3
Šta nam veliki mitovi i letnji blokbasteri poput "Barbi" i "Openhajmera" mogu reći o miru? Pisac Salman Ruždi, koji se čitavog života okretao bajkama, odmerava njihovu mudrost - i razmatra cenu koju je i sam platio za slobodu.
„Gardijan“ je preneo deo govora Salmana Ruždija povodom nemačke nagrade za mir koja mu je dodeljena na Sajmu knjiga u Frankfurtu prošlog meseca, a u kojem je pisac govorio o miru, ratovima, napudu koji mu se dogodio, ali i podsetio na čuvene priče u „Pančatantri“ u kojima niko ne morališe, „a dobri momci ne pobeđuju uvek“:
– Priče u toj indijskoj knjizi koja je nakon Biblije najprodavanija na svetu, ne propovedaju o dobroti, vrlini, skromnosti, poštenju ili uzdržanosti. Naprotiv, lukavstvo, strategija i amoralnost često prevazilaze sve. Dobri momci ne pobeđuju uvek. (Čak nije ni uvek jasno ko su dobri momci) Ti junaci savremenom čitaocu deluju jezivo savremeni, jer živimo u svetu amorala i bestidnosti, izdaje i lukavstva, u kojem loši momci često pobeđuju – kazao je Ruždi.
Tokom života su ga, kako ističe, uvek inspirisale mitologije, narodne priče i bajke, ne zato što sadrže čuda, životinje koje govore ili magične ribe – već zato što sadrže istinu.
– Na primer, priča o Orfeju i Euridici, koja je bila važna inspiracija za moj roman „Zemlja pod njenim nogama“, može se ispričati u manje od 100 reči, a ipak sadrži moćna pitanja o odnosu između umetnosti, ljubavi i smrti. Pita se: može li ljubav, uz pomoć umetnosti, pobediti smrt? Ali, odgovara: zar smrt, uprkos umetnosti, ne pobeđuje ljubav? Ili nam govori da umetnost preuzima teme ljubavi i smrti i prevazilazi oboje pretvarajući ih u besmrtne priče. Tih 100 reči sadrži dovoljno dubine da inspiriše 1.000 romana!
Uz mitove je stasavala i njegova karijera i na njegovo pisanje uticali su grčki mitovi, nordijska proza, keltske legende, priče o Karlu Velikom, kralju Arturu, bajke braće Grim. Ipak, ispred svih bile su priča iz „Pančatantre“ jer je uz njih odrastao u Indiji.
– Kada se nađem, kao u ovom trenutku, između pisanja projekata, vraćam se tim lukavim šakalima i vranama i njima sličnima, da ih pitam koju priču da ispričam sledeće. Do sada me nikada nisu izneverili. Sve što treba da znam o dobroti i njenoj suprotnosti, o slobodi i zatočeništvu, i o sukobu, nalazi se u ovim pričama. Za ljubav, moram da kažem, potrebno je tražiti negde drugde – iskren je književnik.
A šta nam svet bajke poručuje o miru?
– Vesti nisu baš dobre. Homer nam kaže da mir dolazi nakon decenije rata kada su svi do kojih nam je stalo mrtvi, a Troja uništena. Nordijski mitovi nam govore da mir dolazi nakon Ragnaroka, Sumraka bogova, kada bogovi uništavaju svoje tradicionalne neprijatelje, ali ih takođe uništavaju. Mahabharata i Ramaiana nam govore da mir ima krvavu cenu. A Pančatantra nam govori da se mir postiže samo izdajom!
Salman Ruždi se u svom govoru dotakao i čuvenog filmskog dvojca koji je ove godine zaludeo svet – „Barbi“ i „Openhajmera“.
– Film „Openhajmer“ nas podseća da je mir došao tek nakon što su dve atomske bombe, Mali dečak i Debeli čovek, bačene na narod Hirošime i Nagasakija; dok čudovište koje se zove „Barbi“ na blagajnama jasno pokazuje da neprekinuti mir i nerazvodnjena sreća, u svetu gde je svaki dan savršen, a svaka noć devojačka, postoje samo u ružičastoj plastici – mišljenja je veliki pisac.
Govoreći o aktuelnom ratu u Ukrajini ocenio je da je „nastao iz tiranije jednog čoveka i pohlepe za vlašću i osvajanjem“:
– U Izraelu i Pojasu Gaze eksplodirao je još jedan ogorčen sukob. Mir je trenutno poput fantazije od narkotika u luli. Mir je teško postići, a teško naći. A mi ipak čeznemo za tim, ne samo za velikim mirom koji dolazi na kraju rata, već i za malim mirom našeg privatnog života, da se osećamo u miru sa samim sobom i malim svetom oko sebe. To je jedna od naših velikih vrednosti, kojoj žarko težimo. Takođe, postoji nešto izrazito pripovedno u pojmu nagrada za mir. Ali sviđa mi se ideja da bi sam mir mogao biti nagrada, zaliha za celu godinu, isporučena na vaša vrata, elegantno flaširana. To je nagrada koju bih veoma rado primio. Čak razmišljam da napišem priču o tome: Čovek koji je primio mir kao nagradu.
Ruždi zamišlja to ovako:
Sve se dešava u malom seoskom gradu, na seoskom vašaru. Tamo su uobičajena takmičenja, za najbolje pite i kolače, najbolje lubenice, najbolje povrće; za pogađanje težine farmerove svinje; za lepotu, za pesmu i za igru. Prodavac stiže u veselo oslikanoj kočiji, koja pomalo liči na lutajućeg prevaranta, profesora Marvela u Čarobnjaku iz Oza, i kaže da će, ako mu bude dozvoljeno da sudi takmičenja, podeliti najbolje nagrade koje je iko ikada video. “Najbolje nagrade!” plače. „Zarolati! Zarolati!“
I tako se motaju, jednostavni seoski ljudi, a trgovac deli male bočice raznim dobitnicima nagrada, flaše sa etiketama Istina, Lepota, Sloboda, Dobrota i Mir. Seljani su razočarani. Više bi voleli gotovinu. I u godini nakon sajma ima čudnih pojava. Nakon što je popio tečnost iz svoje flaše, dobitnik nagrade Istine počinje da nervira i otuđuje svoje seljane govoreći im tačno šta zaista misli o njima.
Lepota, pošto popije svoju nagradu, postaje lepša, bar u sopstvenim očima, ali i nepodnošljivo sujetna. Razuzdano ponašanje Slobode šokira mnoge seljane, koji zaključuju da je njena flaša sigurno sadržavala neko snažno opojno sredstvo. Dobrota se proglašava za sveca i naravno nakon toga ga svi smatraju nepodnošljivim. A Mir samo sedi ispod drveta i smeje se. Kako je selo puno nevolja, i ovaj osmeh je izuzetno iritantan.
Godinu dana kasnije, kada se sajam ponovo održavao, prodavac se vraća, ali je oteran iz grada. „Odlazite“, plaču seljani. „Ne želimo takve nagrade. Rozeta, sir, parče šunke ili crvena traka sa sjajnom medaljom koja visi. To su normalne nagrade. Želimo ih umesto toga!”
…Ovu priču, kaže Salman Ruždi, može da napiše ili ne. U najmanju ruku, može lako da posluži da ilustruje ozbiljnu poentu, a to je da koncepti za koje mislimo da se svi možemo složiti da su vrline – mogu biti poroci, u zavisnosti od vaše tačke gledišta i od njihovog uticaja u stvarnom svetu.
– Moja sudbina je, tokom proteklih mnogo godina, bila da pijem iz flaše sa oznakom Sloboda, pa samim tim i da bez ikakvog ustezanja pišem one knjige koje su mi pale na pamet da napišem. I sada, pošto sam na ivici da objavim svoju 22 knjigu, moram da kažem da je u 21 od ta 22 puta eliksir bio vredan pijenja, i dao mi je dobar život radeći jedini posao koji sam ikada želeo da radim – priča književnik.
U preostaloj prilici, odnosno objavljivanju četvrtog romana, naučio je, navodi, da sloboda može stvoriti jednaku i suprotnu reakciju sile neslobode.
– Naučio sam i kako da se suočim sa posledicama te reakcije i da nastavim, koliko god mogu, da budem nesputan umetnik kakav sam oduvek želeo da budem. Naučio sam, takođe, da su se i mnogi drugi pisci i umetnici, koristeći svoju slobodu, takođe suočili sa silama neslobode, i da, ukratko, sloboda može biti opasno vino za piće!
Priznaje da je bilo trenutaka kada bi radije popio eliksir mira i proveo život sedeći pod drvetom noseći blažen osmeh, ali to nije bila boca koju mu je prodavac dao.
– Živimo u vremenu koje nisam mislio da ću videti, vremenu kada je sloboda – a posebno sloboda izražavanja, bez koje svet knjige ne bi mogao postojati – svuda na udaru autoritarnih, populističkih, demagoških, poluobrazovanih, narcisoidnih, nemarnih glasova; kada su mesta obrazovanja i biblioteke izložene neprijateljstvu i cenzuri; i kada su ekstremistička religija i fanatične ideologije počele da zadiru u oblasti života kojima ne pripadaju. A tu su i progresivni glasovi koji se dižu u korist nove vrste cenzure, one koja se čini vrlinom i koju su mnogi ljudi, posebno mladi, počeli da vide kao vrlinu. Dakle, sloboda je pod pritiskom i levice i desnice, kako mladih tako i starih.
Šta da radimo sa slobodom govora kada je toliko zloupotrebljena, pita Ruždi.
– I dalje treba da radimo, sa obnovljenom snagom, ono što smo oduvek morali da radimo: da na loš govor odgovorimo boljim govorom, da se suprotstavimo lažnim pričama boljim narativima, da odgovorimo na mržnju ljubavlju i da verujemo da istina još uvek može uspeti čak i u doba laži. Moramo to žestoko braniti i široko definisati. Naravno da treba da branimo govor koji nas vređa, inače uopšte ne branimo slobodno izražavanje. Da citiram Kavafija, „varvari dolaze danas“, a ono što znam je da je odgovor na varvarstvo – civilizacija, a u kulturnom ratu može biti da umetnici svih vrsta – filmski stvaraoci, glumci, pevači, pisci – još uvek zajedno mogu da odvrate varvare od kapije!
Ruždi se na kraju zahvalio svima koji su digli glas u znak solidarnosti nakon napada na njega pre 15 meseci:
– Ta podrška je meni lično, i mojoj porodici, mnogo značila i pokazala nam je koliko je vera u slobodu govora još uvek rasprostranjena, širom sveta. Ogorčenje koje je izraženo nakon napada bilo je saosećajno sa mnom, ali je takođe, što je još važnije, rođeno iz užasa ljudi – vašeg užasa – zato što je suštinska vrednost slobodnog društva bila tako žestoko i neuko napadnuta. Najviše sam zahvalan na poplavi prijateljstva koja mi je stigla i daću sve od sebe da nastavim da se borim za ono što ste svi ustali da branite.
Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu
