0
Sa parama se sve kupuje i logično mešaju se u "svje i svja". Tamo gde su bogate države, galerije i porodice tu ima dosta dobrih slikara. A kod nas je sve zadnja namera, klika, porodica - sve su svezana creva i govna u njima. I to bolesno stanje "incesta" je nama normalno stanje, kaže za Nova.rs likovni umetnik Nemanja Mate Đorđević.
Umetnik, rođen u Beogradu 1983. godine, završio je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti. Bavi se crtežom, grafikom, slikom i skulpturom. Izlagao je na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a lauret je brojnih priznanja, između ostalih i Nagrade fondacije „Vladimir Veličković“ za crtež.
Od 2014. godine svoj život je nastavio u Parizu, a bio je na studijskom usavršavanju i u Švajcarskoj. Dela mu se nalaze u domaćim i inostranim kolekcijama.
Posle velike izložbe u Kući legata krajem prošle godine Nemanja Mate Đorđević „seli se“ u Suboticu, zarad izložbe nazvane „Nyctophilia: 2013-2021. godine“. U Savremenoj galeriji Subotice, u velelepnom prostoru od 350 metara kvadratnih, od danas (12), Đorđević predstavlja radove nastale poslednjih osam godina, uz jednu premijeru – prvi put izlaže skulpturu i keramiku. A vezivno tkivo svih radova, u skladu sa nazivom postavke, kako priča u razgovoru za naš sajt, jeste borba sa tamom, demonima, mračnom podsvešću…
– Izložba je poprečni presek moga rada, ali dominantna su velika platna iz 2020. i ove godine. Nukleus postavke su novi radovi, a prateći program su radovi koji su već istorija za mene. Mračni folklor kome sam sklon shvatam kao neprekidno promišljanje jednog ličnog horora. I sam se pitam da li sva ta „tama, demoni, mrak“, jesu jedna vrsta vrtoglavice i neodređenosti prema stvarnom svetu i njegovim sokovima. Doista me buni neprestana derivacija dekantiranog otrova uz koji se serviraju lepe reči u šećeru i oblandi.
Pišući o Vama neki su Vas nazivali „slikarom nesanice“, a drugi su Vaše delo okarakterisali sintagmom „estetika ružnoće“. Kako Vi opisujete svoje stvaralaštvo?
– Vrlo retko se prepoznajem u rečima drugih ili im retko verujem. Ne bih da živim na račun zvanja, jer s jedne strane mogu imati blistav sjaj, a s druge strene mogu biti slepa ulica ili nemoguća situacija iz koje se pogrešno čita jedan prelaz ili izraz. Hvala Žan-Luku Šelemonu na izvrsnom tekstu u kome me je nazvao „slikarom nesanice“, ako uzmemo u obzir da je za francuske izdavačku kuće pisao o Baltusu, Baskijatu, Barselu, Dibifeu, De Koningu, Pikasu, Tapiesu. Sjajno! A svoje stvaralaštvo bih opisao kao jedan teror i prinudni rad koji se akumulira na teritoriji koja se sticajem okolnosti zove slikarstvo.
Kao i mnoge slikare generacijama unazad i Vas je život odvukao u Pariz. Zbog čega su umetnici odavde hrlili u Pariz? I šta je Vama pružio taj grad?
– U Pariz sam se, ne odvukao – već dovukao. Bez stipendije, što je sramota prvog reda. Uostalom, nikada nisam bio prepoznat od sistema već individua od velikog kreda. Vladimir Veličković je tome kumovao, on je „povukao nogu“, a sve ostalo je bilo na meni – od sredstava do papirologije. Sada mi je drago što sam žuljao ruke i kalio se na taj način. Sad se smeškam i na pameti su mi reči Bogdana Bogdanovića: „Ako ne možemo da gradimo savršenu građevinu u materijalu, možemo da gradimo svršenu građevinu u duh“. Zbog čega Francuska? Da odredim sebi jednu vrstu šifre. Za mene je taj grad metafizička odstupnica.
Da se ne lažemo, svugde je grozna situacija. Sa parama se sve kupuje i logično mešaju se u „svje i svja“. Tamo gde su bogate države, galerije i porodice tu ima dosta dobrih slikara i to je neosporno. Imamo jednu falinku što je Kiš u „Času anatomije“ opisao kao duh Koza Nostre u kulturi. Sve je kod nas zadnja namera, klika, porodica – sve su to svezana creva i govna u njima. I to bolesno stanje „incesta“ je nama normalno stanje.
Slike, crteži, grafike, skulpture, deo su Vašeg opusa. U kom izrazu ponajviše nalazite smiraj?
– Recimo da su to dnevne rutine. Crtam na dnevnoj bazi, kroz kult-sveske. To je ona vrsta crteža koji je „auto-intervju“ ali u tim zabeleškama koje vodim godinama je cela geneza. Papir može da bude žiličast, kremast industrijski beo, tako da indirektno nameće pravila. Crtež zavisi od trenutka, kolaži i grafika su zamorniji procesi. Grafika i kolaž se podražavaju u samom procesu obnove. A slikarstvo je hvatanje priključka sa životom i ono je vreme, kako je rekao Goja. Odnedavno su tek u mom radu prisutni skulptura i keramika. Ono što me interesuje u skulpturi tek treba da bude izvedeno. Materijal u Subotici je samo tihi obris onoga što nameravam da isteram kad uposlim ruke. Čini mi se da se sve uvezalo u jedan organizam, u traženje koji i jeste, u stvari, život.
Zašto se danas slikarstvo, kako ste ocenili, „kupa“ u izgovorima i beskrajnim iluzijama?
– Želja mnogih umetnika jeste da se vrate „učenju“ slike, što je znak da slikarstvo ponovo hvata priključak sa životom. Nažalost, postoje najmanje dva hendikepa koji ne zavise od pojedinačnog razvijanja umetnika. Ukratko, ljudi su postali „egoterici“!
Umetničke namere su uglavnom iznuđene, samim tim su kao neki „aktivni pobačaj“, što se svakim danom potvrđuje. Plastičan primer – je l ste čitali Knusgardov esej o Rembrantu ili Munku; Žan Klerov tekst o „Povrtaku crteža“, „Pohvali pastelu“ ili „Zanatu, mitu i sećanju“? Handkeov roman o Sezanu ili kako to pisac „Floberovog papagaja“ Džulijan Barns celu knjigu posveti slici i obilasku muzeja? Ko se u nas bavi time, a da nema ličnu korist ili profesionalnu obavezu? Zašto kod nas vlada kukavičko davanje prednosti tehničkom pristupu; ko se bavi odgojem impotentnih u kulturi; ko ima moć odluke da prepušta bunilu društva koje samo sebe mazi i odgaja?
Ali, verujem u novo viđenje, novu logiku i heroje, koji nisu „podgrejani leševi“ i „precvale mesije“ koje generiše politikanstvo.
Umetničko tržište kod nas, u Srbiji, kako ste izjavljivali, ne postoji, niti ozbiljna ulaganja. Kako onda jedan umetnik da se izbori za svoje mesto i preživi „surovu realnost“?
– Nema sumnje da je teško; realnost guši i davi. Ali, doista se pitam kada toga nije bilo? Mislim da je veći problem što se izgubio viši pojam – sloboda, ali i zanatska strana (vaspitanje i kultura) života, sa kojim je bilo lakše prevazilaziti krizna vremena. To je, ipak, bila jedna baza, potencijal koji je obećavao. Sada se sve to topi i odumire.
Nazivate sebe entuzijastom, ali umornim. Čega Vam je dosta?
– To je umor koji „obavezuje“, upaljeni umor pod oblogama, uz osmeh. Taj umor za mene nikad nije ni potpun ni završen i drugačije nije moguće. Znam najmanje tri osobe koje su o jednom čoveku govorile sa takvom toplinom, kao o divnom tipu u struci, što je doista retko – dama Jagoda Buić, Vladimir Veličković i Migel Barćelo. Reč je o slikaru Mirou. I svakome od njih je dao jedan isti lakonski savet u razgovoru: „Moraš da radiš, radiš i mnogo da – radiš“. Tako da metafizički strahovi, bol, brige ili sreća ne postoje kada se radi ili pokušava da se ostvari nešto.
A dosta mi je mediokritetske gluposti, koju je neko definisao kao „bestidnu ulickanost“.
Kao dobitnik nagrade za crtež Fondacije „Vladimir Veličković“, koliko Vam je to priznanje svojevremeno otvorilo vrata? I dve godine nakon smrti slikara razumemo li mi svu veličinu njegovog dela?
– Odgovor je, paradoksalno, da i ne. Meni je nagrada u profesionalnom smislu zatvorila vrata. Nisu tek tako mogli da mi oproste te velike cteže u staklu, a Veličković je bio upućen do tančina u celu situaciju i tako smo došli na ideju da istupimo u javnost. A od izložbe u galeriji „Haos“ 2009.godine bio sam na tankom ledu! Praktično su za mene svi konkursi, galerije, izlaganje – bili zaključani. To su bile „pedagoške“ packe raznoraznih glavonja čija imena znam, ali bi pukla teška bruka ako bi ih izgovorio. Nakotila se neka neprirodna „paranoja i zlonamernost“ sa svih strana. Jedino je vredna postavka stvari koja fascinira te „gospodare univerzuma“ i dok to stanje postoji oni mogu bezgranično da slave olupine svojih preduzeća i umetnosti.
Taj esnaf mi je obarao konkurse, pisao galerijama, kroz zube izgovarao moje ime, Oni su tu i dalje, a ja sam tu i smeškam se poput zmije.
Vladimir Veličković ima svoju dimenziju i apsurdno ju je meriti, jer bio je džentlmen. Vlada je, pre svega, bio tip koji ume da savlada sliku i crtež- a to je redak dar. Veličina dela je nesaglediva u prostom smislu; time se bave institucije na Zapadu. Ovde poslove institucija obavljaju individue, porodica, bliski prijatelji. Dakle, ne razumemo veličinu njegovog dela. Sa druge strane nismo mi konzervirali Veličkovića već Francuska. Sada su naše institucije na potezu, kult i mit o autoru mora da se održava, nadajmo se da ćemo videti Veličkovića u punom osenčenju svojih kapaciteta, lika i dela.
Poslednjih godina prisutni ste na evropskoj likovnoj sceni. Ima li nagoveštaja ili planova za izložbe van granica Srbije i koliko su oni, s obzirom na situaciju u kojoj se ceo svet nalazi više od godinu dana, ostvarivi?
– Za sada je pokazala zainteresovanost jedna institucija kulture u regionu- obiman je prostor sam po sebi. Preliminarno stoje dve izložbe u Marseju (samostalna i grupna). Realnost je gruba; živimo u vremenima, koja su pogrdnija i zlokobnija nego što možemo da zamislimo, samim tim i osetljivija. Posledice koje osećamo zlokobne su po sudbinu umetnika ali dolazi do utemeljenja i jednog imuniteta -glasa. Uzburkani su odnosi među ljudima – rasvetljeni, prepoznajete li ispravnost svojih postupaka u drugima, tražite li da se ona poštuju, jer verujete u obnovu ili razaranje do poslednjeg atoma svoje vrste. Danas smo više nego ikad „sigurni i neizvesni“, delujemo izvan sebe, a prestali smo da budemo ili nikad nismo ni bili – ljudi.
