Nova dokumentarna serija "My Life as a Rolling Stone" počela je da se emituje na britanskoj televiziji. Dokumentarac od četiri dela, čiji je narator glumica Sijena Miler, obeležava 60. godišnjicu benda i sadrži epizode posvećene svakom članu grupe, uključujući i pokojnog Čarlija Votsa. Prva epizoda je bila posvećena Miku Džegeru, a "Gardijan" donosi negativnu kritiku.
Mik Džeger počinje film govoreći nam kako prezire preciznu rok mitologiju, baš u kakvu se upušta ovaj dokumentarac pun klišea. Što je još gore, film ne postavlja teška pitanja o problematičnoj prošlosti njegovog benda, piše oštro o dokumentarcu kritičar “Gardijana”.
U početku filma u “My Life As a Rolling Stone” (BBC Two) vidimo Mika Džegera pre svirke iz 70-ih, kako zateže trake za vezivanje na svom kombinezonu preko grudi – sa zmijskim bokovima, donji veš je (ako ga nosi) nevidljiv, genitalije su zapanjujuće vidljive. Džeger u svojoj pompi ne samo da je izgledao dobro, već je bio tipičan za rodno fluidno karnevalsko oslobođenje oblačenja koje zagovaraju gej teoretičari.
„On projektuje divlju životinju koja je u svima nama“, kaže producent Don Vas, jedan od mnogih muzičara koji doprinose dokumentarcu svojim razmišljanjem, ako to nije previše jaka reč. „Mi slavimo pravu prirodu ljudskog bića kada gledamo Mika Džegera.” Da li? Nisam toliko siguran. Zvuči kao vrsta mitološkog zakona za koji sam Džeger kaže da je pratio Stounse u njihovih 60 godina bavljenja rokenrolom.
„Ono što većina dokumentaraca radi“, kaže ser Mik na početku, „je ponavljanje iste mitologije iznova i iznova“. Nada se da će ovaj dokumentarac postupiti drugačije. Međutim, nije. Odmah nakon što Džeger optuži šta dokumentarni filmovi rade, ovaj dokumentarac to čini još jednom sa kataklizmom klišea.
Žao mi je Siene Miler. Kao naratorka, ona mora da učini da tendenciozni zvuk bude nepobitan, a prozračne beznačajnosti deluju značajno. „Rolingstonsi su vrhunski rokenrol bend“, kaže nam Siena. „Oni su postavili merilo za to kako rokenrol bend zvuči, izgleda“, kaže ona, a njen glas se spušta da pogodi sledeću reč senzualno, „oseća“. To je diskutabilno i na kraju se pretvara u brbljanje. „Oni su veza“, dodaje ona, „između kontrakulture 60-ih i komercijalnog modernog sveta“.
Ovo poslednje je misao koju, ako išta znači, treba raspakovati. Da, menadžer Stonsa Endru Lug Oldam označio ih je kao protivotrov loših momaka za ugledniji imidž koji je Brajan Epštajn gajio za Bitlse. I da, Džeger je izazvao budalaštine u vezi Stounsa sa “Simpatijom za đavola”. I, istina, “Street Fighting Man” se zalaže za duh zeitgeista kasnih 60-ih. A simbol jezika i usana Stounsa, koji je osmislio student umetnosti Džon Paše, ukazao je na to kako su se bend, poput korporativnih giganata Šel i nedavno Epl, pametno žigosali ikonografijom bez reči.
Ali problem sa “My Life As a Rolling Stone” je u tome što iznošenje ovakvih tvrdnji, umesto da ih potkrepi, ponovo pada u forme koje Sir Mik prezire.
Ne dobijamo nikakav uvid dok prolazimo pored uobičajenih usputnih stanica u karijeri Stounsa: hapšenje Mika zbog narkotika, smrt Brajana Džonsa, izbacivači Hells Angelsa koji su ubili četvoro ljudi na koncertu u Altamontu.
2022. godine treba nam dublje uranjanje od ovoga. Rolingstonsi su zreli za kritičko preispitivanje. Bend sigurno zna da je došlo vreme za njihove seksističke i rasističke ekscese, ne samo zato što su prošle godine mudro povukli svoj hit “Brown Sugar” iz 1971. sa svoje set liste za turneju u SAD. Morate se zapitati zašto je trebalo toliko dugo.
Propuštanje da se pozabavi takvim pitanjima je propuštena prilika, ne samo zato što je Džeger jasno artikulisan i nije toliko zarobljen u sopstveni mit da nije u stanju da razmišlja samokritično. Ali ovo je dokumentarac zanimljiviji po onome što izostavlja. Dobijamo skicirani prikaz Mikovih godina u Dartfordu u predgrađu, ništa o njegovoj porodici, zanemarljiv uvid u njegovu pionirsku androginiju.
Isuviše malo dobijamo Džegera kao postmodernog prisvajača afroameričke muzike, mada s obzirom na to koliko je spreman da prizna da bez Čaka Berija, Litl Ričarda, Vilija Diksona i mnogih drugih ne bi bio ništa, on bi sigurno razmišljao o tome tema ako se samo gurne u tom pravcu. Bernard Fauler, dugogodišnji afroamerički pevač koji je radio sa Stounsima, kaže da van scene Džeger zvuči kao engleski gospodin, a na sceni kao crnac sa dubokog juga. Da li zaista? Želeo sam više uvida u to, kao i na to gde se kombinezon sa trakama za vezivanje nalazi u toj ličnosti.
Umesto bilo čega što otkriva ili reflektuje, dobijamo iste stare stvari. Stounsi su možda na zalasku, ali rok dokumentarac, po ovom filmu, jedva da je u povojima.
Bonus vidceo: Najbolji koncert u Beogradu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar