0
Oko njega se širio mir. Ali, taj njegov mir nas nimalo nije oslobađao njegova autoriteta. Naprotiv, on od nas nije ništa tražio, ali smo zato mi zapinjali iz sve snage da budemo pametni i lepi, da bismo se, kasnije, stideli i kajali.
U izdanju novosadske Akademske knjige nedavno je izašla knjiga “Ko je bio Ivo Andrić – sećanja savremenika”, koju je priredila Žaneta Đukić Perišić. Ovo delo je izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića iz ugla njegovih savremenika – školskih drugova, prijatelja, pisaca, diplomata, suseda, rođaka, političara i poznanika.
Nakon sećanja Andrićevog prvog komšije Dimitrija Diška Marića, i kućne pomoćnice Milosave Puzić, donosimo vam zapis čuvene glumice Mire Stupice o tome kako je izgledala proslava 80. rođendana slavnog nobelovca, na kojem je prisustvovalo puno važnih ljudi iz sveta kulture.
Prirodno čoveku dođe da se, kad govori o Krleži, seti Andrića i obratno. Bili su tako različiti po svemu, sem po veličini i značaju u kojima su stajali jedan uz drugoga. Krležu je lakše opisati pošto je razgovorljiv, praskav, neprijatan ili umiljat, pun boja i pokreta. Andrić je ćutljiv, tih, prijatan i uzdržan. Andrić nije žurio da ga upoznamo, pa ma koliko mi to željno čekali, i nije se obazirao na naša očekivanja da u susretima sa njim čujemo neke njegove velike misli. On ih je držao u svojim knjigama. Pred nama se najčešće štitio plaštom narodnih umotvorina i anegdota koje bi nam, umesto njega, nešto rekle. U razgovorima je davao prednost sagovornicima i umeo vrlo pažljivo da ih sluša. Sam je govorio polako, tiho, punim vokalima. Retko bi se glasno smejao. Najčešće bi se samo smešio, bez zvuka, svojim povelikim tamnim usnama. Oko njega se širio mir. Ali, taj njegov mir nas nimalo nije oslobađao njegova autoriteta. Naprotiv, on od nas nije ništa tražio, ali smo zato mi zapinjali iz sve snage da budemo pametni i lepi, da bismo se, kasnije, stideli i kajali.
Kada me je Komitet za kulturu, među mnogim zvanicama, pozvao na jedan lep izlet brodom Dunavom do Lepenskog Vira, Đerdapa i Kladova, u čast osamdesetog Andrićevog rođendana, bila sam mnogo počastvovana. A kada sam na palubi videla, uz Andrića, pesnike Duška Matića i Desanku Maksimović, slikare Stojana Aralicu, Miku Petrova, upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta Milana Đokovića, nuklearnog fizičara i predsednika Akademije nauka Pavla Savića, rekla sam sebi:
– Miroslava, ovde su svi pametniji od tebe – nemoj da ti padne na pamet pa da počneš nešto da mudruješ. Samo ćuti i slušaj!
Odvajajući se od obale, gledali smo poznate konture našega grada u ranom jutarnjem suncu i miru. Pirkao je vetar i oni najosetljiviji su napustili palubu i spustili se u mali prijatni brodski salon.
Sela sam odmah do Pavla Savića. Njegovo mrzovoljno lice nije me uplašilo. Dugo se poznajemo i dobro već znam kakav je „ljutko“. Pre mnogo vremena, u našoj mladosti, izlazili smo sa društvom iz Kluba književnika. Bila sam lako obučena i noćna hladnoća me je malo stresla. Pavle skide svoj sako, ogrte me i reče: „Hajde, pratim te do kuće.“ Hodali smo polako Makedonskom prema mojoj Cetinjskoj i ja, umorna i ispražnjena, tek da nešto kažem, rekoh: „Je l’ ti to sad pratiš mene ili svoj lepi novi sako?“ On bez reči skide sa mene sako i šutnu ga iz sve snage preko cele ulice i mirno mi reče: „Pratim tebe.“ Naravno, tako impulsivno radi mladost. Ali sam tada shvatila da sa tim drugarom nema šale. Pa taj je u Parizu s Irenom Žolio-Kiri razbijao ništa manje no atome. A i kasnije, pokazalo se u životu, da Pavle, kad treba, ima jak i dobar šut, koji su upoznali njegovi protivnici. Već dugo godina smo, iako se ređe viđamo, prijatelji i ja sedam pored njega mirno. Odmah su nam se priključili slikar Mika Petrov, kompozitor Mihai- lo Vukdragović, Milan Đoković, pisac dr Čedomir Brašanac, Gvozden Jovanić i sam Andrić. Počeli su o Dunavu, spomenicima i naseljima koja su preplavile njegove ukroćene vode. Pavle je gundao kako je rizično krotiti prirodu, jer se ona kad- tad osvećuje za to nasilje. Ona ima svoju harmoniju, logiku i zakone i čovek je neoprezan u tom bahatom postupku protiv nje. „Osvestićemo se“, kaže, „kad bude kasno. Zagađeni smo, jedemo pesticide, udišemo otrove, menjamo klimu i pravimo milion gluposti.“
„A ja sam se još povrh svega i drogirao“, ubaci sa gromkim smehom Mika Petrov, i ispriča kako je stvarno jednom u mladosti, na Akademiji u Krakovu, probao neku drogu, ali da na njega nije uopšte delovala.
„Pa sigurno, kad si jak kao balkanski bik“, dobaci Pavle.
„Droga“, reče Andrić, „samo bi nam još to trebalo na ove naše zbunjene glave.“
Preko puta Aralica viče: „Ljudi, mene bi trebalo uhapsiti jer sam ja najveći veleposednik u Jugoslaviji.“ „Čega?“ dobacuju u horu. „Veleposednik vremena“, i navodi svoj impozantan broj godina. Desanka Maksimović i Araličina žena, Šveđanka Karin, slatko se smeju. Divim se kako su snažne životne baterije u tom dragom čoveku i umetniku.
Posmatramo naselja na našoj obali. Štrče neke trospratnice naših gastarbajtera, potpuno nameštene ali prazne. Roditelji sami žive još uvek u starim potleušicama, brišu prašinu u novoj kući i čekaju da im se deca vrate. Godine prolaze jedna za drugom. Unuci im govore samo nemački. Nade gasnu. Neko glasno citira Desankin stih: „Srpsko se stado malo, sve do poslednjeg runa – razbilo i ošugalo“. Milan Đoković žali za lepim i skromnim starim srpskim kućama koje tako lepo umeju da „legnu“ u prirodu. Govori o novokomponovanim grobnicama sa nameštajem i televizorom da pokojniku prekraćuje vreme, o strašnom vakuumu između visoke inteligencije i nepismenog naroda, o krivici svih nas, a naročito televizije koja bi morala i mogla mnogo da učini.
„Gledate li, Andriću, televiziju?“ – pita. „Retko. Ona nam nudi pesnicu kao najjači argument.“ Gledam glumca Milana Ajvaza, kunja u uglu kao dobroćudni meca, duga seda kosa i brada. Glava mu povremeno udara u zid, ali on ne haje, u opasnosti je jedino zid. Sigurno je „radio“ cele noći. Čak i u ovim godinama zna da sastavi po tri noći, kocoš i vinopija matora. Od čega li je sazdan? Počeo je kao obućarski šegrt. Koliko snage je trebalo potrošiti na putu od gazdinog seoskog šusteraja do dremuckanja na ovom brodu i u ovom društvu? Ali, on se izborio da bude „svoj“. Nikad se nije stapao s okolinom, bio je osoben i hrabar da na sebi izdrži oštro oko i uvredljivu ocenu. Sad se zna da je on Milan Ajvaz, glumačka gromada na sceni i banaćanski Kola Brenjon u životu.–
Bonus video: Odricanje od Nobelove nagrade
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
