0
Moj otac Pera Kralj je uvek govorio da i u životu i u pozorištu mora da postoji neko svetlo na kraju tunela. To je i moj moto u životu, pa su i moje predstave takve, kaže umetnica čiji je komad “Rolekoster” prikazan na Sterijinom pozorju.
Komad “Rolerkoster” oslikava ne tako daleku budućnost društva, a duhovit pristup veoma ozbiljnim temama nudi, u žanrovskom smislu, različite mogućnosti interpretacije. Vidite li “Rolerkoster” kao komediju ili tragediju?
– Iako Jelena Kajgo svoj tekst definiše kao komediju, ja uvek volim da naglasim da je to neodoljivo napisana tragedija o savremenom čoveku i njegovom pokušaju da se snađe u društvu u kojem živimo. To je ono kako sam ja videla ovaj komad.
U svom tekstu Jelena Kajgo obrađuje niz ozbiljnih i veoma aktuelnih tema, poput identiteta, emigracije, otuđenja, pritiska društva, prilagođavanja na novo kao neminovnosti. Koliki je izazov za reditelja sve ovo “upakovati” u nepuna dva i po sata?
– Jeste izazovno, pre svega zato što je blisko . To su teme koje su prisutne, ne mora mnogo da se izmišlja, osim činjenice da ovaj komad pruža jednu divnu mogućnost kreiranja neke blisku budućnost. U tome smo istinski uživali. Komad otvara sve te teme, ali to je ono sa čime se čovek danas suočava maltene svakodnevno, u pokušaju da razume samog sebe, i da odgovori na pitanja “kuda idem, gde da skrenem, šta da radim”.
Komad se bavi univerzalnim temema. Mislite li ipak da bi njegova percepcija u drugim, možda razvijenijim zemljama bila drukčija?
– Mislim da je komad univerzalan i moguće je da bi publika u nekoj razvijenijoj zemlji možda bila i zapitanija od nas, jer je u tehnološkom smislu dalje odmakla, dok mi tek idemo ka tome i još uvek iz neke udaljenije perspektive gledamo na razvoj sveta tehnologije i društva. Kod njih je to već donekle aktuelna tema.
Jedna od tema koja bi, s druge strane, mogla biti kod nas aktuelnija nego u nekim drugim državama, je emigracija.
– Interesantno je da se, recimo, kada se spominje ovaj komad, niko ne dotiče teme emigracije. Shvatila sam da je to posledica činjenice da je nama postalo nova normalnost. Nama je postalo normalno da će dete, kada završi školu, otići, mi to nekako već podrazumevamo. U komadu se u prvoj sceni majka oprašta od ćerke koja se udaje i odlazi u neko novi život, ali ta tema nikako ne biva dominantna, jer se to zapravo događa u svakoj drugoj kući u Srbiji. I to nam je postalo normalno.
Tačke uporišta u svojoj borbi s prilagođavanjem na novo, glavna junakinja Ljiljana pokušava da pronađe čak i u stvarima koje ni njoj samoj nisu bliske, poput religije. Otkriva, međutim, da izlaz leži negde drugo.
– Njen put je grčeviti pokušaj da se čovek za nešto uhvati , da nađe neko utočište. Na kraju upravo robot otkrije to nešto, što zvuči kao fraza, a to je da je utočište u ljubavi, dokle god smo mi u stanju da pružimo ljubav i da je primimo. Kroz odnos Ljiljane i robota Šile je zapravo ispričana cela ta priča o Ljiljaninom pokušaju da se prilagodi savremenom svetu: isprva, ona odbija mogućnost da takvo nešto postoji , a kad je prisiljena da se suoči s tim ona je užasno nervozna i ne želi da to prihvati. Postepeo taj robot joj postaje najbolji prijatelj.
Ljiljana je, između ostalog, primorana da se suoči i sa izazovima, nazovimo to, nove političke korektnosti. U kojoj meri smo spremni da politički korektno reagujemo i treba li da strahujemo da nas “preterana” politička korektnost može dovesti do apsurda?
– Mislim da suludo i tvrdoglavo insistiranje na političkoj korektnosti zapravo prelazi u svoju suprotnost. I to je jedna od stvari sa kojima se poigrava ovaj komad i to je ono što je neodoljivo i duhovito u njemu. U komadu nema mržnje, ali ima te naizgled političke nekorektnosti, koja čuči u svima nama u pokušaju da razumemo razne stvari koje nam nisu bliske, ali mi sami to nećemo nikada naglas izgovoriti. Rečenice koje Ljiljana izgovara ljudi prepoznaju. Ona ih izgovara naglas i na taj način pokušava da prevaziđe nešto što je njoj samoj začudno, nerazumljivo ili što u njoj izazva strah ili neku drugu emociju koja uznemirava.
Publika različite generacije će komad doživeti svaka na svoj način. Koliko će mlađa publika moći da prepozna tragiku u komadu, odnosno onaj nivo “ponorinice”, o kojem govori Dara Džokić?
– Ne mogu da se stavim u njihovu kožu jer sam dosta starija, ali u publici ima dosta mladih. Oni jako lepo reaguju, priču gledaju iz neke svoje vizure, upravo zato što su oni ti koji pokušavaju da se, kao ćerka ili unuk, snađu u tom svetu ekrana, tehnologije, brzog života, tema koje luduju, koje se neprestano otvaraju da bi već nakon nekoliko dana bile zaboravljene. To je nešto što je mladoj publici interesantno i blisko.
Ako su ekrani i roboti naša budućnost, treba li da je se plašimo ili da joj se radujemo? Jeste li Vi u tom smislu optimista?
– Moj otac Pera Kralj je uvek govorio da i u životu i u pozorištu mora da postoji neko svetlo na kraju tunela. To je i moj moto u životu, pa su i moje predstave takve. Nešto mora da postoji i mora da postoji neka nada.
Bonus video: Svečano otvoreno Sterijino pozorje u Novom Sadu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
