Nina Puhar, "Pustinja", Galerija "Zvono"

Nadahnuće je kreativna snaga koja vodi do novih ideja, a samim tim označava volju za životom, kreativnošću. Pokreću ga raznovrsna duševna stanja, svesna i nesvesna, među kojima je i san. Međutim, san se često zaboravlja, isčezne do buđenja. Nekad čovek uspe da ga se seti, nekad mu izmakne. Nina Puhar, slikarka koja pripada najmlađoj generaciji naših umetnika, pred kojom je, sudeći prema dosadašnjim rezultatima, lepa budućnost, inspiriše se svojim slikama iz sna, pamti ih, skicira, prenosi u tri dimenzije pomoću računarske grafike, i slika ih, sporo i pedantno nanoseći boju tako da dobije savršen efekat realizma. Ipak, njene slike na kojima do perfekcije prenosi prizore iz svog sna, nisu realistične, jer to što je na njima prikazano nigde ne postoji osim u snovima slikarke.

Snovi su akumulirana iskustva koja u jednom trenutku mogu da izađu na videlo. Po definiciji: san je događaj i slika koju naše misli stvaraju tokom spavanja, uglavnom je nerazumljiv dok mu čovek ne pripiše značenje, plod je nevoljne, iracionalne mentalne aktivnosti. Tek ako se memoriše, čovek može da ga analizira. Kad ga naslika, zaustavlja ga. Tako san pretvara u sliku onoga što je u snu video.

Slikari su se od davnina „hvatali“ za snove i na platno prenosili pošto bi ih prizvali svesti. U evropskoj umetnosti, prvi poznati primer zabeleženog sna je akvarel „Vizija iz sna“ (iz 1525) Albrehta Direra, naslikan u brzini, posle buđenja, koji prikazuje potop prouzrokovan tornadom. Pošto je Karl Gustav Jung izložio svoju ideju da čovek može postati celovito biće samo ako prihvati i istraži sopstveno nesvesno koje se manifestuje kroz snove i simbole, slikanje snova je generisalo poseban likovni pravac – nadrealizam.

U tehničkom pogledu, kao što su se slikari nekada ispomagali sočivima, ogledalom, pa najzad fotoaparatom i fotografijom, da bi postigli savršeni realizam, danas mogu da se koriste kompjuterskim modelovanjem. No, nije tehničko izvođenje jedino što našu mladu slikarku okupira. Tehnika je sredstvo (alatka), a sadržaj slike (odnosno sna) čine simboli: to su neobične građevine sa stubovima i stepeništima koje podsećaju na antičke hramove; to je prostranstvo valovite pustinje na kojoj peščane dine dobijaju oštre ivice; to je svetlost koja iz slike izbija, postignuta veštim i dugotrajnim islikavanjem (koju pojačavaju precizno usmereni galerijski reflektori). Sve zajedno podržava format slike koja zbog „prostora koji zvoni“ ne bi bila toliko efektna da nije monumentalnih dimenzija.

Maestralno rešavajući kompoziciju i prostor, studiozno pristupajući svakom detalju, Nina Puhar kreira harmoničnu celinu izvučenu na javu iz dnevnika svojih snova, oazu reda i mira za kojom savremeni čovek čezne odnosno sve češće mu se samo priviđa. Da li ćemo ubuduće samo sanjati ono što nemamo?

Nina Puhar odgovara: „Sam cilj i jeste približavanje snenih predela posmatraču, to jest, da imaginarno zauzme mesto u stvarnosti“.

Nina Puhar (Zrenjanin, 1994), diplomirala je slikarstvo, u klasi profesora Dobrice Bisenića, 2017. godine, kog koga je završila i master akademske studije 2018. godine. Već na prvoj godini studija, 2014. godine, dobila je Nagradu FLU za crtež. Na master akademskim studijama osvojila je nagradu iz fonda „Mr Miodrag Janjušević, slikar“ i Nagradu FLU za crtež ,“Stevan Knežević“ koja je podrazumevala odlazak u Urbino (Italija) gde je u „Kaus“ umetničkom centru realizovala knjige crteža. Ovo je njena druga samostalna izložba, prvu je imala u istoj galeriji („Zvono“), 2018. godine. Član je ULUS-a od 2020. godine.