Mira Banjac: Bojim se da će se sve slomiti na kulturi

U impozantnu biografiju Mire Banjac upisano je više od 160 uloga ostvarenih tokom sedam decenija.Katica, Danica Čvorović, Saveta Govedarević, Zorica Božović, Anđelija, Mileva, Marija, Jela, Jovanka, tetka Ruža, baba Mara, baba Nađa… samo su neke od junakinja kojima je Mira Banjac “udahnula život” i ”dala glas” postavši jedan od simbola srpskog i jugoslovenskog filma.Od 1949. godine je u pozorištu, najpre u Sremskoj Mitrovici i Banjaluci, pa u Srpskom narodnom pozorištu, da bi 1970 postala član beogradskog Ateljea 212. Od šezdesetih je prisutna na televiziji i filmu i sa podjednakim umećem je kreirala i dramske i komične uloge, u pozorištu, na radiju, filmu i televiziji.Dobitnica je mnogobrojnih priznanja, između ostalog dveju Sterijinih nagrada, statuete "Joakim Vujić", Oktobarske nagrade Novog Sada, nagrada "Pavle Vuisić" i Dobričin prsten, najvećih glumačkih priznanja u filmskoj i pozorišnoj umetnosti, “Beogradskog pobednika” 48. FEST-a za doprinos filmu, a ove godine ponela je priznanje za životno delo  predstojećeg 49. Filmskog festivala u Sopotu - Sofest.To je i povod da se čujemo i porazgovaramo sa Mirom. Zovemo na kuću, međutim Mira je otišla u prodavnicu.- Život ide dalje. Nastavlja se - kaže nam po povratku, uvek prijatna, raspoložena, puna energije, uporna u svemu što radi i optimista čak i u teškim situacijama.

Više puta ste isticali da vas rad održava. Kako ste podneli vanredno stanje koje vam je onemogućilo da glumite?- Dobro. Ja sam shvatila da je to nešto više od svih nas, da je to velika pošast. Uklopila sam se u te zabrane. Poštovala sam sve što je trebalo i pokušala da nađem neki program u kući, pored svih poslova, da sačuvam optimizam, pozitivnu energiju, da se ne opuštam i da mi ne bude previše teško. Izlasci mi nisu nedostajali. Više mi je nedostajao rad u mojoj profesiji. Imam dobre komšije. Komšije su u Novom Sadu poslovično dobre i mimo takve situacije. Paze me i poštuju, snabdevale su me i sve je bilo super.Prošli ste Drugi svetski rat, epidemiju viriole vere, teške devedesete godine…U odnosu na te periode, kako gledate na sve što se sada dešava?- Ovo je strašno. Iznad svih pošasti koje su bile. Nisam zapamtila kugu, ali ovo je strašan talas bolesti. Dosta ljudi umire. Moramo poštovati sebe, svoju higijenu, svoj odnos prema bolesti ili smo gotovi.Ljudski životi su izgubljeni, ali žrtva ove pošasti je i kultura.- Pozorište mi je nedostajalo. Bilo je onlajn predstava, međutim vrlo teško će se kultura oporaviti posle svega ovoga. Privreda je otišla dole, a kultura zavisi od nje. Videćemo šta će život doneti posle epidemije. Bojim se da će se na kraju sve ipak slomiti na kulturi. Nadam se ipak najboljem. Ja imam pozitivan odnos prema svemu i optimista sam da će sve doći na svoje mesto. Možda je za mene kasno, ali imamo mlade darovite ljude, već nekoliko generacija, koji su stasali u velike glumce i želela bih da im bude bolje nego što im je sada.Šta je vas održavalo u svim nedaćama koje ste prošli? Bili ste, kao što ste jednom rekli, drsko dete, a kasnije ste se “kalili pod puškama”.- Svaki život ima svoje uspone i padove, teška detinjstva i odrastanja. Jedino u karijeri nisam imala problema. Postepeno sam rasla. Negovana od strane pozorišta. U profesiji mi nikada ništa nije bilo teško. Najlepši deo moga života je moja karijera.Kada ste 1967. primali prvu Sterijinu nagradu, učinili ste to sa uverenjem da “treba sa kamatom da vratite”. Od tada su se nizala priznanja i sada vam je Filmski festival u Sopotu dodelio Nagradu za životno delo. Znače li vam još uvek nagrade?- Ne prebrojavam nagrade, one su naprosto dolazile sa godinama, sa nečim što je iza mene pa je nekako i bilo logično. Nagrade ne treba prebrojavati. One su jednostavno zahvalnost za sve što si uradio. Ako ljudi to cene tako, onda je to i obaveza. Nagrade i njihovo dostojanstvo treba čuvati, ne biti ispod njih. Ova nagrada u Sopotu je za mene dosta kasno stigla, ali takva su vremena. Obradovala me je, jer volim sopotski festival. Jednom sam ga otvarala sa pokojnom Mirom Stupicom. Bilo je jako lepo, svečano, sa fijakerima. Ovoga puta idem sa svim svojim godinama i svim što je iza mene i primiću tu lepu zaslugu.Gledaćemo vas u filmu “Nije loše biti čovek” Dušana Kovačevića.- I mene zanima da pogledam taj film, ali čekamo da se sve ovo smiri. Volim Duška. Radila sam sa njim “Balkanskog špijuna”. Bio je i reditelj i supervizor, mnogo nam je pomogao, bilo je lepo raditi sa njim. I ovaj film sada bilo je veliko zadovoljstvo. Duško uvek ima jaku, pozitivnu, ljudsku poruku i nadam se da će i ovaj film biti isto to. Sam naslov filma je sjajna poruka.