1
U eks-ju filmski stvaraoci iz svih republika bili su povezani preko festivala, što je omogućilo razmenu informacija i međusobne uticaje, kaže za Nova.rs slovenački reditelj Matevž Jerman, koautor filma "Da li je tu bilo nečeg avangardnog?".
Piše: Nikola Marković
Slovenačka kinoteka je između 2013. i 2023. godine sačuvala i digitalizovala 179 kratkih filmova nastalih na teritoriji ove zemlje u periodu stare Jugoslavije, većinom van dominantne državne produkcije. Ovaj važan deo slovenačkog filmskog nasleđa, ponovo dostupan nakon nekoliko decenija, nalazi se u središtu dokumentarnog ostvarenja „Da li je tu bilo nečeg avangardnog?“ slovenačkih reditelja Matevža Jermana i Jurija Medena. Nakon projekcije na 27. Festivalu slovenačkog filma Portorož krajem oktobra, ostvarenje je u Srbiji premijerno prikazano na upravo završenom 30. Festivalu autorskog filma, u okviru programa Specijalnih projekcija.
Film „Da li je tu bilo nečeg avangardnog?“ počinje upravo ovim pitanjem. Međutim, preispituje i terminologiju: da li je to amaterski film, avangardni, eksperimentalni… O tim terminima, ali i istorijskom kontekstu slovenačkih filmova koji su u dokumentarcu predstavljeni, u razgovoru za Nova.rs govori jedan od reditelja slovenačkog ostvarenja Matevž Jerman:
– U našem filmu odmah shvatamo da je diskusija o različitim terminima za filmove koje istražujemo zanimljivija od same definicije. Naslov i podnaslov našeg filma, na slovenačkom i engleskom jeziku, smisleno koriste četiri različita termina za ovu vrstu produkcije: avangardni, eksperimentalni, andergraund i umetnički film – poslednji termin dobija na popularnosti u poslednje vreme. Ovo je, takođe, omaž haosu koji i dalje vlada u definisanju ovog oblika filmskog izraza, koji je godinama bio označavan širokim terminom „amaterski film“. U okviru te kategorije, pojavila su se dela koja danas prepoznajemo kao eksperimentalna. Vredi možda citirati jednog od sagovornika, slovenačkog kritičara Zdenka Vrdloveca, koji na početku ističe da semantika uopšte nije najvažniji aspekt.
Da li bi se moglo reći da postoji neka vrsta „slovenačke škole“ ovih filmova ili ih smatrate delom šireg jugoslovenskog kulturnog prostora?
– U razgovorima sa raznim slovenačkim autorima brzo smo shvatili da, za razliku od zagrebačke škole antifilma, koju je predvodio Mihovil Pansini, ili beogradske škole alternativnog filma, Slovenija nije imala ujedinjenu teorijsku osnovu u istom periodu koja bi usmeravala pravac alternativnih filmskih stvaralaca. Većina njih objašnjava da su sledili sopstvene osećaje i stvarali na autentičan način. To se vidi u raznovrsnim filmskim poetikama prikazanim u našem dokumentarcu. Hrvatski kustos i reditelj Ivan Ramljak izneo je zanimljivo zapažanje tokom intervjua, ističući da smisao za humor povezuje mnoge filmove iz tog perioda.
U dokumentarcu su intervjuisani reditelji, filmski kritičari i drugi iz bivših jugoslovenskih zemalja. Nama u Srbiji je posebno zanimljivo da vidimo Slobodana Šijana i Želimira Žilnika. Mislite li da su oni bili pod uticajem, direktno ili indirektno, nekih od pomenutih autora iz filma, i obrnuto?
– U Jugoslaviji su filmski stvaraoci iz svih republika bili povezani preko festivala koji su redovno prikazivali ove produkcije, poput Beogradskog festivala kratkog i dokumentarnog filma (danas Martovski festival, prim.aut.), GEFF-a u Zagrebu, Male Pule i kasnijih festivala, poput “Alternative”, gde su se prikazivala dela iz različitih kino-klubova. To je omogućilo razmenu informacija i međusobne uticaje.
Među slovenačkim autorima, Karpo Godina je verovatno bio najuticajniji, delujući kao pan-jugoslovenski stvaralac, koji je sarađivao s mnogim ključnim rediteljima tzv. jugoslovenskog crnog talasa. Na primer, Godina je upoznao Žilnika na pomenutom festivalu kratkog filma u Beogradu 1968, a već sledeće godine zajedno su slavili pobedu na Berlinalu sa filmom „Rani radovi“. Godina je, u svom prepoznatljivom tableaux stilu, sarađivao i sa rediteljima poput Bate Čengića na ostvarenju „Slike iz života udarnika“ i drugim igranim filmovima. Nesumnjivo je postojao niz uticaja u svim pravcima, iako mnogi eksperimentalni reditelji tvrde da su radili autentično, prateći sopstvene instinkte, a ne spoljne uticaje.
Koji vam je omiljeni reditelj među ovim slovenačkim autorima, ne računajući Karpa Godinu, kao verovatno najpoznatijeg među njima?
– Svaki reditelj pomenut u filmu ima svoje jedinstvene i fantastične kvalitete. Na primer, mračni, apstraktni filmovi Vaska Pregelja – koji su dugo smatrani izgubljenim – predstavljaju veliko otkriće. Jednako upečatljivo je i opsežno stvaralaštvo Davorina Marca, koji je i dalje aktivan i snimio je stotine eksperimentalnih filmova. Tu su i fenomenalne i enigmatične OM produkcije i mnogi drugi. Ukratko, nemoguće je izdvojiti samo jedno ime, a uzbuđeni smo što će publika otkriti sve ove opuse. Vredi napomenuti da je scena znatno šira, do neke mere još neistražena, i da je proces otkrivanja ove zanemarene istorije slovenačkog filma tek počeo.
Pred sam kraj filma dolazi se do zaključka da je slovenačka scena kratkog filma veoma živa i zdrava. Da li je to zahvaljujući njihovim prethodnicima i rediteljima iz vremena obuhvaćenog vašim dokumentarcem? Ili možda ovi novi autori i autorke imaju sopstveni put i uzore iz drugih vremena i prostora?
– Teško je govoriti o kontinuitetu. Trenutna generacija eksperimentalnih filmskih stvaralaca uglavnom ne zna mnogo o prethodnicima ili njihovom radu. To je, uglavnom, zato što ti filmovi nisu bili lako dostupni ili dostupni uopšte. Današnji stvaraoci su veoma originalni, a izuzetno delo rediteljki kao što su Sara Bezovšek, Ester Ivakič i Nika Tomažič pokazuje jedinstvene pristupe koji su u potpunosti u skladu sa savremenim trenutkom.
Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
