, otkrio je kako su, tokom rata, najveće srpske kriminalne grupe bez problema sarađivale sa svojim suparnicima u Hrvatskoj. Rezultat je bila knjiga `Atentat na Zorana` (2005), koja je osvojila nekoliko priznanja u Srbiji i delo je majstora u žanru nefikcije“.
“Ovo je bio fundamentalni tekst srpskog istraživačkog novinarstva“, zapisao je, podseća Gleni, Filip Švarm, glavni urednik „Vremena“, koji je Vasića opisao kao svog mentora. Bila je to, kako je dodao, “istinita priča o ubistvu i sve informacije koje su isplivale su je samo potvrdile”.
Znan svima kao Miša, Vasić je, podseća Gleni, rođen u Beogradu, kao sin Zagorke, učiteljice i Velimira, profesora beogradskog univerziteta. Iako je započeo studije filozofije, zaposlio se kao policajac.
“I na to je bio veoma ponosan čak i kada je početkom sedamdesetih počeo da se bavi novinarstvom; govorio bi da policajci i novinari počinju svoju istragu istim pitanjima: `Ko`, `Kada`, `Gde`, `Kako`, `Zašto`, a njegov forenzički pristup i brza provera informacija karakterisali su njegov rad kao novinskog reportera. Njegovo dobro poznavanje policijskih i vojnih procedura i sposobnost da koristi žargon tajnih službi omogućili su mu da održi širok dijapazon kontakata u srcu Miloševićevog režima, iako su ga srpski zvaničnici videli kao pretnju. Od 1997. do 1999, u naročito teško vreme za novinare i pisce, vodio je Nezavisno udruženje novinara Srbije“.
Gleni se seća da su Vasić i Tanja, koja je takođe radila u „Vremenu“, bili nerazdvojni od trenutka od kad su se upoznali devedesetih. Ali, i da su uvek bili sjajni domaćini, sa uvek spremnom „klopom i pićem, i nadasve očaravajućim pričama“:
„I pored svih svojih interesovanja Vasić je bio poliglota, sa lakoćom se prebacujući sa jezika na jezik, od srpskog do engleskog, od francuskog do italijanskog. I to je bio jedan od razloga zašto je bio tako popularan među strancima koji su dolazili. I Vasić je bio tako velikodušan sa svojim vremenom, mislima, savetima i mladim nadolazećim novinarima u prepunim kancelarijama `Vremena`, i generacijama stranih novinara i diplomata koji su pokušavali da razumeju haos koji se dešavao u Srbiji devedesetih“.
U svem tom haosu, žurbi, kako ocenjuje Gleni, novinar je odisao mirnoćom, uz pomalo iskrivljeni osmeh i duhovite opaske. Naravno, uvek je cigareta marke „Vinston“ gorela u pepeljari, bila je uvek i čašica rakije ispred njega, i otkrio bi neke fascinantne podatke svojih izvora koje je čuvao i štitio.
„U vreme kada su Srbija i njena reputacija bile uništene serijom brutalnih i bezumnih ratova Vasić je predstavljao glas neke druge Srbije koji je bio ućutkan: darežljiv, progresivan, etički i zaštitnički nastrojen spram istine“.
Gleni podseća da se nakon smrti Tanje 2017, i dve godine kasnije Atanasijevića, Vasić povukao iz javnog života, između ostalog i zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Ali, i da je nastavio da prati sve na srpskoj političkoj sceni i u društvu, no da je postao neka vrsta „osamljenika“:
„Potekao je iz generacije talentovanih pisaca i novinara širom bivše Jugoslavije, koji su svoj profesionalni vrhunac doživeli devedesetih i nakon toga. I tugovaće se za njim ne samo u Srbiji, već i Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, Kosovu, Sloveniji i Makedoniji, kao jednim od najvećih pera jugoslovenskog i srpskog novinarstva.
Iza njega je ostalo petoro dece“, ovim rečima zaključio je sećanje na Miloša Vasića u britanskom dnevniku Miša Gleni.
Bonus video:
Stojan Drčelić: Daj Bože da Koluvija ne bude ministar
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare