2
Koncert Sex Pistolsa u “Leser fri trejd holu” u leto 1976. godine promenio je živote nekolicine prisutnih, a oni su potom promenili ne samo lice Mančestera, nego i popularne muzike, trasirajući put ka “Medčesteru”, a u gradu će od tada pa sve do danas pojavljivati bendovi koji nose jedinstveni zvuk. Mnogi ga opisuju jednostavno kao - mančesterski.
Nastup londonskih pankera predvođenih Džonijem Rotenom u maloj sali kraj one veće gde je deceniju ranije izviždan Bob Dilan, organizovao je Hauard Devoto, koji je sa drugarom Pitom Šelijem tad već osnovao bend Buzzcocks. U publici su, uz još nekoliko desetina odmetnika od dosade propalog i mračnog industrijskog grada, kakav je Mančester bio u to vreme, bili Mark E. Smit (osnivač benda The Fall), Ijan Kertis, Piter Huk i Berni Samner (Warsaw, pa Joy Division), kao i Stiven Patrik Morisi, tada “sa glavom u svom posebnom oblaku”, a kasnije osnivač benda The Smiths.
Istini za volju, tu je bio i Mik Haknal, ali će on krenuti utabanim stazama severnjačkog soula ka popu i stadionima i pripada drugoj priči, onoj koja se deceniju kasnije sa bendom Simply Red neće se skidati sa MTV-a.
Mnogo važnije je to što su na istom koncertu bili i genije zvuka Martin Hanet i TV voditelj Toni Vilson koji će odlučiti da okupi grupu kreativaca oko sebe i otvori „Fektori“, prvo klub, a potom i izdavačku kuću, kroz koju će makar proći neki od najvažnijih bendova mančesterskog novog talasa. Legenda o tom nastupu, kao i cela muzička scena i priča o „Fektoriju“, predstavljeni su u odličnom filmu „24 Hour Party People“, a scena će preživeti, iako uz mnogo gubitaka, i krah te etikete, sve do današnje elektronske muzike.
1. Buzzcocks
U Mančesteru je sve počelo od dvojice prijatelja, godinu pre nastupa Pistolsa, onako kako je to često bivalo u panku: oglasom i jeftinim instrumentima. Hauard Devoto tražio je nekoga ko deli njegov muzički ukus (zasnovan na Velvet Underground). Javio se Pit Šeli, do kraja godine našli su bubnjara Mika Singltona, u februaru sledeće čuli su Pistolse u Londonu i fascinirani odlučili da ih dovedu u Mančester.
Ostalo je, posebno od trenutka kada im se priključio basista Stiv Digl, istorija benda čije osnivanje je shvaćeno kao prelomni trenutak na mančesterskoj sceni, do tada opterećenom progresivnim i hard rokom i dosadom o kojoj Devoto peva u pesmi „Boredom“. Ta pesma najpoznatija je od četiri sa EP-a „Spiral Scratch“ koji su snimili krajem januara 1977. pozajmivši novac od Šelijevog oca i objavljujući ga pod svojom etiketom „New Hormones“.
Dve jake autorske ličnosti teško mogu zajedno, pa je Devoto, sa obrazloženjem da ne voli da bude na sceni otišao iz Buzzcocksa, a Šeli je kao vođa bend usmerio ka pevljivijim melodijama, pa i primesama pametno odsviranog popa.
Njihov i dalje jedinstveni zvuk „iz druge kuhinje“ može se čuti na albumima „Another Music From a Different Kitchen” (1978), „Love Bites“ (1978), kao i na odličnoj kompilaciji „Singles Going Steady“ (1979), sa njihovim najvećim hitovima: „Ever Fall In Love (With Someone You Shouldn’t Have)“, „What Do I Get?“, „Orgasm Adict“…
Snimili su devet albuma, Pit Šeli preminuo je 2018. a Digl je nastavio da svira sa pod istim imenom do danas.
2. Magazine
Devoto, naravno, nije mirovao po odlasku iz Buzzcocksa i već sledeće jeseni nastupio je sa svojim novim bendom Magazine. On i gitarista Džon Mekgo pozvali su Berija Adamsona i Martina Džeksona u ritam sekciju, dodali su klavijature (Bob Dikinson) i usmerili se ka novom, avangardnijem zvuku, dalje od bazičnog roka, putem postpanka.
Beketovac po osnovnom osećanju, Devoto je verovatno jedan od najpotcenjenijih autora u britanskoj popularnoj muzici, ali, paradoksalno, po mnogo čemu i jedan od najuticajnijih. Pesma „Shot By Both Sides“, nastala u saradnji sa Šelijem (ostali su prijatelji) bila je i njihov prvi i do danas verovatno najveći hit, a to šta je nameravao da uradi čulo se sledeće godine na albumu „Real Life“ sa poznatom „Parade“ ili briljantnom „Light Pours Out of Me“.
Magazine je do razlaza 2011. snimio još četiri albuma. Posle odličnog trećeg „The Correct Use of Soap“, 1980, najpoznatiji po singlu „A Song from Under the Floorboards“ Mekgo se priključio Siouxie and the Banshees), značio je u neku ruku i kraj benda.
Bend se nakratko ponovo okupio od 2009, do 2011. a Devoto je u međiuvremenu nastupao ili sam ili sa bendom Luxuria.
3. The Fall
Teško je u nekoliko rečenica opisati bend The Fall, još teže njihov zvuk, a najteže frontmena i jedinog stalnog člana Mark E. Smita.
Sazrevao na garažnom i kraut roku, ali i severnjačkom soulu, taj oštri, neobični pesnik zabačenih ulica i vlažnih pabova, prznica i kavgadžija, spreman i da se pobije sa članovima benda ako stvari krenu kako nije zamislio, više je uzvikivao svoje stihove nego što ih je pevao. Nezainteresovan za uspeh i slavu, pod firmom benda nazvanog po Kamijevom romanu „Pad“, snimio je više od 30 albuma.
Svi ljubitelji ovog zahtevnog pristupa imaju svoje omiljene albume, ali se izdvajaju „Live at the Witch Trail“ (1979), ne samo zato što je prvi, a potom „The Wonderful and Frightening World Of…“ (1984), sa svojom „zastrašujućom“ i „divnom“ stranom ploče, „This Nation’s Saving Grace“ (1985) sa pesmom „Spoilt Victorian Child“, i široj publici znatno slušljiviji „Band Sinister“ (1986) sa obradom „Mr Pharmacist“ ili „Shoulder Pads #1“, pa „The Frentz Experiment“ (1988), gde je i mali omaž Kinksima sa obradom pesme „Victoria“…
Koji god album da dohvati, slušalac koji prvi put zalazi u „divni i zastrašujući svet“ Marka E. Smita ne može da stekne pogrešnu sliku. U Mančesteru pomalo u šali kažu da je on „decenijama pevao istu pesmu“. Mark E. Smit svirao je do poslednjeg daha. Na poslednje koncerte dolazio je u kolicima, a posle njegove smrti u januaru 2018. bila je otkazana još jedna turneja. O svom životu, stihovima i muzici pričao je i u autobiografiji „Odmetnik“ (2008).
4. Joy Division
Za Joy Division njihov biograf, ujedno i nesumnjivo najbolji hroničar mančesterske scene od sredine sedamdesetih do danas, Pol Morli kaže da je to bend koji je označio kraj rokenrola i početak roka. Četvorica momaka u početku ne previše vešta na instrumentima, počeli su, i prve snimke napravili, kao Warsaw.
Nakon što su postali Joy Division, sa jedinstvenim stihovima i vokalom Ijana Kertisa, moćnim basom Pitera Huka, oštrim vinjetama Bernija Samnera na gitari (i povremeno klavijaturama) i preciznim bubnjevima Stivena Morisa, postali su i najznačajniji bend u mančesterskom novom talasu.
Ne računajući samostalni pokušaj (i u velikoj meri promašaj) u obliku EP-a „The Ideal for Living“ (1978), Joy Division su pod pažljivim uhom producenta Martina Haneta, „petog člana benda“, koji je tonove četiri različite ličnosti, nekada i protiv njihove, volje stapao u jedinstvenu zvučnu sliku, dva albuma „Unknown Pleasures“ (1979) i „Closer“ (1980).
Po mnogo čemu različita, oba su maestralna, kao i singlovi koji se nisu našli na njima: od „Transmission“ do „Love Will Tear Us Appart“. Objavljena su naknadno i četiri živa albuma, kompilacija „Still“ i nebrojene druge.
Frontmen Ijan Kertis, nakon što je u proleće 1980. okončao sebi život, povukao je i bend u legendu, a preživela trojica osnovali su New Order.
5. Orchestral Manoeuvres in the Dark (OMD)
Bend komplikovanog imena, za prijatelje OMD, strogo uzev nisu iz Mančestera, nego iz Virala, grada nadomak Liverpula, što mu dođe nekih 80 kilometara, ali su neodvojivi deo mančesterske scene, pre svega jer su se oglasili preko etikete „Factory“ i njihov prvi singl „Electricity“ (inspirisan kompozicijom „Radioactivity“ grupe Kraftwerk) objavili su 1979. kao FAC 6, odnosno šesti artefakt iz „fabrike“ kojom je upravljao Toni Vilson.
Za razliku od svojih prethodnika, Pol Hemfriz (vokal, klavijature) i Endi Meklaski (bas) oslonili su se mahom na sintisajzere i usmerili ka komercijalnijem (ali i dalje pametnom) popu. Od debi albuma nazvanog imenom benda (1980) do izdanja „The Punishment of Luxury” (2017) snimili su 13 albuma, svetsku slavu zaradili su singlom „Enola Gaye“.
Razišli su se sredinom devedesetih, ponovo se sreli u studiju 2006. i sviraju i danas.
6. Happy Mondays
„Happy Mondays“, nove uzdanice iz pogona mančesterskog „Fektorija“, bili su bend od kog je Toni Vilson očekivao da će odgovoriti na zahteve onoga što je zamislio kujući izraz Medčester, odnosno spona između nezavisnog roka i rejva. I u velikoj meri su u tome i uspeli, ali su „neprekidne žurke“ i sintetičke droge uzele danak pre svega od Šona Rajdera, pevača „Happy Mondays“.
Vilson je o Šonu govorio čak i kao o „novom pesniku svoje generacije“, a za potrebe snimanja prvog albuma, sedam godina nakon što je bend okupljen 1980. godine, pozvan je Džon Kejl (Velvet Underground), koji je već pravio čuda za miksetom za nebrojene bendove od Stooges naovamo.
On je trebalo da izađe na kraj sa spojem fanka, hausa i psihodelije. Rezultat su pesme poput „Tart, Tart“ ili „24 Hour Party People“, ali i postavljene osnove za drugi album, „Bummed“ (1988) kog se dohvatio Martin Hanet, a publika i kritika ga oberučke prihvatili.
Na tom albumu Šon je već pevao „Brain Dead“. Za treći album, „Pills, Thrills and Bellyaches“ (1990) već uveliko nije morao ni da se trudi da mu stihovi budu nonsens rečenice, ali je on doneo i njihove najveće hitove: „Kinky Afro“ i „Step On“.
Šon, njegov brat Pol na basu, ostala trojica članova benda, a kasnije i njihov drugar Bez sa zvečkama snimili su potom još dva albuma, rasturili se, prošli još dve inkarnacije i, eno ih – đuskaju i danas.
7. The Smiths
Stiven Patrik Morisi prvo je pokušao da bude muzički novinar, a onda se 1978. na koncertu Peti Smit sreo sa Džonijem Marom. Četiri godine kasnije, Mar je pokucao na vrata ćudljivog ljubitelja muzike koji je voleo knjige i pisao stihove i tako je nastao jedan od najuticajnih bendova iz ranih osamdesetih godina.
The Smiths su počeli na samom kraju talasa pokrenutog pankom i post pankom i za pet godina (1982 – 1987) ostavili su četiri albuma – „The Smiths“ (1984), „Meat is Murder“ (1985), „The Queen Is Dead“ (1986) i „Strangeways Here We Come“ (1987) – i sva četiri upisana su na listu „500 najboljih svih vremena“ po izboru magazina „Rolingstoun“.
Okrećući se zvuku šezdesetih, ali uz novi (postpankerski) naboj, Morisi je, dok ga je Mar iz senke pratio svirajući gitaru svojim jedinstvenim stilom, sipao je kontroverzne stihove i pevao o ljubavi, (tinejdžerskim) frustracijama, neuklapanju, bunio se protiv konvencija… I ponajviše, čini se, o usamljenosti. Teško je i pobrojati sve njihove hitove.
Posle ružnog raspada, glavno pitanje među fanovima ovog benda je da li će se Morisi i Mar ikada pomiriti i ponovo svirati zajedno. (Basistu Endija Rurka i bubnjara Majka Džojsa niko više i ne spominje.) Morisi i Mar razvili su i uspešne solo karijere, a sudeći po onome što je gitarista rekao ne tako davno, komentarišući ispade nekadašnjeg frontmena, neće.
8. Stone Roses
Već prvim albumom nazvanim imenom benda, Stone Roses (1989) pobrali su simpatije i publike i kritike. Pesma „Fools Gold“ nije se skidala sa radio i TV stanica, a mnogi i danas taj album „jednim od najboljih ikada snimljenih u Britaniji“.
Počelo je devet godina ranije, kada su Ijan Braun, tada basista, i gitarista Džon Skvajer napravili pank bend i to sve je bilo kratkog daha.
Tri godine kasnije okupili su se ponovo, pravili pesme i snimali kasete, a onda se njihovog zvuka dohvatio – ponovo Martin Hanet.
Nakon nebrojenih kilometara turneja, konačno su snimili debi album. Povučeni skoro neverovatnim uspehom, potpisuju za „Gefen“, sa nezavisne etikete prelaze u velika studija i snimaju „Second Coming“ (1994). Ne baš uspešan. Ubrzo nakon toga se razilaze, a Ijan Braun započeo je solo karijeru. I danas peva „I Wanna Be Adored“.
9. Oasis
Bend braće Galager nema baš mnogo direktnih veza sa scenom koja im je prethodila. Okupljeni 1991. kao po mnogo čemu sušta suprotnost bendovima pre njih, tri godine kasnije snimili su „Definitely Maybe” (1994) i sa pesmama „Rock ‘n’ Roll Star“, „Shakemaker“, „Live Forever“, „Supersonic“… odmah su doživeli veliki komercijalni uspeh.
Britanska štampa i marketinška mašinerija iza njih pokušavali su da od Oasis i nešto ranije osnovanog londonskog benda Blur naprave neku vrstu lažne tenzije i konkurenije, nalik onoj Bitlsi – Stonsi za devedesete godine, gde bi Oazis bili „loši momci“, ali se malo ko na to obazirao. Važnije pitanje bilo je, recimo, šta je tu rok, a šta brit-pop.
Oasis su nakon debija snimili „(What’s the Story) Morning Glory“ sa hitovima poput „Wonderwall“, „Don’t Look Back in Anger“, „Morning Glory“…
Svetska slava je rasla, ali je i imidž momaka iz kraja počeo da bledi. Sve češće su priče o razmiricama i tučom među braćom punile tabloide, usledilo je još pet albuma i definitivni razlaz.
10. The Chemical Brothers
Gitare su zaboravljene, a elektronika je preuzela primat. U novi milenijum većina je ušla na gramofonima. Mančester, može se slobodno reći, zahvaljujući novom talasu više nije isti grad kakav je bio u industrijskoj eri.
Oba člana dua The Chemical Brothers (Tom Roulands i Ed Simons) su, istini za volju, poreklom su iz britanske prestonice, gde su napravili i prve korake u muzici, ali su počeli da ozbiljnije rade tek 1989. godine u Mančesteru, negde u vreme kada se javljaju i Fatboy Slim, Prodigy i drugi „big bit“ pioniri.
Debi album „Exit Planet Dust“ objavili su 1995. i njime zaista podigli veliku prašinu.
U poslednjih 25 godina sarađivali su sa brojnim imenima poput Bet Gibons ili Houp Sandoval (Mazzy Star), kao i sa sugrađanima New Order, Stone Roses, Noelom Galagerom…
Priča o specifičnom zvuku Mančestera vrti se i dalje. I gde je tu fudbal? Klub Mančester junajted razvijao se sa gradom. I kakva je veza muzičara sa tim klubom? Postojali su i razvijali se naporedo. Osim toga, većina muzičara zaslužnih za ono što zovemo mančesterskim zvukom danas, ako ih je fudbal uopšte zanimao, eto trivije, navijala je za – Mančester siti.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
