0
"Prve godine na filmu su bile izuzetne. Ali, naravno, bilo je to zlatno doba. Ne možete zauvek igrati buntovnike", kaže čuveni britanski glumac Malkolm Mekdauel, poznat publici pre svega po glavnim ulogama u kultnim filmovima "Ako" i "Paklena pomorandža", nakon kojih je usledilo i više od 300 ostvarenja do danas.
Malkolm Mekdauel, najpoznatiji po ulozi Aleksandra Dilardža u Kjubrikovom filmu „Paklena pomorandža“ (Clockwork Orange, 1971), igrao je glavne uloge i u drugim kultnim filmovima: „Ako“ (If, 1968), „Kaligula“ (1979), „Ljudi mačke“ (Cat People, 1982) i više od 300 drugih ostvarenja, među kojima je i Oskarom nagrađeni „Umetnik“ (The Artist, 2011). Specijalizovan za uloge negativaca na velikom i malom ekranu, mnoge od njih je, prema sopstvenom priznaju, zaboravio čim je snimanje završeno, a živeo je tako da su mu predviđali da „neće još dugo“. Međutim, prošle godine, sa svojih 76, pojavio se kao Rupert Mardok u drami „Bombšel“, a 25. jula biće prikazana i krimi drama „The Big Ugly“, gde igra mafijaškog bosa.
„Ljudi me zaustavljaju i kažu: ‘O, bili ste odlični tamo i tamo’. Kažem im: ‘Nisam to bio ja’. I onda mi oni na telefonu pokažu omot DVD-a i ispadne da jesam. A ja se uopšte ne sećam da sam to radio“, kaže Mekdauel.
Van posla, Malkolm Mekdauel je otac petoro dece koji uživa u golfu. Svoje divlje godine ostavio je za sobom. U razgovoru sa Eksenom Bruksom za britanski „Gardijan“, Mekdauel iz svog doma u gradiću nedaleko od Los Anđelesa, gde živi sa trećom suprugom, govori o svojim počecima, omiljenim rediteljima, saradnji sa Stenlijem Kjubrikom, pa o snimanju „Kaligule“ Tinta Brasa i holivudskom iskustvu koje je usledilo nakon toga.
Bio je dete iz radničke klase posle Drugog svetskog rata. Otac mu je držao pab u gradiću u Lankaširu, a mladi Malkolm je radio u fabrici i kao prodavac kafe pre nego što se zaputio u London. Kroz život je išao kao kroz igricu, kao kroz zbir pravila koja treba prekršiti, piše Bruks. Reditelj Lindzi Anderson rekao mu je da je on „brehtovski glumac“, da publika „zna da on glumi, ali mu svejedno veruje“.
Mekdauel saradnju sa Andersonom opisuje kao „brak“. Zajedno su snimili tri filma. Anderson je za „Ako“ dobio Zlatnu palmu u Kanu, a mladog Mekdauela je zahvaljujući ulozi mladog buntovnika iz privatne škole u tom filmu reditelj Stenli Kjubrik pozvao da odigra kontroverznog, brutalnog delinkventa Aleksandra Dilardža u njegovoj „Paklenoj pomorandži“. Mekdauel primećuje da će sledeće godine pola veka od tog filma i dodaje „ala vreme leti“.
Na vrhuncu slave pojavio se i u naslovnoj ulozi u „Kaliguli“, filmu o poludelom raspusnom rimskom vladaru, koji su finansijski pomogli i vlasnici magazina „Penthaus“. Produkcija ovog filma je urnebesna, piše Bruks. Prvo je Mekdauel igrao poludelog cara uz vrhunske glumce poput Helen Miren, Džona Gilguda i Pitera O‘Tula, a onda su producenti doveli glumce iz erotskih filmova da snime scene seksa, da se dodaju tako da izgleda da glavni lik šeta kroz lezbijske orgije ili kraj gladijatora koga oralno zadovoljavaju.
„To je prilično dobar film, a ne pornografija“, kaže Mekdauel i prepričava razgovor sa već stariji, stidljivim Gilgudom kad mu se požalio na ogroman porez i svoje finansije.
„Rekao mi je: ‘Ah, računovođa mi kaže da moram da skrešem troškove, ali ne vidim gde to uopšte mogu’. A ja mu kažem: ‘Pa imaš veliku kuću’. A on će: ‘Da, ali ne mogu nju da prodam’. ‘Dobro, ali zar nemaš rolsrojs sa šoferom?’ ‘Ali, kako misliš da odlazim do Londona?’ ‘Šta kažeš za voz?’ ‘O, ali ne mogu to nikako. Pazi ti to, vozom!’. I onda mu kažem: ‘Eto, zato onda snimaš filmove poput ovog, Džone'“.
Krajem te decenije, Mekdauel je otišao u Holivud i posle se nije vratio u Britaniju. U Holivudu je igrao Britance.
Kada se čitaju klipinzi iz štampe, piše Bruks, ostaje čudan utisak, kao da je glumac protraćio svoj obećavajući talenat i publiku, možda i iz inata. Zanimala ga je Mekdauelova verzija priče. Pitao ga je da li ga uzbuđuju uloge onako kao u mladosti, a glumac mu odgovara da to zavisi od uloge do uloge.
„Još volim to da radim, u suprotnom ne bih. Možda mi četrdesete nisu bile najbolje u tom smislu. Ljudi nisu znali šta sa mnom da rade. Bio sam koristan kao buntovnik šezdesetih ili sedamdesetih. Ali Kjubrikov film bio je pritisak. Sve se merilo spram ‘Paklene pomorandže’, koji već postaje pomalo star. Ali to se dešava kad radiš sa divovima“, priča Mekdauel.
Kjubrik je, kaže on, na kraju hteo da preterano kontroliše stvari, bio je „previše brutalan“. Mekdauel za sebe kaže da je obožavao Andersona i bio odličan prijatelj sa Robertom Altmanom. A i oni su bili divovi.
Ponekad, kaže, čuje svoje sinove kako raspravljaju o novim rediteljima, „umetnicima koji dele isti snažan stil“, ali se on ne uključuje u te priče.
„Ja sam sad samo stari fosil, tako da samo mirno sedim i ne govorim ništa“, dodaje glumac.
Kaže i da nema nameru da sam traga za novim rediteljima.
„Neću ja da ih tražim. Ako mi nešto ponude, uradiću to. Ali da li ja hoću da paradiram naokolo i aktivno tražim da radim? Ne. Jer nemam ambicija da mi se ime pojavljuje na špicama pre naziva filma, da radim ovo ili ono. Zaista mi nije važno. Moj put je bio sjajan, imao sam neverovatnu karijeru, kad se sve uzme u obzir“, kaže Mekdauel.
Glumac je svojevremeno rekao i da bi radije da pogodi daleku rupu u golfu iz prve nego da dobije Oskara, podseća Bruks. Mekdauel kaže da je to rekao napola u šali i dodaje da jeste „pogodio iz prve“ i da je to „uzbuđujući osećaj koji traje zauvek“, a da povrh svega „i ne veruje previše u nagrade“. Priseća se duge liste svojih uloga, gangstera i naučno-fantastičnih čudaka, likova iz crtaća koje je malo dece videlo…
„Bože moj, igrao sam i u pravom đubretu, a uspevao sam da odigram dobro. Uspevao sam da to smeće pretvorim u nešto gledljivo. To bi trebalo nagraditi“, zaključuje Mekdauel.
U filmu „The Big Ugly“ igra londonskog gangstera u Americi, koji pere novac u Apalačkim planinama. Film su snimali u Kentakiju, po velikim vrućinama.
„Moj četrnaestogodišnji sin bio je sa mnom. On se baš dosađivao i bilo je baš toplo. Ona južnjačka vlaga i žega o kojoj piše Tenesi Vilijams. Sve što ste mogli da radite bilo je da se odvezete do ‘Volmarta ‘ i prošetate pod klima-uređajima toj velikoj zgradi da biste se rashladili. To je bilo svo uzbuđenje. Velika stvar koju čekate. Doručkujemo i onda odemo u ‘Volmart’. Posle nedelju dana, sin mi kaže: ‘Znaš šta, tata? Mislim da ću da idem kući da vidim šta mama radi'“, opisuje Mekdauel pauze u snimanju svog najnovijeg filma.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
