3
“Nisam ranije znao kako da se borim, ali sada mislim da znam. Jednostavno moram to da uradim na svoj način. Nisam slikar. Nisam pesnik. Ali mogu to svojom muzikom”, rekao je Marvin Gej svom mlađem bratu Frenkiju. Tim svojim načinom doneo je svetu više od 20 ploča, među kojima je “What's Going On”, snimljena 1971. godine, a nedavno stavljena na prvo mesto liste 500 najboljih albuma svih vremena.
Staviti neki od albuma Bitlsa, posebno „Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band“, na vrh liste najboljih albuma svih vremena je zicer. Iako odaje klasičan ukus, nema greške i prigovori su retki, a i lako ih je odbaciti. Za tim rešenjem posezali su sastavljači mnogih lista decenijama unazad, pa i one sa 500 najboljih albuma svih vremena koju je „Rolingstoun“, verovatno najuticajniji magazin posvećen popularnoj kulturi, objavio 2003. godine, a potom je i potvrdio u knjizi iz 2005. Ali maknuti Bitlse sa trona, kao što se to dogodilo sada na novoj, značajno izmenjenoj (mnogi kažu i haotično i nejasno sklopljenoj) listi ovog magazina značio je i mali potres.
„Sgt Pepper’s“ se u novom izboru, objavljenom krajem septembra, našao na 24. mestu (u prvih 10 ostao je njihov „Abbey Road“, na petom), a na poziciji na samom vrhu, po glasovima stotina muzičara, producenata, novinara i drugih profesionalaca, našao se album „What’s Going On“ Marvina Geja. Listi i načinu na koji je sklopljena imalo bi se prigovoriti mnogo šta (kao što se, uostalom, prigovaralo i onoj prvoj, a kome smeta neka pravi svoju), ali teško da ima argumenata za tvrdnje suprotne onoj da je album Marvina Geja iz 1971. vanserijsko delo, kompaktna celina, međaš koji je redefinisao soul i značajno uticao na popularnu muziku u celini. I, što je važnije, muzički i tematski zvuči sveže i danas.
„Šta se to dešava?“
Ko zna kako bi naslovna „What’s Going On“ zvučala da je Džoan Baez prihvatila ponudu Renalda Obija Bensona da je otpeva. Bensonov bend, Four Tops, već ju je odbio, sa obrazloženjem da je to protestna pesma, a većina soulera šezdesetih izbegavala je da peva takve stvari; menadžeri i vlasnici studija i etiketa izbili su im takve pomisli iz glave, da ne bi „pravili probleme“ i „odbijali publiku“. A počelo je tako što je Benson iz autobusa kojim su išli na turneje video kako se policija brutalno obračunava sa učesnicima protesta protiv rata. Taj događaj iz 1969. ostaće zabeležen kao „Krvavi četvtak“…
„Policija ih je tukla, a oni nisu nikome smetali. Video sam to i počeo sam da se pitam ‘šta se dešava, šta se to ovde događa’. Jedno pitanje otvaralo je drugo. Zašto ove klince odvajaju od porodica i šalju ih preko okeana? Što napadaju sopstvenu decu na ulicama?”, ispričao je Benson kasnije Benu Edmondsu za knjigu „Marvin Gej i poslednji dani Motaun zvuka“. Mnogo pre toga, isto to ispričao je Alu Klivlendu, „kućnom majstoru“ iz Motauna i on je napisao reči i komponovao prvu verziju pesme, one koju je Benson nosio naokolo, više ubeđujući druge nego sebe da se ipak radi o ljubavnoj pesmi. Sve dok nije došao kod Marvina Geja.
Geju se tada jedan period života okončao. Depresivan zbog bolesti i smrti Tami Terel, bliske prijateljice i ženskog glasa za duete, zbog lomova u braku sa Anom Gordi, sestrom Berija Gordija, osnivača Motauna, pritiscima u istoj toj muzičkoj kući. Nakon pokušaja samoubistva nešto ranije, hteo je da digne ruke i od muzike, pa da s početka četvrte decenije života postane ragbista. Ili bokser. Tražeći se, „princ soula“ se menjao. Odbacio je imidž soul zvezde, odela krojena po meri zamenio je duksevima, pustio je bradu, otkrivao nešto što mu se otvaralo kao duhovnost. Za to vreme, njegov mlađi brat je bio u Vijetnamu.
„Te 1969. ili 1970. počeo sam da preispitujem ceo koncept onoga što sam kroz muziku hteo da kažem. Bio sam prilično pogođen pismima koje je moj brat slao iz Vijetnama, kao i situacijom u društvu ovde kod kuće. Shvatio sam da moram svoje fantazije da ostavim za sobom ako želim da pišem pesme koje će dosegnuti do duše ljudi. Hteo sam da pogledaju šta se dešava u svetu“, ispričao je Marvin Gej u jednom davnom intervjuu.
Prvu verziju pesme koju mu je Benson odsvirao na gitari, Gej je iz prve prihvatio, ali i video šta bi moglo da se doda, preradi i pojača da bi bila ovakva kakvu će ubrzo snimiti.
„Marvin se već osećao tako. Bio je buntovnik, a i istinski duhovan tip. Dodao je neke stvari koje su bile bliže getu, prirodnije, koje su od nje učinile da više liči na priču nego na pesmu…“, pričao je Benson.
„Marvine, zašto hoćeš da sebi uništiš karijeru?“
Gej je pesmu toliko promenio da su mu Benson, i posle Klivlend, prepustili i da se prvi potpiše ispod nje. Ali njegov šurak, gazda Motauna Beri Gordi, kada je čuo da Gej hoće da ubuduće snima protestne pesme, nije baš bio blagonaklon. „Marvine, zašto hoćeš da sebi uništiš karijeru?“ Ali je Marvin osećao sa jedne strane da nema šta da izgubi, a sa druge da je na tragu nečemu velikom, „vođen nekom vrstom božanske ruke“.
Ohrabren uspehom singla, koji je Motaun oklevao da objavi jer je „previše kontroverzan“, a potom je dospeo na drugo mesto Bilbordove top-liste, Gej je uzeo „What’s Going On“ kao inicijalnu pesmu, na nju dodao još osam i za manje od 30 dana sa grupom muzičara čiju okosnicu su činili Funk Brothers, prekaljene zanatlije iz studija u senkama Motauna, snimio i sam producirao svoje remek-delo. Pesme je pažljivo složio jednu za drugom u neku vrstu ciklusa, pa se taj LP smatra danas i prvim konceptualnim soul albumom.
Na njemu, glasom sa rasponom od četiri oktave, pre ranjivim nego besnim, u proleće 1971. peva o patnji, siromaštvu, mržnji, strahu, društvenoj nepravdi, nasilju, traumama, drogama, ratu, ljudskoj i božanskoj ljubavi, započinjući novu eru soula, sa pločama sa jakim autorskim pečatom, a za njim su išli Stivi Vonder i mnogi drugi posle njih. (Tu je i zanimljiva, čini se nedovoljno istražena paralela: Gej je u Detroitu sklonio znak pitanja iz naslova, a negde u isto vreme su Sly and the Family Stone sa zapadne obale odgovarali sa: „There’s a Riot Going On“.)
Odmah sledeća, „What’s Happening, Brother“, zasnovana je na pismima njegovog brata Frenkija i njegovim i iskustvima drugih veterana po povratku iz Vijetnama, iz džepova džungle i vremena, što čitaju optimističke verzije stvarnosti u novinama, a ne mogu da nađu posao, raspituju se o rezultatima utakmica i tome šta se dešava dok se svet oko njih nepovratno menja. Slušajući priče svog brata iz rata, gonjen i osećanjem kajanja što mu nije odgovarao na pisma, Marvin je navodno plakao i to ga je potaklo da napiše baš takvu pesmu. I dirljivost bez imalo patetike se oseća.
I dok su zakasneli hipici i dalje tripovali, a heroin nemilice rasturan po getima (neki kažu i ciljano, znaju to Last Poets i Gil Skot-Heron), Gej je odgovorio pesmom „Flyin’ High (In a Friendly Sky)“. Preimenovao je prvobitni, pomalo patetični naziv već snimljene „Tužne sutrašnjice“ aktuelnim sloganom američke avio kompanije, ali „dorađenim“ referencama na opijate i peva: „Znam, navučen sam, prijatelju, na dečaka, koji stvara robove od ljudi“ („dečak“ je bio sleng za heroin). Tad je slikao okolinu, a kasnije će se i sam zaista navući, na kokain.
Pesma „Save the Children“ i ponovo pitanje, ovaj put: „Koga je zaista briga?“. I sumorne slike i predviđanja izrečeni glasom propovednika i podvučene vokalom koji ponavlja iste te stihove, sa naglom promenom tempa na kraju. Sa zadnje strane omota, za koji se slikao na brzinu, u svom dvorištu, po kiši, u pozadini su nabacane igračke njegovog sina. Izbor te fotografije mnogi tumače i skrivenom porukom: da i tako bude istaknuto da to što radi više nije „muzika za mlade“, kako je soul često reklamiran do tada.
A potom pesma „God Is Love“ uvodi u još jedan veliki hit sa albuma, „Mercy Mercy Me (The Ecology)“, gde se tema uništavanja Zemlje prenosi i na – ekologiju. (I nije tačno da ga je gazda Motauna pitao kasnije „šta ti je ta jeb… ekologija?“. Godinama pre toga on otvorio i firmu „Ecology Records“ zajedno sa krunerom Semijem Dejvisom Džuniorom).
Ne znajući da čita note, muzičarima je svirajući na klaviru objašnjavao svoju zvučnu viziju, sedeo sa njima u studiju, radili su po 12 i više sati svakodnevno. Pored soula i fanka, uplivavali su i džez, i bluz, i pop… Te sesije odavno prate legende poput one da je basista Džejms Džejmerson svirao ležeći jer je suviše odvaljen padao sa stolice, da je devojčica iz orkestra gradskih klasičara, dovedena da odsvira deonice na flauti, uverena da je „sve pogrešila“ tek godinama kasnije pristala da čuje album, pa o slučajno istovremeno puštenim trakama sa Gejevim vokalima u različitim oktavama, pa zadržanim i „zalepljenim“ jedan za drugi, pa o dodavanju slojeva da bi se dobilo na teksturi zvuka…
Na albumu se daju čuti i „nađeni zvuci“, a čuveni uvod u naslovnoj pesmi na saksofonu nastao je tako što je Eli Fontejn ušao studio, odsvirao nešto da bi se zagrejao i dao znak rukom da je spreman da snima. Umesto pritiska na dugme za snimanje, samo su mu mahnuli da izađe. To što je odsvirao već je bilo snimljeno, a Geju se dopalo. I to je bilo to.
„Inner City Blues (Make Me Wanna Holler)“, koji posle „Right On“ i „Wholy Holy“ zatvara drugu stranu albuma, završava se ponavljanjem teme s početka ploče i krug je zatvoren. Tekst za ovu pesmu, treći i poslednji singl sa albuma, zajedno su napisali Gej i Džejms Niks, inače domar u Motaunovoj zgradi. Nije bila retkost da se Gej okruži talentovanim, a potcenjenim ljudima, pišu njegovi biografi. Četvrt veka stariji od Geja, otac osmoro dece, pažljivo obučen, Niks je nudio svoje stihove muzičarima kad bi ulazili u zgradu. Većina ga je ljubazno odbijala, ali je Gej pogledao njegove stihove i neke od njih već iskoristio u „What’s Happening Brother“ i „God Is Love“. Da nije poslušao Niksa, završna pesma bi se zvala „The Tail End“. Osim što je uzeo od Niksa naslov „Inner City Blues“, Gej ga je pozvao da zajedno napišu i stihove.
Stihovi domara iz Motauna u pesmi
„Marvin je imao dobru melodiju, kao neki mekši bluz, ali nije imao reči. Počeli smo pričamo neke stvari o tome kako su teška vremena svuda po gradu. Smejali smo se tome, kao, napisaćemo stihove o visokim porezima, jer smo obojica bili dosta dužni. I pričali smo o tome kako vlada šalje ljude na Mesec, a ne pomaže ljudima u getu. Ali još nismo imali ime, niti dobru ideju za pesmu. A onda, dok sam jedno jutro kod kuće čitao novine, video sam naslov koji je govorio nešto o naseljima u centru Detroita. I kažem sebi: „Dođavola, eto ga. ‘Inner City Blues'“, ispričao je Niks za knjigu „Kao da ti je Bog bacio kosku“ Nilija Takera.
Gej je potpisao Niksa na sve tri pesme uz sebe. Niks je nakon toga pisao pesme i za druge muzičare, čak i kad se Motaun odselio iz Detroita. Potpisao je i sve muzičare sa kojima je radio, što je bio prvi put da je neko u toj izdavačkoj kući, i ne samo u njoj, uradio. Obično se smatralo da su studijski muzičari, eto, tu i rade za platu. Potpisao je sve sem tonaca. Slučajno, pokazalo se, jer je u brzini završavajući miks, sa drugog kraja zemlje telefonom diktirao jednoj od službenica Motauna šta sve treba da piše na omotu, i zaboravio da doda njihova imena.
„What’s Going On“ je i jedan od prvih Motaunovih albuma sa odštampanim stihovima na omotu. Njih je otpevao istoj toj ženi, u slušalicu, a ona ih je zapisivala.
Album je, po izlasku u maju 1971. godine, odlično prihvaćen. Od tada je uvek bio negde pri vrhu lista. Britanski NME još 1985. proglasio ga je najboljim od 100 albuma svih vremena, kao i „Gardijan” 12 godina kasnije. „Modžo“ ga je smestio na šesto mesto 1995, gde se našao i na „Rolingstounovoj“ listi 500 najboljih svih vremena od pre 17 godina. A sada je na prvom. Pesma „What’s Going On“ letos je puštana i neko ju je pevao gde god je bilo protesta „Crni životi su važni“. Biće da je i to uticalo. I neka je.
