Naši političari se hvale kako su jednom sportskom klubu dali desetine miliona evra pomoći, a celokupna kultura ne dobije pola miliona na onoj slobodnoj raspodeli za ulaganje u projekte. To je nivo kulture naše politike, kaže za Nova.rs ugledni vajar Vukašin Milović, čija je izložba skulptura i reljefa u Galeriji “Mostovi Balkana“ u Kragujevcu koja je bila planirana od 18. marta do 6. aprila zbog epidemioloških mera odložena do daljnjeg...
– U principu nije to ništa strašno. Biće korisno za prethodnog izlagača koji će svoju izložbu da produži, a meni je možda i bolje, bića lepše vreme pa je lakše za transport i za postavljanje izložbe. Eksponati još nisu poslati pa će to biti kada bude povoljan trenutak, a nadam se da će to možda biti već sledeće nedelje – smatra umetnik.
Rođen je u Andrijevici u Crnoj Gori 1962. godine. Završio je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu u klasi kod prof. Nikole – Koke Jankovića. Na istom fakultetu je stekao zvanje magistra u klasi kod prof. Milorada Tepavca. Do sada je priredio 26 samostalnih i učestvovao na velikom broju grupnih izložbi kod nas i u svetu. Autor je između ostalog, i spomenika Stefan Dušan kralj Milutin Drugi u Kosovskoj Mitrovici. Za skulptorski rad je deset puta nagrađivan. Njegova dela nalaze se u zbirci Narodnog muzeja i drugim muzejima i zbirkama kod nas i u svetu. Vanredni je profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti.
O predstojećoj izložbi u Kragujevcu, između ostalog piše:
“Autor je svojim umetničkim izrazom, izgradio nove prostore slobode u sferi stvaranja i tumačenja dela. Služeći se snažnom imaginacijom i ogromnim kreativnim potencijalom, napravio je iskorak iz figuralnosti u apstraktni svet ideja. Razarajući formu i svodeći je na najosnovniji oblik – liniju, otvorio je polje za beskrajno putovanje u intuitivne dimenzije, nesputano poniranje u podsvesno i identifikaciju sa likovnom predstavom… Ono što najviše izdvaja dela ovog autora, iz matrice modernog skulptoralnog izraza, je onirički doživljaj posmatrača u interakciji sa likovnom predstavom i bezgranična, apsolutna, sloboda tumačenja sadržaja, oslobođena pseudo-intelektualizma, te svedena na formu kreativne igre asocijativnog i ličnog.“.
Milović kaže da ovog puta nije hteo da joj daje naziv izložbi.
– Radovi su realizovani na čeličnoj podlozi, a biće izloženo pet skulptura i desetak reljefa, zavisi do postavke kako će moći da se smesti na zidovima. To je izložba koja ima jednu jedinstvenu poetiku. Krajem 2019. imao sam izložbu “Beskrajni prohodi“ u Galeriji ULUS i to su dela u kojima dominiraju linearne forme. Mašinom delujem na površinu metala i pravim tragove koji prelaze u reljef. Ova izložba je nastavak toga, ali sada sam osim reljefnih formi napravio iskorak i u oblike. Skulpture su tretirane na sličan način.
Može li se živeti od umetnosti kod nas i kada nije vreme pandemije, upitali smo umetnika.
– To je uvek teško. Postoje oni koji umetnost koriste kao način kako da zarade novac i to više nije umentost nego zanat, jer ugađate ljudima, radite ono što njima treba, što žele. Ali ako ste tragalac i bavite se čistom umetnošću, to je teško mada ima kome se posreći da ima i koristi od toga. Tu postoje razni načini, ako ste uvezani sa političarima i ljudima od moći, to ima neke svoje prednosti a ako ste vuk samotnjak onda je to mnogo teško. Ja sam, srećom, profesor na fakultetu, pa sa te strane imam nezavisnost da mogu da radim ono što mislim da treba i da ne moram da se prilagođavam.
Otežavajuće za umetnika je, nastavlja, i to što kod nas ima vrlo malo kolekcionara skulpture.
– U svetu, u Americi ili Kini na primer, ima mnogo muzeja i samim tim i kolekiconara, i ako ste kvalitetni postoji velika šansa da će otkupiti neki vaš rad. Ovde u životu možda prodate jedan ili dva eksponata i još se od vas uvek očekuje da svoje delo date jeftino i još ako može džabe. A u svetu je suprotno, ne kupuje se jeftino za kolekcije, jer njihovi vlasnici imaju svoj rejting i zato vole da imaju umetnički vredne eksponate koji imaju takvu i cenu, a za izbor imaju i svoje savetnike. Čak i ako je nešto umetnički dobro a nema pravu cenu, neće da imaju to u svojoj kolekciji. Ime umetnika, delo, cena, sve je bitno. A ovde svako gleda da vas ubije u cenu. Umetnik nije lako jer ne može da stvara ako nema ulaganja u delo, osim talenta, vizije, sve košta i materijal i alat, i prostor i struja.
I mecenstvo je odavno zaboravljena kategorija.
– Kultura više nije važna. Takva je situacija da su se sada obogatili ljudi koji su spretni a nisu dovoljno kulturno izgrađeni. Verovatno će njihovi potomci biti, i to je uvek tako. I to je normalno, nas to boli ali tako je oduvek bilo – smatra Milović, i dodaje:
– Mi imamo jako mnogo dobrih vajara, umetnika u skulpturi, i to je neobično. Da ljudi rade iz ljubavi, to je čudno za ovako malu sredinu koja ne ulaže u kulturu. Nema neke prave logike, sve je vezano za neku drugu korist. Ne gleda se na ostavštinu, nego samo na trenutak šta može marketinški da bude korisno.
Na pitanje da li je to sudbina kulture generalno u našem regionu, odgovara d au velikoj meri možda jeste.
– Ali mislim da je opet mnogo bolje nego kod nas. Nešto je ovde kako ne treba prema kulturi i obrazovanju – rekao je Vukašin Milović, kojem ova izolacija zbog izolacije ne smeta.
– Ne osećam je. Mi umetnici smo pomalo egocentrični, imamo svoj svet, svoj atelje, putanju kretanja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar