3
Hrvati će radije biti sluge i parije, konobari i sobarice, pretposlednji među svim evropskim narodima, ako će pritom znati da je Srbima još gore, kaže zagrebači pisac u intervjuu za naš portal.
Od brojnih zanimljivih stvari koje je zagrebački pisac Miljenko Jergović rekao u intervjuu za Nova.rs, čiji je povod bio njegova nova knjiga „Rat“ (Booka), izdvojili smo jedan deo koji se odnosi na večitu temu – odnos Srbi i Hrvati. Na našu konstataciju da oko tog pitanja već postoji zamor, ali da je to istovremeno neprolazna tematika, Jergović je rekao da je „celokupna nacionalna, to jest nacionalistička, dinamika u odnosima Srba i Hrvata, ili srpskih i hrvatskih nacionalističkih elita, zasnovana na nečemu što se po stoti ili hiljaditi put ponavlja“.
– S tim da Hrvati imaju Srbe kao svoju jedinu opsesiju, u odnosu na koju formiraju vlastiti identitet, jezik, pogled na svet, orijentaciju u svemiru, tako da bi se, u skladu s tom njihovom autopercepcijom, moglo reći da su Hrvati u stvari oni koji nisu Srbi, i kad bi, ne daj bože, nekim čudom nestalo Srba, ne bi više moglo biti ni Hrvata kao Ne-Srba. Srbi, opet, imaju više opsesivnih tema. Uz već pomalo marginalizovane Hrvate, to su, naravno, Albanci. Potom, Evropa i Zapad, s brojnim podtemama, od Vatikana preko Nemačke, sve do ozbiljnih deluzija na temu vlastite važnosti.
Pisac dodaje da misli „da je Srbima ipak lakše i da bi se Srbi lakše mogli izlečiti od samih sebe“.
– Srbi nisu monotematski kao Hrvati. Hrvati će radije biti sluge i parije, konobari i sobarice, pretposlednji među svim evropskim narodima, ako će pritom znati da je Srbima još gore, i da su Srbi iza njih. Milije im je to, nego da budu bogati i poštovani, a da su Srbi još bogatiji i poštovaniji. Recimo, HRT već godinama ne prenosi velike svetske teniske turnire, svetska i evropska prvenstva u košarci. Šta mislite zašto? Tek onog dana kad se Novak Đoković oprosti od tenisa, u Hrvatskoj ćemo opet moći da na televiziji gledamo Vimbldon.
PROČITAJTE JOŠ:
Međutim, Jergović smatra da bi se njegova percepcija srpsko-hrvatskog odnosa možda promenila kada bi on nekim slučajem postao Beograđanin.
– Da sam kojim slučajem Beograđanin, ili kad bih se kojim slučajem doselio u Beograd, mislim da bi me već nakon nekoliko nedelja ili meseci mnogo toga tako počelo nervirati, da bi u stalnim poređenjima srpskog i hrvatskog slučaja Srbi naglo počeli da budu na gubitku. I kao što mi se danas čini da je koješta u Beogradu bolje nego u Zagrebu, tada bi najednom postalo obrnuto. Ali prirodno je da bude tako – konstatuje Jergović koji kaže i da mu je žao što Srbi i Hrvati nisu poput Francuza.
– Jeste li videli šta se u Francuskoj dogodilo kada je realna postala mogućnost da pobedi ekstremna, profašistička i rasistička desnica? Svi su se ujedinili da odbrane Republiku. Ta reč u Francuskoj nešto znači, ali bi lepo bilo da ona i kod nas nešto znači. Jednako kao što i reč demokratija u Francuskoj nešto znači. Reč demokratija znači i kod nas, ali značenje reči suprotno je nego u Francuskoj. U Srbiji i Hrvatskoj demokratija je bezuslovna vladavina većine, u kojoj manjina ne samo da nema nikakva prava, nego su oni koji ostaju u manjini pomalo već i krivi što su manjinci. A ako već nisu krivi, onda su glupi, perverzni, nastrani, jer nisu glasali za ono za šta je glasala većina. U Francuskoj je demokratija sistem koji manjini jamči ne samo ljudsko dostojanstvo, nego stalnu brigu većine da to dostojanstvo ničim i nikad neće biti sistemski ugroženo. Kakva je u našim zemljama razlika između demokratije i diktature? U demokratiji se, kažete, izlazi na višestranačke izbore. Ali i u diktaturi po pravilu vladaju oni za koje bi glasala većina kad bi se o tome glasalo na izborima. U čemu je onda razlika, osim u toj uzaludnoj proceduri?
Bonus video: Ante Tomić o romanu „Nada“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
