Piše Milena Marjanović: Portret slikan srcem

Oko shvatanja portreta kao fotografskog žanra najviše se lome koplja. S razlogom. Jer mnogi misle da je dovoljno imati vrhunsku opremu da bi se napravio odličan portret. Za odličan portret je potrebno više od preslikavanja lica objektivom. Potrebno je pogoditi ili pronaći karakter onoga koji stoji pred kamerom (modela), što neminovno podrazumeva uzimanje u obzir odnosa prema motivu (fotografa). Rečju, fotograf najpre mora da uhvati trenutak kad je portretisani najsličniji samome sebi. (Napraviti nekoga lepim, da ne liči na sebe nego na manekena, druga je vrsta priče, takođe fotografska, ali pomodna, komercijalna.) To je prvi uslov da portret gotovo uspe, ali nedostaje mu još nešto da bi bio kreativan, odnosno da bude umetnički. To je treptaj duše odnosno iskra intelekta. Ovakav pristup portretu utisnut je u Karašićev opus.

Fotografija mora da ima punctum, to jest "ono što me ubode“, piše Rolan Bart u beleški o fotografiji Svetla komora, iz 1979, objavljenoj kod nas 2003. i 2011. godine, danas antikvarnoj knjizi. Punctum može biti i naizgled nebitan, pa i neočekivan detalj. Na primeru portreta Jovana Kolundžije: violinist ne gleda unapred već gleda dole, u violinu – uronjen u sebe. Da bi odredio punctum, fotograf mora da poznaje onoga koga želi da portretiše odnosno da unapred zna šta želi da istakne.U ovom slučaju, to je trenutak maksimuma koncentracije uoči koncerta.Portret u srpskoj fotografiji ima dugu tradiciju, koja datira od naših prvih fotografa na čelu s Anastasom Jovanovićem, pa preko Milana Jovanovića, Marka Stojanovića, Mare Rosandić, Samsona Černova, Riste Marjanovića, Vidoja Mojsilovića, Sekule Medenice, Miodraga Đorđevića, Branibora Debeljkovića, Aleksandra Dolgija... stiže do savremenika među kojima istaknuto mesto zauzima i Rajko R. Karašić.

Iako je jedna od najstarijih fotografskih disciplina, portret i dalje balansira na tankoj niti između verodostojnosti-autentičnosti i dopadljivosti-ulepšanosti. Jedno se s drugim odlično slaže, samo ako se ne pitamo šta je, zapravo, čovek a šta lepa fotografija čoveka!? I da li su oči prozori kroz koje duša gleda? Na ova pitanja upućuju Karašićevi portreti, kako oni slikani svetlošću tako i oni crtani olovkom, kredom i tušem, većina uspešno realistični, poneki s akcentima karikaturalnosti.

Tematski i formalno gledano, u Karašićevom defileu poslenika naučno-kulturno-umetničkog života kod nas dominantna su lica često praćena gestom ruke, uvek na neutralnoj pozadini. Karašić nema potrebu da ih ugrađuje u ambijent, da ambijentom dopunjuje njihovu izražajnost, jer lice je jedno i jedinstveno. Obratite pažnju na portrete/fotografije arhitekte Mihajla Mitrovića, slikara Radislava Raše Trkulje, Aleksandra Lukovića Lukijana, Kosare Bokšan, Petra Omčukusa, Momčila Mome Antonovića i Milutina Dedića, vajara Jovana Soldatovića. Kao da su oživeli, tu, sad, pred nama, iako su im duše otputovale. Interaktivnu komunikaciju s publikom Karašić gradi i pokazuje evo već 49 godina, koliko se bavi fotografijom, što na izložbama (kojih je imao više od stotinu), što u fotomonografijama (kojih je realizovao 139 autorskih), kao i knjigama za druge umetnike.