0
Žena veže rep i radi, žena veže rep i šali se, žena veže rep i sve uradi što se od nje očekuje, ali i ono što se ne očekuje. To je jedan krug koji se, po meni, ne završava, kaže za Nova.rs glumica i dramska spisateljica Marija Rakočević, čiji je tekst "Žena veže rep" trijumfovao na Hartefaktovom konkursu.
Na 12. Hartefaktovom konkursu za najbolji savremeni angažovani celovečernji dramski tekst na srpskom, hrvatskom, bosanskom, slovenačkom, makedonskom ili crnogorskom jeziku, pobedila je krajem prošle godine Marija Rakočević iz Kragujevca s komadom „Žena veže rep“.
I laureatkinja, koja je inače glumica, a ovo joj je prvi dramski tekst, pre neki dan je zvanično i svečano proglašena u Hartefakt kući, a održano je i scensko čitanje pobedničke drame, koje su izveli glumci Natalija Stepanović i Svetozar Cvetković.
Odluku da na 12. konkursu trijumfuje među 163 komada „Žena veče rep“ doneo je žiri, koji su činili Dubravka Vrgoč, Molina Udovički Fotez i Biljana Srbljanović. I Srbljanovićeva je na svečanosti istakla kako joj je čast što su otkrili novu dramsku spisateljicu, dok je Vrgoč precizirala da tekst „Žena veže rep“ od ostalih nije izdvojila samo tema diskriminacije i nasilja nad ženama u savremenom svetu, već i otvorena dramska forma:
– Inovativnost ovog dramskog rukopisa je u njegovoj koncepcijskoj provokativnosti, a zbog dijaloga sa svetom u kojem žene još uvek traže svoje ravnopravno mesto čitaoce ne ostavlja ravnodušnim. Bolna tema o kojoj autorka govori nažalost je prepoznatljiva i na ovim našim prostorima – objasnila je Vrgoč, dodavši da ju je drama duboko dirnula, jer na neobičan način govori o problemima s kojima se žene suočavaju u prostoru koji nije geografski, već kulturološki, emocionalni, lični, od Irana, preko Srbije, do Hrvatske.
I laureatkinja prestižnog konkursa, na kojem su pre nje trijumfovali Davor Špišić, Olga Dimitrijević, Dino Pešut, Iva Brdar, u razgovoru za Nova.rs otkriva dokle će žene da vezuju repove?
– Do kraja, dok ne umru. Žena veže rep i radi, žena veže rep i šali se, žena veže rep i sve uradi što se od nje očekuje, ali i ono što se ne očekuje. To je jedan krug koji se, po meni, ne završava – iskrena je Marija Rakočević.
Do kovanice po kojem je naslovila komad, ali koja se kroz ceo tekst non-stop ponavlja došla je nakon što je videla jedan turoban snimak:
– Taj snimak je inspirisao ceo moj dramski tekst. Mlada devojka Hadis Nadžafi, koja je ubijena na protestima u Iranu 2022. godine, snimana je s leđa. A samo je zavezala rep i otrčala u smrt. I mene je to jako pogodilo, to kako je tako hrabro, možda i suludo krenula u smrt zarad nečeg u šta veruje. Bila mi je to jaka metafora za to kako žena živi, radi, voli – da li je to hrabro, suludo, da li ide u rizik, da li je namerno, slučajno… Hadis je vezala taj rep i otišla u rat, u smrt. I otuda ono: „Žena veže rep“.
Iako je inicijalna ideja potekla od te hrabre Iranke, inspiraciju je Rakočevićeva crpla, nažalost, i s ovog tla.
– Naravno da sam svesna svakakvih situacija ovde, tako da mi je ta devojka samo bila muza. Znam i kako su živele moje bake, kako je moja majka živela, kako su neke moje sestre živele i žive i dalje, pa prijateljice, komšinice. Naravno, žene iz Irana čeka duga borba. Možda smo mi u malo boljoj poziciji, ali s obzirom na statistiku koju nam nameću, mislim da stojimo u mestu. Pa, eto i ja svakako stojim u mestu. Ali, ova nagrada mi daje jači glas da govorim o stvarima koje me tište, nerviraju, koje bih da promenim. Ja sam svoje oružje izabrala. S obzirom da sam i glumica umetnost jeste moje oružje. Bilo to pisanje ili gluma, uvek ću kroz umetnost kazati ono što imam. I nadam se uspešno – odsečna je naša sagovornica.
Iako je za Hartefaktov konkurs za najbolji angažovani savremeni tekst dugo znala, kao početnica u pisanju, nije se do pre nekoliko meseci usudila da konkuriše:
– Ali, s obzirom na niz privatnih, ličnih, nesrećnih okolnosti, koje su mi se desile, počela sam da pišem. Glumci i pišu, i čitaju, i režiraju, glume, svašta rade… Ja sam i ranije pisala, ali sve je to bilo naivno, mlako. Ali, kad me je „udarila“ inspiracija, nisam stala. I kada sam napisala ovaj tekst pomislila sam da je možda vredan. I rekla sam sebi – Hajde da probam. Vezala sam rep, probala i pobedila! Mada, nisam nagradu očekivala. Kada su objavili da je 163 drama pristiglo na konkurs baš sam se razočarala, misleći da zbog toliko komada nikada nagradu neću dobiti. I kad su me pozvali krajem decembra, možete misliti koliko sam se uznemirila. Ne znam ni šta mi je sve rečeno preko telefona…. Samo sam čula prvu rečenicu da sam pobedila, a sve ostalo mi je u magli…
Upitana koliko u tekstu ima autobiografskih detalja, Marija Rakočević odgovara da ima dosta:
– No, mislim da je te neke slične stvari doživela svaka žena koju poznajem. A, opet sam uspela, bar tako smatram, da ne napravim loše mesto, jer je to onda loša umetnost.
Komad je premijerno scenski čitan u dva lica u Hartefakt kući, a na pitanje kakvu inscenaciju svog komada, kao autorka, ali i glumica, vidi negde u Beogradu ili Srbiji, svejedno, kaže:
– Ovo je inscenacija rediteljke Tare Mitrović, koja je zamislila dva lica. Tekst je takav da ga može izvoditi jedna osoba, kao monodramu, pa dva lica, ali i hiljadu. Volela bih da pišem tako da se reditelju da potpuna sloboda, koji će onda glumcima dati slobodu da se izražavaju po sopstvenom nahođenju i istraže svoje uloge. Sad smo ga videli u dva lica i meni se jako dopalo, a mogu da zamislim i da hiljadu žena i muškaraca u glas izvodi moj komad – naglašava Marija Rakočević koja priča i o ograničenjima sredine u kojoj je rođena i u kojoj stvara – Kragujevcu:
– Ali, smatram da je umetnik umetnik, bez obzira na lokaciju, budžet, okruženje. Stvaraće bez obzira na to gde se nalazi. I zato je za sada meni u Kragijevcu dobro.
Na samom početku komada postavlja se glavno pitanje – Čija je žena? A kako bi naša sagovornica odgovorila na to pitanje?
– Žena je, po mom mišljenju, svoja. Ali, s obzirom na ono što čujem, pročitam u medijima, posebno u crnoj hronici, postavlja se pitanje – Čekajte, čije su žene? Znate da statistika pokazuje da žene žive duže od muškaraca. Ali, žena, zapravo, živi onoliko koliko sreća ili slučajna okolnost doprinesu da nekog sretne, upozna. I to je strašno. Moj odgovor jeste da je svoja, ali izgleda da većina ne misli tako. I zato se moramo boriti, moramo da radimo na ženskoj solidarnosti. Mi smo na Balkanu, i to ne smemo da zaboravimo. To nije ni pežorativno, ali ni pohvalno, dakle niti kudim niti hvalim. Ima nade, ali samo ako borba bude neprestana, i kad shvatimo da smo svi jednaki – poručuje na kraju Marija Rakočević.
Bonus video: Limeni doboš u JDP-u
