0
Kada je "Mediteranski brevijar" objavljen u Italiji, italijanski pisci, među kojima i veliki Umberto Eko, predložili su da se Predragu Matvejeviću za tu knjigu dodeli Nobelova nagrada za književnost. Kroz naredne tri i po decenije, značaj ove knjige samo je rastao, pojavljuju se nova izdanja, a "Brevijar" je ostao neprevaziđeno delo o Mediteranu i daleko van geografskih okvira tog dela sveta.
„Glas koji dolazi iz Srednje Evrope – iz kontinentalnog sveta, sa širokih hrvatsko-panonskih nizija – napisao je, evo, genijalnu knjigu o Mediteranu, nepredvidivu i blistavu, koja jednako obogaćuje kulturnu istoriografiju kao i književnost o moru s njenim hiljadugodišnjim bogatstvima, koja su ravna blagu potonulom u morske dubine. Predrag Matvejević je istovremeno čovek sa obale. Rođen u Mostaru, u Hercegovini, samo pedesetak kilometara daleko od Jadrana, očaran već u detinjstvu rekom i mediteranskim podnebljem, pitao se zašto je rub uz more ponegde tako uzak a razmak kratkotrajan ili pak zbog čega pojedini stanovnici, odmaknuvši se od morske strane, menjaju odjednom običaje i pevaju drugačije pesme“, naveo je Klaudio Magris u predgovoru za italijansko izdanje „Mediteranskog brevijara“.
Brevijar, reč za kratak izveštaj ili izvod, ali i trebnik za dnevna bogosluženja, kod Matvejevića je vremenom narastao na više od 200 stranica. Obimom naoko možda kratka, a svakako kraća od dvotomne, referentne studije „Mediteran“ francuskog istoričara Fernana Brodela, „Mediteranski brevijar“ po mnogo čemu je više od zbira pojedinačnih unosa. Od kako je prvi put objavljena 1987. godine, knjiga je prevedena na 23 jezika i doživela je desetine izdanja, toliko da možda čak ni sam Matvejević, preminuo 2017. godine, ni njegova porodica, prijatelji i hroničari nisu sigurni koliko ih je tačno bilo. Jer bilo je i piratskih. I nije „Brevijar“ izlazio samo u zemljama vezanim za Mediteran, nego i u gradovima poput Viljnusa ili Tokija. Nedavno je objavljen u izdanju beogradske kuće „Zlatno runo“.
– To je knjiga koja ima svoje veliko mesto u našoj regionalnoj kulturi, a njen nedostatak bio je očit mnogo godina unazad. Nema knjige tog tipa, ona ima svoje mesto koje ničim ne može da se nadomesti. Zagrebačka izdavačka kuća VBZ, koja je objavila prethodno izdanje „Mediteranskog brevijara“ (2006. i 2007. godine, prim. nov) imala je predstavništvo u Beogradu, pa su se povukli sa srpskog tržišta, i onda sam ja došla do nosioca autorskih prava, Suzane Matvejević, ćerke Predraga Matvejevića, i bila sam čvrsto rešena da je objavimo, moj saizdavač „Milstone“ i ja. Pošto je ta knjiga imala više izdanja, htela sam da bude u nekom lepšem ruhu, pa je dosta pažnje usredsređeno i na izgled knjige. U prethodnim izdanjima je bio izvanredan predgovor Klaudija Magrisa, a pošto je ovo prvo izdanje u Srbiji, htela sam da predgovor potekne od nekog našeg autora i napisao ga je Dragan Velikić – kaže Snežana Ranković iz „Zlatnog runa“.
Velikić: Originalan dosije o Mediteranu
„Matvejevićev ‘Brevijar’ zaokružio je jedno područje koje svakako nije samo geografski pojam. Autor je već prvom verzijom svoje životne knjige (prevedena je na desetine svetskih jezika) postavio ‘scenu’, popisao inventar Mediterana, njegove gradove i potonule brodove, pinije i galebove, solane i lukobrane, vetrove i groblja, sidra i svetionike, ostrva i zaboravljene jezike, utege i pergole, talase i masline, a sa tekstom je priložio stare karte i vedute. Međutim, sasvim dobro je naslutio da je besmisleno pisati nekakvu istoriju Mediterana posle Brodela (koji je za izvesno vreme iscrpio istoriografski diskurs), ali bi još neumesnije bilo lamentirati na temu sunca, mora i peska. Predrag Matvejević se priklonio onom uskom prostoru između istoriografskog i kvazipoetskog diskursa. Pisao je svoju knjigu o Mediteranu osluškujući reči za predmete kojih više nema, vibracije potonulih gradova i luka, ‘crne rupe’ Mediterana. Isuviše osetljiv na leksiku da bi bio samo putopisac, a opet eruditski određen da bi se zadovoljio ulogom nadahnutog poete, Matvejević je stvorio jedan originalan dosije o Mediteranu, tražeći prostor za svoju priču, pre svega u jeziku“, naveo je pisac Dragan Velikić u predgovoru.
„Povukao sam se na Cres i u samoći pisao“
Matvejević je o „Brevijaru“ počeo da razmišlja još sredinom sedamdesetih godina. U intervjuu za ljubljansku „Mladinu“ 2000. godine ispričao je da je zbog knjige tri puta putovao po Mediteranu.
„Prvo sam putovao sam i opisao ono što sam vidio. Ulagao sam svu svoju ušteđevinu na putovanja, a također sam imao veliku korist od nesvrstane Jugoslavije, koja me je poslala kao intelektualca u bratske države Tunis, Alžir i Egipat“, kazao je Matvejević, dodajući da je drugi put putovao „po starim kartama“, a treći put čitajući glosare, rečnike, stare dnevnike i putopise. Na kraju je imao 2.000 strana priča i anegdota, koje je sažeo na oko 250 stranica, sa namerom ne da demonstrira svoju erudiciju, nego da „tekst teče“.
U razgovoru za zagrebački „Radio 101“ neku godinu kasnije podsetio je i da je „Brevijar“ pisao u vreme kada je bio isključen iz partije i bio napadan jer je branio tadašnje disidente i „ideju socijalizma sa ljudskim licem“.
„To je sve skupa napučilo moj svijet, i tada, kada sam bio odbačen, odgurnut, većina zagrebačkih listova nije htjela moje tekstove, pa sam ih većinom objavljivao u Ljubljani i Beogradu. Povukao sam se tada na Cres, gdje je obitelj moje žene imala lijepu, mirnu kuću i tu sam, kompenzacijom, u samoći pisao ‘Brevijar'“, rekao je tada Matvejević.
„Gradovi mediteranski žive od uspomena više nego drugi. U njima je prošlost često važnija od sadašnjosti. Budućnost im se oslanja na dane koji su protekli prije nego na one što teku. Predodžbe o stvarnosti bliže su im od same stvarnosti“, piše autor „Brevijara“ na jednom mestu.
Matvejević se, između ostalog, koristio i Brodelovim „Mediteranom“, nesumnjivo najznačajnijom istoriografskom knjigom o Sredozemlju, sa podnaslovom „Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II“ i omeđenom periodom vladavine ovog španskog kralja. Međutim, svojoj knjizi prišao je drugačije. Činjenice su u njoj složene kao neka vrsta leksikona, a vanvremensku dimenziju daju joj upravo izbor onoga o čemu piše, skoro pa poetski naboj i, pre svega, stil i jezik.
Teoretičar književnosti Stanko Lasić naveo je da „Brevijar“ jeste pisan esejistički i lirski, ali „sa jedne racionalne i meditativne distance i upravo je to ona komponenta koja čini njegovu glavnu vrijednost“.
Jezik
„Ta knjiga ima itekako veliki značaj ne samo za ljubitelje Mediterana, nego je tu ta jezička okosnica, jezička struktura koja sve nas nekako povezuje u jednu celinu, gde se jezici prepliću, gde se podsećamo na neke arhaizme i termine koji dugo nisu u upotrebi jer je ‘Mediteranski brevijar’ i rečnik na neki način. Kad naiđemo na neke reči i na sve te pojmove, neke starije generacije su čule i znaju ih, tako da u isto vreme oživljavamo svoju teritorijalnu pripadnost jednoj široj populaciji. Prisećamo se mnogih stvari koje više nisu u upotrebi u našem jeziku, ali negde još jesu. Ova knjiga i jeste odraz jedne šire kulture. Sam Matvejević bio je takav čovek i zato je ovu knjigu tako i pisao. Navodio je da ga je u životu odredila francuska književnost, studirao je u Sarajevu i Zagrebu, doktorat je odbranio na Sorboni i stekao je niz priznanja, a uvek ga je obuzimala ideja jednakosti, bratstva i slobode. Ne u onom socijalističkom smislu, nego je to pre svega bila težnja nekom univerzalnom jeziku, prepoznatljivom, koji determiniše taj prostor na kom mi živimo, bez nekih potencijalnih zavidljivosti, skrupula i distanciranja“, podseća Snežana Ranković.
Karte
„Nitko ne poznaje sve narode koji su živjeli i žive uz naše more. Nismo uvijek sigurni ni što je narod – žitelji i pokrajina, nacija i država, ponekad zajedno, ponekad jedno bez drugoga. O stanovnicima obale teže je govoriti nego o ostalima. Oni sami različito govore o sebi – kad su među svojima i kad su s drugima. O nekima se nema što reći. Povijest je već napisana. Na svim obalama nitko nije bio“, piše Matvejević.
On možda nije bio na svim, ali na mnogima jeste. To o čemu je u knjizi pisao, autor je „preživeo i proživeo“, ističe Snežana Ranković, ukazujuću na to da je „knjiga prepuna karata i veduta, lepih i živopisnih, i to je čini posebno lepom“. Matvejević opisuje i kako su one nastajale, priča o zlatnom dobu mletačke kartografije, o tome kako su se menjale iz veka u vek, i sam plovi sa savremenim rimskim geolozima učeći od njih „nazive, figure, metafore koje rabe dijeleći naše more na posebne zone i predstavljajući svaku od njih zasebno“. „Dok plovimo zaboravljamo takve razlike, prisjećamo ih se tek kad pristanemo“, piše u „Brevijaru“.
Detalji
A tu su i botaničke i fitološke karte u koje, kako piše Matvejević, malo ko zaviri.
„Zašto se loza uspjela prilagoditi zimama i udaljiti tako daleko od obale, a nisu smokva, šipak i bajam? Gdje led zaustavlja i odbija maslinu i mirtu, limun i naranču? Ili, pak, do koje se uzvisine, nadomak sama primorja, uspinju kadulja, lavanda i bosiljak, ružmarin, koromač i timijan? Dokle sežu palme po sjevernoj i južnoj strani? Kakve su i koliko guste drača i šikara? … Tražio sam u Palestini travku koja se u talmudu zove samtra. Privukli su me njezino ime i tajna. Rabini tvrde da postoji. U nju se može samo vjerovati. Nisam je našao na padinama Sinaja, nema je na kartama Mediterana, ni botaničkim ni vjerskima“, beleži Matvejević.
Dok sa jedne strane daje pregled velikih prostora, fascinantna je njegova posvećenost detalju. Magris se doseća kako Matvejević na jednoj stranici govori o tome kako je u Aleksandriji sreo katalonskog časovničara koji je, uprkos nedostatku podataka, nastojao da sastavi katalog Aleksandrijske biblioteke koju je uništio kalif Omar.
„Filologija mora – za koju pisac ove knjige nudi izvanredan obrazac, bogat inteligencijom i poezijom, podseća svojim spojem strogosti i smelosti, naučne preciznosti i epifanije beskraja, na metodički i maštoviti poduhvat tog časovničara“, navodi Magris.
Džentlmenska mera autora u odnosu prema stvarima i trenutak kada činjenice kliznu ka poeziji oseća se, zapravo, u mnogim redovima „Brevijara“.
„Lučki su kapetani osnivali lazarete, određivali karantene, podizali azile za one kojima je duh izgubio sidro, koji navigaju bez kormila“, piše Matvejević, u delu gde govori o razlici između gradova na moru i „gradova od mora“.
„Knjigu možete čitati gde god da je otvorite i nastavite napred ili se vratite. Tu je mnoštvo pojmova, odrednica, toponima… To je veliko putešestvije i svuda su utkane te predivne slike. Čitate o biljkama, Balkanskom poluostrvu, kamenju, hrani… To je u isto vreme i esej, i rečnik, i poezija, i umetnost, i istorija… Dok sam kao urednik čitala „Brevijar“ pripremajući izdanje, sve to u meni izazivalo je neka sećanja i razmišljanja, neke moguće planove, oživljavalo i mirise Mediterana. Tu su brda sa maslinama, delovi o potonulim brodovima, psovkama, sve vrvi… Nema čega nema. I onda se sve to sklapa kao mozaik u jednu čudesnu knjigu. Nije ni čudo što je prevedena na više od 20 jezika – priča Snežana Ranković.
Da li je to i najbolja knjiga o Mediteranu? Na našim prostorima sigurno, kaže ona, ali ocenjuje da je jedna od najboljih svakako Brodelov „Mediteran“ i ističe još jednu zanimljivost.
– Kada Matvejević govori o Brodelovom „Mediteranu“, o svom uzoru i tome koliko je od njega naučio i koliko mu je to bilo značajno, vraća se na taj momenat u dalekoj prošlosti kada je Brodel bio mlad i branio je svoj doktorat. Njegovi profesori videli su ga kao mladog i izuzetno darovitog istoričara, ali mu je jedan od njih našao zamerku. A to je da nigde među hiljadama strana tog obimnog dela nema ni reči o magarcu. Onda je Matvejević završio sa jednom fantastičnom i raskošnom pričom o magarcu i rekao je da se na taj način odužio Brodelu za sve ono što je on njemu dao. Taj sam kraj „Brevijara“ me je možda i najviše dotakao. I samo to o magarcu da se pročita u „Brevijaru“, to je već fascinantno – zaključuje Snežana Ranković.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
