Miloš Lolić: U ulicu verujem, u društvene mreže ne

- Položaj žena je tema kojom sam ovde ponajviše razočaran i zgrožen, ali da budem iskren - nije mnogo drugačije ni negde drugde... Ne znam da li je u pitanju nasleđe patrijarhata, učenje crkve, podlost kapitalizma, ali žene i dalje služe da odigravaju ulogu u muškom sistemu. Nikada se nije planiralo da pozicija žene bude poboljšana - mišljenje je uspešnog reditelja Miloša Lolića čija se nova predstava “Yankee Rose“, sinoć premijerno izvedena u Beogradskom dramskom pozorištu, između ostalog, bavi i ovom temom.Lolić je ostvario zapaženu karijeru u Evropi. Jedan je od 30 umetnika kojima je dodeljen počasno austrijsko državljanstvo „zbog izvanrednih doprinosa u interesu zemlje“, a dobitnik je brojnih nagrada među kojima je i prestižna austrijska „Nestroj“ u kategoriji najboljeg mladog umetnika za predstavu „Magično popodne“ Volfganga Bauera. Laureat je i Gran prija slovenačkog festivala “Borštnikovo srečanje” za predstavu „Bartlbi, pisar“, kao i nagrade za režiju Festivala “Bayerische Theatertage Augsburg” za Lorkin komad „Krvave svadbe“, za koju je dobio i “Politikinu” nagradu za režiju na BITEF-u 2012.Kada je reč o domaćoj sceni, najviše je radio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a poslednji u nizu je “Kaspar” po tekstu Petera Handkea.

U predstavi “Yankee Rose”, po tekstu Slobodana Obradovića, ostvario je prvu saradnju sa svojom majkom Danicom Maksimović koja igra glavnu ulogu, a teme kojima se bavi u komadu lično ga “diraju”.- Iako je drama napisana pre više od 10 godina, sada je još aktuelnija. Ovo je priča o ženi koja počinje sa dna, i uspinje se kako zna i ume, da bi kasnije postala planetarno popularna, uz sve posledice. Tema koja je zahtevala da se priđe pažljivo. Verujem u disciplinu i svestan sam da to nekada iziskuje da budem strog na probama. Prema majci sam se ponašao kao i prema svim drugim glumcima. Oslovljavali smo se po imenu, trebalo je pored privatnog, uspostaviti i poslovni odnos, što mislim da je normalno u svim profesijama, od mesare do pozorišta, kada se desi da dete sarađuje s roditeljem. No, pre svega verujem da joj ova uloga pripada - kaže Lolić.

Na pitanje šta ga najviše inspiriše i dotiče kada je reč o temi komada - životnom putu jedne žene, odgovara:- Mizoginija je u svakoj pori društva. Ovaj tekst se između ostalog bavi i time da, čak ako se i dopusti ženi da dođe do određenog uspeha, biće kažnjena, biće žrtva tog uspeha. A savremeni mediji su tome samo doprineli. Razapinjanje žena tabloidnim naslovima, targetiranje po portalima, razvrstavanje po telesnim atributima, živimo u vremenu kada novinarstvo služi da pospešuje mržnju. To viđam svakodnevno i svuda. Ubistvo, silovanje, porodično nasilje, sve se pakuje u bombastične reči, pospešuje čitanost i gledanost, i nemali broj ljudi profitira na tom trovanju i na tuđoj nesreći. Već godinama ne gledam TV i ne čitam dnevne novine, jer me pored samih vesti dodatno pogađa i način na koji su servirane - iskren je naš sagovornik, dodajući da “uprkos tome što sve više govorimo o poziciji žena, nejednakost je okosnica našeg sistema”.Priznaje da se oseća razočarano i da nema utisak da pozorište i umetnost mogu da igraju ključnu ulogu u borbi s ovim i sličnim društvenim boljkama.- Čak ni vizuelna umetnost, koja je donekle pristupačnija, ne utiče na društvene odnose, a kamoli scneska umetnost. I koliko god se pozorište obraća svima, ono se neretko obraća istomišljenicima. Ipak zaista verujem u ono što je hiljadu puta rečeno - ako to što stvaramo makar jednog gledaoca u sali dovede do preispitivanja i otvori diskusiju u njegovom mikro svetu, onda je to veliki uspeh za predstavu.

Komad nosi naziv "Yankee Rose" kao i istoimena pesma Dejvida Li Rota iz 1986. godine, ali kako objašnjava, predstava ne referiše direktno na tu numeru. A s obzirom da je u pitanju mjuzikl, tu je sjajna muzika kompozitorke Nevene Glušice.- Sama mala scena Beogradskog dramskog pozorišta nas je navodila na garažni pristup predstavi, a imamo stvarno vanserijski bend.Reditelj naglašava da nema odustajanja od borbe, jer to ne može biti opcija. Pitamo ga zato ukoliko pozorište nije “poligon” za tu bitku, gde se onda može voditi?- Iskreno, i dalje verujem u ulicu, iako mislim da to nije jedini način. Postoje, naravno, i drugi načini, ali ono u šta ne verujem jesu društvene mreže. Vidim da je to najčešće mesto gde ljudi iskazuju svoje stavove, ali je jasno da taj njihov glas neće otići dalje od “zida”. To se ne računa u borbu. Dok je ulica i te kako legitiman način - kaže Lolić.

Jedna od tema drame “Yankee Rose” je usamljeničko društvo koje je posledica gubitka empatije i ljubavi u vremenu usmerenosti samo na moć i novac. Lolić primećuje kako se gotovo svi s kojima dolazi u kontakt osećaju usamljeno:- Više o tome i ne pričamo, kao da se podrazumeva. Više i nije u našim rukama, i jasno je da se direktno tiče virtuelnog sveta. Sada vlada nova, specifična usamljenost koju ranija vremena i društva nisu mogla ni da zamisle. Sigurno znate onaj osećaj kada ste stalno okruženi ljudima, stalno izloženi, dostupni, konektovani, ali u stvari sve dalji od sebe samog i vezivanja za drugog. Toj usamljenosti je potrebna nova reč, novi termin, jer usamljenost koju smo do sad poznavali ne zahvata sve to dokle smo stigli - zaključuje Miloš Lolić.Bonus video: Ninković - BDP bolji od Vimbldona

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=slobodanbodaninkovibeogradskodramskopozoriteboljeodvimbldona-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3625305"]