9
Povodom najave da bi zgrada u kojoj je čuvena kafana Manjež mogla biti srušena, nekadašnji posetioci se prisećaju da je sličnih ideja bilo i sredinom 90-tih, ali da su tada napravili nedeljnik koji su štampali na laserskom štampaču u tiraž od 50 primeraka, koji se delio i fotokopirao.
Priče o rušenju „Manježa“ nisu od juče. Govorkalo se o tome i tada, sredinom devedesetih. U ondašnjem okruženju nije se moglo računati na nekakve „normalne“ metode očuvanja omiljenog nam boravišta. Neke od starih, pravih kafana već su bile zatvorene, porušene ili im se suština polako menjala. Razne strategije su se razmatrale ali nijedna nije bila realna za nas, obične ljude. Tada smo prosto došli do toga da nam izvesnu taktičku prednost donosi nekakvo dodatno jačanje identiteta te kafane i nas u njoj. A kako smo uvek sve radili uz zabavu i dobro raspoloženje, tako je i pokretanje kafanskih novina izgledalo kao dobra ideja i novi kvalitet. Tako se rodio „Manjež vikli“, priča za Nova.rs Velizar Mrgud, glavni, odgovorni i tehnički urednik ovih novina.
Razgovor vodimo povodom najave da će čuvena kafana „Manjež“ iz 1934. godine, ( i još tri zgrade pored, inače vredni primerci srpske arhitekture s početka 20.veka) jedan od simbola srpske prestonice biti srušena zarad novog stambeno-poslovnog objekta iza kojeg stoji kompanija „Maison Royal“.
„Manjež vikli“, koji je izlazio u Beogradu u tiražu oko 50 primeraka, pokrenuli su krajem maja 1995. godine redovni posetioci kultne kafane. Svetlost dana je ugledalo 25 brojeva ovog lista.
– Odluka je doneta jedno veče, postavljena je više kao izazov nego kao vizija. Ono, „hajde baš da vidimo možemo li“. Jedan predloži, drugi kaže „super“, treći „ma daj, nema šanse“ i tako. Dakle, pomalo i iz inata. Doprinela je malo i činjenica da su tada sve „prave“ novine pisale manje više isto i na istovetan način. A mi smo bili željni nečeg drugačijeg, možda zato što smo navikli na različitost u tom svom okruženju i na njenu lepotu. Što se protagonista tiče, zanimljivo je da su aktivno učestvovali i ljudi koji su jako retko dolazili u kafanu. Eto, dopalo im se da budu deo te priče pa makar i sa distance. A dali su bitan doprinos, što tekstovima što idejama – objašnjava Mrgud, koji i danas kada se priča o ovom listu ostaje veran svom pseudonimu.
Prvo i osnovno“Manjež vikli“ je morao da bude besplatan, pa time i slobodan.
– Ideja bila da pomešamo velike, „svetske“ vesti s opisima dešavanja u našem mikrosvetu. Dalje, sve je to trebalo da liči na ozbiljne novine, koliko je bilo realno moguće, ali da sadržaj bude malo iskrenut. Jednom smo to opisali analogijom: tekstovi donekle u stilu kratkih priča Danila Harmsa a ukrštene reči ovlaš oslonjene na „Đavolov rečnik“ Embrouza Birsa. Drugih uzora nije bilo. Treba imati na umu da je tada jedini aktivan „pravi“ list koji je udarao kontru, na prostoru još zaraćene bivše Jugoslavije, bio splitski „Feral Tribjun“. Sjajni tekstovi Viktora Ivančića i ekipe bili su inspiracija ali nisu mogli biti uzor.
Na kraju, ističe Velizar, složili su se da svi pišu pod pseudonimima. Ne zato što su se nečega bojali, kako kaže, nego zato što je to podsećalo na zlatno vreme kafana, na vreme Nušića i ostalih.
Redakciju su činili i Artur Šuper (feljton, intervjui, servisne informacije), Kata Klizma (horoskop), Forest Gamp (komentator i reporter), M. A. Ćufte (glas naroda), Penelopa Stoičkova, Tereza Luks, Alkoholije Hadži Hmeljić, Mala Mo, Beti Vinčester (novinari, komentatori i reporteri).
– Vreme kada je bilo lepe i oštre satire a pisci su redovno koristili pseudonime. Pa je nekako nastavljanje te tradicije prirodno išlo uz sadržaj i vizuelni identitet naših „novina“. Među autorima je bilo i stolara i inženjera, trgovaca, ugostitelja i psihologa, pa čak i jedan pravi novinar tj. novinarka. Mi smo bili sasvim obični ljudi koji su imali senzibilitet i širinu, dovoljnu za dobru zabavu i raspoloženje.
On podseća da u „Manježu“ nije bilo žive muzike.
– „Manjež“ je prosto bio kafana. Prava autentična kafana koja nije primarno bila turistička atrakcija, nekakvo paramuzejsko predstavljanje nekadašnjeg boemskog života poput skadarlijskih. „Manjež“ je bio mesto gde su se lako sklapala poznanstva, gde se uvek našao neko ko o nekoj temi zna više od ostalih a često je i prilično kompetentan. U kafani je društvo bilo šareno. Bilo je lekara i medicinskih sestara i tehničara, bilo je inženjera, naučnika, umetnika ali i zanatlija i trgovaca. Bilo je starijih ali i studenata. Samo nije bilo budala.
Moramo imati na umu, dodaje Velizar Mrgud, da su kafane (i njihove preteče) vekovima bile mesta odakle počinju društvene aktivnosti.
– U njima su se formirale političke partije, privredna društva, sportski klubovi. U kafanama su potpisivali ugovori, kovale se zavere. Bile su prva mesta „javnih rasprava“, gde se raspredalo o aktuelnim dešavanjima daleko pre nego što bi takve rasprave došle u skupštine. Uostalom, bilo je sigurno, negde po svetu, i skupština koje su izvikane po kafanama ili se po kafanama sastajale. Tako da možemo reći, tipično kafanski, da su to prve institucije demokratije, mada neformalne. „Manjež“ je imao istaknuto mesto u toj beogradskoj galaksiji kafanskog univerzuma.
Što se novina „Manjež vikli“ tiče, ništa nisu očekivali osim dobre zabave i da se malo više priča o „Manježu“ u nadi da će se „tamo neko“ teže odlučiti na gašenje kafane.
– Uostalom, prvi broj je numerisan opisno, kao „prvi a možda i jedini“. E taj prvi broj je dobro ispao pa smo nastavili.
A čitaoci su jednoglasno reagovali – Smeh, smeh, smeh! Genijalan feljton i ukrštenica su bili okosnica tog lista.
– Ljudi su izgleda bili željni nečeg drugačijeg, da vide još nešto osim sumornih vesti iz politike i ratova. Delovi su se citirali i prepričavali danima. Ko nije dobio svoj primerak tražio ga je uporno. U to doba nismo mogli pratiti reakcije van kafane ali bilo ih je. Ljudi su se raspitivali, dolazili – ocenjuje Velizar i dodaje da je na neki uvrnut način „Manjež vikli“ bio preteča današnjih društvenih mreža kada se zezalice dele putem Vibera, Telegrama, a tada je list išao od ruke do ruke.
Štampan je u desetak primeraka, na tada retkim laserskim štampačima, a deljen tako što prvi primerak dobija Dragiša, doajen osoblja restorana. Potom oni koji su se zatekli za stolom a bilo je i za ostale stolove.
– Sve se to dešavalo u doba kada nije bilo interneta ovakvog kakvog ga sada znamo. I imejl je bio retko korišćen servis. Primerak je išao od ruke do ruke, ljudi su nosili i fotokopirali i širili dalje. Do sledećeg petka već su svi sve znali a broj fotokopija merio se stotinama, U roku od par meseci javljali su se naši ljudi sa svih kontinenata i tražili novi broj. Mnogi od njih možda nikad nisu ni bili u „Manježu“.
A kako je moguće odbraniti „Manjež“, Velizar Mrgud predlaže:
– Nekoliko načina akcije je moguće. Stalno prisustvo u medijima i naglašavanje one uloge klasične kafane. Organizovanje nekakvih kulturnih događaja ispred ili u parku. Druženje a ne dosadni protesti s parolama i transparentima. Tražiti da se zgrada proglasi za kulturno dobro. Napraviti isto što i naši preci, osnovati akcionarsko društvo, zadrugu nekakvu, sa mnogo sitnih akcionara kako bi takva zadruga mogla da se pojavi kao kupac prostora. To nam je bila i prva ideja ali tada mnogo dalja od realnosti, mada ni sad nije blizu. Na kraju, kao poslednje, očajničko rešenje, ako ga i poruše, vršiti pritisak da se u novom zdanju napravi isti prostor s istom namenom i organizacijom. A upravljanje da se prepusti nekom udruženju.
Bonus video: Novogodišnja emisija – Veče sa Ivanom Ivanovićem
