0
Osećao sam veliku obavezu prema ovom delu i smatrao da treba da se uradi nova dramatizacija. Čini mi se da smo uspeli da napravimo taj trag i da Selenića danas posmatramo iz pozorišne estetike koja je dopadljiva, odiše savremenim jezikom i što je suštinski najvažnije, jeste da se referiše na današnjicu, kaže za Nova.rs Veljko Mićunović, reditelj komada „Očevi i oci“ po čuvenom romanu Slobodana Selenića.
Povod je 90 godina od rođenja slavnog pisca, a premijera je održana večeras na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramatizaciju je uradila Kata Đermati, a glavne uloge su poverene Nikoli Rakočeviću, Vanji Ejdus, Milošu Đorđeviću i Aleksandru Vučkoviću.
Knjiga „Očevi i oci“ objavljena je 1985, imala je brojna izdanja, a kritičari su je uvrstili u deset najboljih srpskih romana iz osamdesetih godina 20. veka. Selenićeva tragična saga o porodici Medaković kroz tri generacije, priča je o pripadanju jednom narodu, njegovom mentalitetu, kulturi, koja o susretu dve nacije, srpske i engleske, kroz brak Stevana i Elizabet Blejk, govori o različitosti, prilagođavanju, nesporazumima, ali i potrebi nove generacije da bude prihvaćena.
– Ono što je dominantno i nisam hteo da odstupim ni u jednom trenutku, ne samo iz strahopoštovanja prema tom divnom romanu, nego i zbog inspiracije koju dramski osećam prema temi o nasleđu kroz tri generacije – dede Milutina, oca Stevana i sina Mihajla, jeste da se te ideologije oslikavaju i prepoznaju i danas. A to sam u dramatizaciji još više podcrtao, jer su u svakom trenutku sva trojica zajedno na sceni, i iako kod Selenića Milutin već na polovini romana više nije tu. Meni je bilo vrlo značajno da imamo tri ideologije zajedno – monarhistu Milutina, građansku klasu i nešto što je blisko savremenim tumačenjima demokratije u liku Stevana Medakovića koji je i neka vrsta naratora, i treća generacija koju predstavlja Mihajlo kao levičar i komunista. Neprepoznavanje različitosti ide po nacionalnoj osnovi, što se ogleda kroz lik Elizabete Blejk, ali i ideološkoj koja se izoštrava do fatalnosti a reč je o najbližim krvnim srodnicima – otkriva Mićunović svoju inscenaciju romana „Očevi i oci“.
No, ta vremena, kako ukazuje, živimo vrlo aktivno i sada, ali postavlja se pitanje da li se treba distancirati od onog čuvenog – „Na kojoj si strani?“.
– Da li si na pravoj strani istorije ili je ta naša istorija i simbioza različitih ideologija stvorila danas nekog mutanta koji živi amoralno, vreme kojem svedočimo. I u njemu, naravno, da više ne postoje ideologije nego samo goli interes – ističe Veljko Mićunović.
Još jedna referenca koja je interesantna, nastavlja naš sagovornik, jeste problem identiteta koja je kod Selenića dominantna u liku Mihajla.
– On je raspolućen između srpskog i engleskog nasleđa i prihvata komunističku ideologiju sa plemenitom idejom da brani svoju zemlju, ali hvatajući se za nešto što je njegovo. Mi i dalje živimo identitetsku rascepljenost, a mislim da je za to vrlo zaslužno i novo vreme koje je metastaziralo u raznim pravcima i ima neku viziju kolektivnog identiteta savremenih generacija kojima je negde usađeno šta bi trebalo da budu. Postulati na kojima oni odrastaju su potpuno različiti u odnosu na sistem vrednosti naših očeva. Tako da ta priča o kolektivnom identitetu danas ne pije vodu, jer odrastamo u nekim potpuno drugačijim moralnim okvirima, u javnom mnjenju, društvenim mrežama koje nam kroje živote i oduzimaju privatnost. U takvoj vrsti okruženja i odrastanja, vrlo je teško vaspitati decu. I sam sam otac, pa onda nekako sve to vežem i za tu stranu tih generacija koje nas nasleđuju, jer ovo jeste priča o prenošenju nasleđa sa predaka na potomke.
Veljko izdvaja još jednu zanimljivu tezu koju je pominjao na probama, ono građansko što je Selenić imao u sebi.
– Odlikovao ga je poseban način izražavanja, vrhunsko obrazovanje. Danas se čini kao da je maltene naivno biti takav gospodin. Ne propagiram neutralnost, ali mislim i da Selenić nije bio ničiji niti ja imam potrebu da se stavljam ni na čiju stranu ideološki, nego posmatram to generacijski i u kontekstu nasleđa i naše srpske i balkanske podvojenosti.
Ono što je važno za predstavu „Očevi i oci“, nagašava Mićunović, jeste što ima ispovedni, intimni ton.
– To je, čini mi se, najteže postići u pozorištu. Nadam se da smo u tome uspeli, da taj ton nije ulagivački. Iako su nam ti likovi strašno daleki, dolazi do identifikacije jer svedočimo vremenima u kojima su živeli naši očevi i pradedovi. Predstava ima jaku emotivnu potku. Mislim da se ta vrsta katarze prepoznaje i da će publika to ceniti.
Na pitanje koji je njemu lik najbliži, Veljko Mićunović odgovara da bi morao da se identifikuje sa Stevanom Medakovićem, čija je pozicija i najsloženija.
– Njegovo polje delanja je skučeno i vrlo nezahvalno, na kraju krajeva, to jeste njegova priča. Mi pravimo neku vrstu njegove reminescensiju kao kod Selenića, samo što više insistiram na tome praveći situacije sa dramskim otklonom a zapravo pričamo priču iz krhotina sećanja Stevana Medakovića pokušavajući da kroz to oživimo galeriju likova i da prizovemo to vreme kao da to pričamo iz ovog trenutka.
Bonus video: Kompozitorka Irena Popović Dragović o svojoj operi „Deca“
