0
Svetlost koju je tako dugo i neštedimice emitovao, optimizam, vitalnost i dobrota koji su ga odlikovali sve do samog kraja, sve to postoji uprkos (ili možda baš zahvaljujući?) činjenici da je bio svedok i neposredna žrtva možda najstrašnijeg perioda ljudske istorije uopšte, rekao je Vladimir Arsenijević na današnjoj komemoraciji Ivanu Ivanjiju (1929-2024), koji je preminuo 9. maja.
Uz dozvolu Vladimira Arsenijevića, osnivača „Krokodila“, prenosimo njegov govor sa komemoracije piscu i prevodiocu Ivanu Ivanjiju, koja je održana danas u Domu omladine:
Kada je do mene stigla vest o smrti dragog Ivana Ivanjija, doživeo sam je kao nešto iznenadno i neočekivano, možda čak i nemoguće. Iako je Ivan dogurao do impresivnih devedeset šest godina, čemu većina nas može samo da se nada, meni se ipak činilo da postoji mnogo dobrih razloga za duboko uverenje da bi, od svih ljudi na ovom svetu, upravo on mogao da pobedi tu elementarnu zakonitost postojanja — ograničeno trajanje — i jednostavno nastavi da živi zauvek. Ispostavilo se ipak da nije tako.
Njegovom biološkom smrću završava se čitava jedna era a sve što se pruža i nazire u vremenu pred nama, bez njega tu negde u blizini, čini se samo još mračnijim i beznadežnijim nego što bi inače bilo.
Svetlost koju je Ivan Ivanji tako dugo i neštedimice emitovao, optimizam, vitalnost i dobrota koji su ga odlikovali sve do samog kraja, sve to postoji uprkos (ili možda baš zahvaljujući?) činjenici da je bio svedok i neposredna žrtva možda najstrašnijeg perioda ljudske istorije uopšte. A čisti užas koji je već u najranijim danima morao da preživi i savlada, doslovno nadilazi granice ljudskog razumevanja.
Ostati bez roditelja i većeg dela porodice u nacističkim pogromima nad Jevrejima u Bečkereku i Novom Sadu, kriti se potom godinama od neumoljive Hitlerove mašine za ubijanje pa, izdajom rođaka, pred kraj rata, ipak završiti u jednom od vozova koji su krstarili Evropom odvodeći na hiljade ljudskih duša ka njihovoj poslednjoj destinaciji — gasnim komorama. Ali onda čistim čudom preživeti i Aušvic i Buhenvald pa po padu Berlina tumarati razorenim evropskim pejzažima tražeći put nazad prema Jugoslaviji gde još samo duhovi onog nekadašnjeg života postoje. I onda strpljivo obnoviti sve što život čini vrednim življenja, s mnogo ljubavi i nežnosti i nesalomljive volje, ponovo postaviti sopstvenu stvarnost na čvrste temelje i učiniti je lepom, ne zaboraviti sreću prema takozvanim malim stvarima, radovati se svakodnevnici, prijateljstvima, kreativnom radu, porodici, supružničkoj nežnosti, trenucima s decom, unucima pa i praunucima, lepoti prirode… i, naravno, kafi svakog dana u 13 časova na Cvetnom trgu…
Sve je to, nakon svega, u sebi mogla da pronađe samo ličnost jedinstvena u svojoj jednostavnosti i dubinskom razumevanju sveta te praktično natprirodnoj sposobnosti za ljubav. A da stvar bude još bolja, zahvaljujući jednoj drugoj Ivanovoj vanserijskoj sposobnosti, njegovo mračno ali beskrajno važno iskustvo nekih od najstrašnijih trenutaka ljudske istorije nije ostalo zaključano u prošlosti. Kao javna ličnost, književni prevodilac i izuzetno plodan pisac, doslovno je do samog kraja života neumorno skretao pažnju na opasnost, pa i neminovnost da se užasi nacionalizma, rasizma, totalitarizma i svakovrsnog šovinizma uvek i svuda mogu ponoviti. Da je, štaviše, izvesno da će se ponoviti.
Bojim se da i svi mi što smo se okupili ovde da mu poželimo poslednje zbogom, sticajem istorijskih okolnosti znamo ponešto o toj depresivnoj zakonitosti.Ivan Ivanji je preminuo 9. maja, tačno na dan pobede nad fašizmom koji je ujedno i Dan Evrope.
Svoj kraj je dočekao u Vajmaru, nedaleko od koncentracionog logora Buhenvald u koji je punih osamdeset godina ranije, kao tinejdžer, odveden da tamo ostavi kosti, iako je tada uspeo da prevari Smrt.
Odlučio je da ode, dakle, u vremenu i mestu koji najviše odgovaraju njegovom životnom iskustvu. “Po sopstvenim uslovima”, kako je primetio Andrej u izrazito dirljivom tekstu kojim je na društvenim mrežama objavio vest o očevoj smrti. Sve to govori u prilog činjenici da neki životi uspešno transcendiraju gotovo izvesnu banalnost postojanja koja je svima nama drugima, ogromnoj većini ljudskih bića, naprosto zagarantovana. Od koje, ma šta da činili, nismo u mogućnosti da umaknemo.
Zaokruženi kao simbol, nabijeni smislom od početka pa sve do kraja, ti životi zauvek ostaju da služe kao uzor dostojanstvenog postojanja za sve. Upravo je takav bio i takvim ćemo zauvek pamtiti taj lepi život u paklu, jedinstven život neponovljivog Ivana Ivanjija. Neka mu je večna slava i hvala.
Bonus video: Sećanje na scenaristu, reditelja, profesora Srđana Koljevića: Prisetimo ga se kroz njegove kultne filmove
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
