Umesto da Milevu Marić slavimo zbog njenog izvanrednog uma, discipline potrebne za nauku i njene hrabrosti da se razlikuje od svih drugih žena iz svoje zajednice, mi je - uglavnom pamtimo, po onim stvarima u kojima je bila nalik svim ženama svoje generacije. Kao nečiju suprugu, koja je mnogo patila! Nadam se da će ovo novo čitanje publiku podsetiti da je ona bila istinska heroina i da će, neke nove mlade žene, ohrabriti da i same krenu tim putem. Mileva nije jedina žena čiji je naučni doprinos minimizovan, krivicom patrijarhata, kaže Minja Bogavac.
Razgovarala: Gala Gajin (Novi Sad, Evropska prestonica kultura)
Odlučna, temeljna, disciplinovana, fizičarka briljantnog uma, naučnica koju je BBC svetski servis uvrstio među 100 žena koje su bile daleko zaslužnije od onoga što su im pripisali muževi, očevi, Mileva Marić Ajnšajn jedna je od mnogih žena koja je svetskoj nauci dala nedvosmislen doprinos, nedovoljno vrednovan. Život Mileve Ajnštajn obrađivan je istorijski i umetnički, ali najčešće u takozvanom psihološkom, porodičnom i ličnom ključu, te je programski luk „Heroine“ Evropske prestonice kulture, bio pravi povod da priča o ovoj naučnici ispriča iz ženske perspektive. Premijera predstave „Mileva“ rediteljke Anice Tomić, u adaptaciji Jelene Kovačić zakazana je za 26. maj u Srpskom narodnom pozorištu, u koprodukciji Sterijinog pozorja i Narodnog pozorišta iz Sombora.
Poseban kvalitet ove pozorišne produkcije je zanimljiva regionalna saradnja zapaženih i nagrađivanih autorki mlađe generacije poput Minje Bogavac, Ogle Dimitrijević i Tijane Grumić iz Srbije, kao i Vedrane Klepice i Vedrane Božinović iz Zagreba, koje su zajedno radile na pisanju novog scenskog teksta o životu, sudbini i naučnom radu Mileve Marić Ajnštajn.
Kako ističe višengrađivana dramaturškinja Minja Bogavac, glavna ideja predstave jeste pokušaj da se biografija ove naučnice, predstavi pod novim zrakom svetlosti, te da se Mileva „osvetli tako da bude vidljiva i inspirativna mladim ženama, koje bi od Mileve Marić, mogle nešto da nauče“.
Predstava „Mileva“ zamišljena je kao postdramski, dokumentarni, interdisciplinarni scenski izraz, a ne kao klasična građanska psihološka drama. Šta je glavna ideja? Šta je ono što ćemo o Milevi saznati novo?
– U onom delu teksta koji sam ja pisala, važno mi je bilo da uporedim dve generacije mladih žena i pokažem da su u životu nailazile na različite prepreke. Te prepreke jesu drugačijeg kvaliteta, ali je i danas podjednako teško prevazići ih, ako si žena koja radi u oblasti koju društvo percipira kao „mušku“.
Vas pet je zapravo ‘tkalo’ komad – pet različitih tekstova, delova, različitih dramskih glasova, koji se međusobno prepliću, nadoponjuju, umrežavaju i stvaraju novi tekst. Ovo nije uobičajena praksa. Koji deo je vama pripao da oblikujete? Kako ste uspele da donesete novo viđenje, čitanje života velike naučnice?
– Moja priča o naučnici, priča je savremene i ne tako uspešne učenice jedne škole, koja nosi ime Mileve Marić Ajnštajn. Njena života iskustva, neuporediva su sa Milevinim, ali nepogrešivo pokazuju da žene, svih generacija, na našim prostorima pate. Isto tako, nadam se da priča pokazuje kako patnja nije vrlina koju treba slaviti… što dominantni diskurs (svesno ili nesvesno) radi u interpretacijama života Mileve Marić. Ideja tog tekstualnog fragmenta je jednostavna: mi slavimo Milevu Marić, ali iz sasvim pogrešnih razloga! Tekstovi mojih uvaženih koleginica, sigurno daju i odgovor na pitanje: koji sh razlozi pravi i šta to previđamo kada Milevu Marić nazivamo „srpskom naučnicom i bivšom suprugom velikog naučnika“.
Kako vi doživljavate Milevu Marić? Zbog čega je njen život iz današnje perspektive važan za živote mladih devojaka?
– Mislim da je veoma važno da biografiju Mileve Marić, vratimo na ono što ona jeste, to jest: da je oslobodimo od interpretacija, kojima su je – u međuvremenu, opteretili naš javni diskurs, prosvetni sistem, pa čak čaršijska ogovaranja. Važno je da se setimo da je Mileva Marić bila inteligentna, različita, hrabra, vredna… da se nije uklapala u odnašnje standarde „ženstvenog“ ili socijalno prihvatljivog ženskog ponašanja. Bila je naučnica, a bavila se onim disciplinama, koje se i danas percipiraju kao „muške“. Umesto da je slavimo zbog njenog izvanrednog uma, discipline potrebne za nauku i njene hrabrosti da se razlikuje od svih drugih žena iz svoje zajednice, mi je – uglavnom pamtimo, po onim stvarima u kojima je bila nalik svim ženama svoje generacije. Kao nečiju suprugu, koja je mnogo patila! Nadam se da će ovo novo čitanje publiku podsetiti da je Mileva Marić bila istinska heroina i da će, neke nove mlade žene, ohrabriti da i same krenu tim putem. Mileva nije jedina žena čiji je naučni doprinos minimizovan, krivicom patrijarhata. Mislim da feministička borba danas, mora da se zasniva i na pokušaju da sve te žene vratimo na mesta koja im pripadaju, a odakle su ih istorije do sada uspešno brisale.
Koliko se položaj žene u evropskom društvu, nauci i umetnosti promenio od tada do danas?
– Položaj žena se značajno promenio, ali ni danas ne možemo reći da smo ravnopravne. Mizoginija više nije zvanična i proklamovana, ali postoji – u svim sferama društva, u jeziku, u šalama baziranim na stereotipnoj predstavi žene… To, u krajnjoj instanci, dovodi do nasilja i poražavajuće statistike femicida, u našem društvu. Žene, na liderskim pozicijama, uvek nailaze na dodatne prepreke u svom radu… Ali, ne samo to. Položaj žene danas u mnogome je određen njenom socijalnom klasom ili poreklom, pa dok neke žene uživaju u svim privilegijama, koje je za nas izborio feminizam, druge i dalje žive kao savremenice Mileve Marić: veoma im je teško da se obrazuju i da – zahvaljujući svom radu, budu podjednako poštovane kao i muškarci, u istim oblastima. Ili bar kao neke druge žene, kraj kojih žive.
Ko su po vašem mišljenju danas heroine?
– Heroine i heroji, po mom mišljenju, ne znaju da to jesu. To su samo ljudi, koji se trude da ostanu verni svojoj ljudskosti, čak i ona kada im vreme ne ide na ruku. Danas je teško ostati čovek… pa, ako u tome ipak uspete, postajete heroj. Odnosno: heroina. To znači da heroine danas moraju posedovati veliku snagu, koncentraciju i dobrodotu, potrebnu da bi se ispravno procenila razlika između dobra i zla. Ne znam da li je Mileva o ovome razmišljala, ali sam sigurna da svoj status heroine zaslužuje i zbog velike hrabrosti da svim svojim životom, dokaže da se žena može biti na mnogo načina. Ne samo na jedan, uobičajen, koji patrijarhalno društvo smatra poželjnim.
Kakvi su utisci posle premijere predstave „Ljubav se nosi u tri“ u lazarevačkom Puls teatru?
– Vrlo sam zadovoljna. „Ljubav se nosi u tri“ je predstava nastala po mom romanu, napisanom pre tačno deset godina. Nakon čitave decenije, vratila sam se ovom tekstu, sa novim uvidima, sa mnogo više dramaturškog, ali i životnog iskustva, kao i sa jednom vrstom istorijske distance, koja je učinila da o tekstu, zapletu i likovima, mislim kritički. Čini mi se da je dramatizacija koju sam napravila, prvi, pravi završetak ovog teksta: promišljenija je, angažovanija i univerzalnija od romana. Za tu radost, mogu da zahvalim Ivani Nedeljković, direktorki pozorišta u Lazarevcu, koja mi je dramatizaciju naručila, čime je povukla jedan hrabar repertoarski potez.
Takođe, zahvalna sam Jeleni Bogavac, koja je predstavu izrežirala sjajno, a koja je i meni pomogla da raspetljam dramaturška pitanja, na vrlo pametan način. Na kraju, zadovoljna sam i saradnjom sa ansablom Puls teatra… Mislim da smo uspeli da napravimo neku vrstu milenijalskog, generacijskog manifesta. To je predstava o svim našim propalim ljubavima, ambicijama i pokušajima, da budemo ona generacija koja će promeniti svet. U tome nismo uspeli. Ali, izgleda da ta priča ima određenu težinu i poetiku. Publika će, naravno, oceniti kakva je predstava, a ja mislim samo da smo imali odličan proces i veoma mi je drago što ta priča sada živi, na sceni.
Bonus video: Luna park i Minja Bogavac
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare