0
To što se radnja predstave dešava za vreme okupacije 1942. u Užicu samo je metafora za situaciju u kojoj se mi svakodnevno nalazimo, kaže za naš portal Milan Nešković, reditelj kultne drame Ljubomira Simovića "Putujuće pozorište Šopalović" koja je premijerno odigrana u Užicu.
„Putujuće pozorište Šopalović“ se vratilo kući. U svoje Užice. A publika je njihovo izvođenje pozdravila stajaćim ovacijama. Jer ko bi bolje predstavio užičko pozorište, u godini kada je ovaj grad nacionalna prestonica kulture, od njegovog Ljubomira Simovića.
Ovaj komad je od svoje prve izvedbe na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta 1985. godine, u režiji Dejana Mijača, postao pozorišni klasik koji je preveden na više jezika i izvodi se na scenama širom sveta. Užička publika je predstavu videla i u odgođenom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu od 2020, u režiji Jagoša Markovića, a ansambl Narodnog pozorišta Užice okupljen oko reditelja Milana Neškovića premijerno ju je izveo na Svetski dan pozorišta. A prva i druga repriza su 2. i 5. aprila.
Nešković se latio velikog izazova, posebno imajući u vidu veliko ime Ljubomira Simovića i njegovog grada, u kojem se radnja i dešava, sada već davne 1942. godine.
– Ogromna je odgovornost raditi Simovića bilo gde, a naročito u Užicu, budući da je ovekovečio taj grad, i to će zauvek ostati zapamćeno u dramskoj literaturi. Mislim da su ovaj komad i ovaj grad, što bi rekao lik Dropca u predstavi, kao “vjenčani i pred ljudima i pred ikonama”. Tako su “Šopalovići” neodvojivi od Užica, mentaliteta, jezika i melodije, od koje je i satkao ovaj tekst. Nadam se da smo bar zagrebali sve te slojeve drame, a siguran sam i da ih nismo baš sve prokljuvili do kraja. Ipak, verujem da će svi biti ponosni na to što smo uradili, i Užičani i Ljuba Simović – kaže za Nova.rs Milan Nešković.
U autorskom timu su i dramaturškinja Jelena Mijović, scenografkinja Marija Kalabić, kostimografkinja Biljana Grgur, kompozitor Ignjat Milićević, lektorka dr Dijana Marojević. Dizajn zvuka je radio Nikola Pejović, a svetla Aleksandar Rosić. U predstavi igraju: Goran Šmakić, Nikola Penezić, Igor Borojević, Hadži Nemanja Jovanović, Ivana Pavićević, Tijana Karaičić Radojičić, Ema Muratović, Dragana Vranjanac, Slobodan Ljubičić, Vanja Kovačević, Andrijana Simović i Dejan Maksimović.
Ovaj Simovićev komad je postavljen na scenama više od stotinu pozorišta u Francuskoj, a igran je i u Belgiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Švedskoj, Portugaliji, Kanadi, Južnoj Koreji, Japanu, Kolumbiji, Maroku. Predstava je prevedena na više od dvadeset jezika i nagrađena najznačajnijim priznanjima u Srbiji i inostranstvu.
Pečat najnovijoj režiji „Šopalovića“ daju, kako kaže reditelj Milan Nešković, dinamička struktura i adaptacija komada posmatrana iz perspektive jednog lika, jer stvarna dešavanja nekog događaja ne podudaraju se uvek sa sećanjima na njega.
– Osnovni problem ovog komada, kako ga je Simović postavio, jeste sukob realnosti i pozorišnog realizma, što su dve različite stvari. Život na ulici i na sceni nije isti, realnost je naš život, a realizam naš stil. Predstava je ono što se dešava sada ovde i pred nama.
To što se radnja dešava za vreme okupacije u Užicu, dodaje Nešković, samo je metafora za okupaciju u kojoj se mi svakodnevno nalazimo.
– Sada nas ne okupira nemačka vojska, ali smo okupirani na drugi način – liberalnim kapitalizmom, što je takođe nemački produkt i način da zarobe Evropu i da je kontrolišu. Mi smo konstantno pod nekom vrstom okupacije, što društvene, što političke, tako da smo uvek učaureni da se plašimo. Kao što su se građani Užica plašili svog okupatora u komadu, tako se moja majka plaši šta ću reći kada dajem intervju za vaš list. Ona zna u kakvom društvu živi i da ja mogu da imam posledice ako kažem nešto protiv sadašnje vlasti, koja nas je takođe okupirala. Razlika je samo u tome što niko više ne upire pušku i ne veša javno na trgovima, nego se sve to dešava iza kulisa. U mraku, što bi rekao Ljuba Simović. Vrsta straha radi sklanjanja danas je postala kensel kultura, koja kod nas funkcioniše po principu – ako nisi podoban vlasti, iako svoj posao obavljaš na vrhunski način, nećeš biti podoban nijednoj instituciji, pa ni pozorištu.
Nešković smatra da je podobnost, odnosno nepodobnost, vidljiva i na primeru Ljubomira Simovića u „eri kulture“, koji je dosta skrajnut u godini ove manifestacije, bez obzira na to što je akademik najveći Užičanin i sinonim ovog grada.
– Sve to zbog svojih stavova upućenih protiv aktuelne vlasti i predsednika države. Mislim da je sve isto kao u vremenu o kome je pisao, samo su se okupatori menjali kao i načini na koje sprovode teror – smatra Milan Nešković.
Dodaje da postoje pozorišta koja su, zbog ličnih stavova i aktuelne vlasti, i za njega zatvorena, ali da tamo gde radi i stvara uživa apsolutnu slobodu, što je slučaj i u užičkom teatru, gde režira svoju treću predstavu.
– Zahvalan sam i jednima i drugima, jer ne bi bilo pošteno da prihvate moj angažman, a onda da me, zbog svojih poltronskih stavova, ucenjuju ili na bilo koji način uslovljavaju. Bez obzira na sve, mislim da je naše srpsko pozorište najjača grana umetnosti i najrelevantnije i u svetskim okvirima. Svake godine naša pozorišta iznedre i do desetak vrhunskih predstava koje bi mogle barabar da se takmiče sa ozbiljnim evropskim pozorištima na relevantnim evropskim festivalima. A to ne bi moglo da se kaže za druge grane umetnosti.
U našoj državi se, nastavlja Nešković, umetnici ozbiljno bave pozorištem i zato ono nikada neće umreti. Jer, potreba za njim, kako naglašava, nikada neće prestati bez obzira na to u kom će obliku trajati.
– Ipak, sve su manje brojni ansambli u teatrima, pogotovo u unutrašnjosti. Ukidanje pozorišnih radionica, sve tanji budžeti ne obećavaju dalji prosperitet pozorišne umetnosti u Srbiji. Raduje činjenica da su sale teatara pune, da se za premijere traži karta više, i da je glumački entuzijazam nepresušan – zaključuje Milan Neškovič.
Milan Nešković pravi i zanimljivo poređenje između Simovića i nobelovca Andrića:
– Znate, Ljuba Simović je kao Ivo Andrić, koji je bio zatvoren u svoju kuću tokom Drugog svetskog rata bez mogućnosti da radi ono što najbolje zna. Ispaštao je zbog svojih ličnih stavova. To je veliki Ljuba Simović, a možete misliti tek strah koji oseća taj običan svet. Svet, kao što je moja majka, koja strahuje od toga šta bi neka vlast mogla da naudi njoj ili njenom detetu, ako ono kaže nešto protiv. Što se tog aspekta tiče, niko u publici neće imati problem da transponovanjem Drugog svetskog rata na današnjicu, oseti tu teskobu činjenice da si okupiran.
Bonus video: Predstava „Kuća“ u Zvezdara teatru