Mala, krhka žena koja je pravila čuda: Vek od rođenja prve vajarke akademika Olge Jevrić

Jedna od najznačajnijih umetnica, ponikla na ovom tlu, Olga Jevrić rođena je pre ravno jednog veka. I ovaj značajan datum obeležava institucija čiji je dopisni član postala još 1974. - Srpska akademija nauka i umetnosti, a devet godina kasnije i prva i jedina žena vajar redovni član SANU.U Galeriji SANU sinoć je otvorena izložba "Olga Jevrić - Kompozicija i struktura", čiji su autori Žaklina Marković i Dejan Vučetić.Olga Jevrić rođena je u Beogradu 29. septembra 1922. u uglednoj porodici - od oca Srbislava Jevrića, direktora Bankarsko-trgovačkog društva i majke Ane, dok joj je deda bio sveštenik i prevodilac Damjan Jevrić. Muzika i likovna umetnost bili su neodvojivi deo njene ličnosti, pa i ne čudi što je u Beogradu najpre završila odsek za klavir Muzičke akademije 1946, a dve godine kasnije i vajarski odsek na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića, gde i magistrira 1949. godine.Većprva samostalna izložba Olge Jevrić "Prostorne kompozicije" u Galeriji ULUS-a u Beogradu 1957. godineoznačila je svojevrstan potres na ovdašnjoj umetničkoj sceni, onoj velike Jugoslavije - jer vajarka na radikalan i smeo način uvodi novine u skulptoralnom izrazu, okrećućiseapstraktnoj formi.

I ne samo to - nameće se iinovativnom upotrebom nestandardnih materijala za skulpture,poputferioksida, gvozdenih šipki i cementa. Okrenula se, kako je jednom rekla, suštini skulpture, a ne predstavljanju stvarnosti:- Po završetku studija moj rad je bio uslovljen onim što se naučilo tokom školovanja. To je predstavljalo svojevrsnu stegu koje sam želela da se oslobodim, kočnice na putu do sopstvenog sveta, sistema likovnog mišljenja. Akademija je pružala određena znanja koja su se, osim ostalog, odnosila na savladavanje skulptorske forme. Život je donosio sadržaje, doživljaje, iskustva koja su tražila svoj prodor u oblik, da bi se opravdao razlog bavljenja ovim poslom. Dramatična zbivanja u kojoj se zatekla moja mladost duboko su zaparala bivanja i bivstvovanje. Prilike su bile represivne - znalo se šta se može a šta ne. Osvajanje individualne slobode stvaranja bilo je pod nekom vrstom embarga - prisećala se Olga Jevrić u razgovoru za "Dnevnik" daleke 2001. godine.

Učila je, kako je govorila, od prirode, njenih zakona, procesa, bogatstva oblika, a kada je svojevemeno pogledala izložbu Petra Lubarde ohrabrila se u "nastojanjima da ostvari sopstveno biće":

- U tom smislu i boravak u Parizu bio je veoma značajan. Susreti sa delima savremenih umetnika, koji su svaki ponaosob otkrivali svoje posebne svetove, učvrstili su me u nastojanju i naslućivanju u ostvarivanju sopstvenog sistema izražavanja!

I tim izrazom bili su oduševljeni eminentni evropski likovni kritičari kada jeOlga Jevrić izlagala na 29. Bijenalu u Veneciji 1958. godine, nakon čega umetnička dela predstavlja u Torinu, Londonu, Padovi, Zagrebu, Rijeci, Atini, Parizu, Rimu, Briselu, Berlinu, Helsinkiju, Beču, Moskvi…

I danas, stotinu godina od rođenja, opus Olge Jevrić spada u vrhunske domete naše, ali i evropske moderne umetnosti druge polovine 20. veka. Vizionarske skulpture su novim materijalima, apstraktnom formom i specifičnim likovnim jezikom trasirale, kako se često podseća kad je posredi Jevrićeva, novo poglavlje ovdašnje skulpture. A umetnica je bila i ostala jedinstvena pojava na našem tlu. Značajne publikacije iz pera Mišel Sefor "Skulptura dvadesetog veka" i "Rečnik moderne skulpture" nisu zaobišle delo Olge Jevrić, čije se skulpture danas nalaze u prestižnim svetskim umetničkim kolekcijama - u Muzeju Izraela u Jerusalimu, berlinskoj Nacionalnoj galeriji, londonskoj galeriji Tejt modern… Samo u Beogradu Jevrićeva je za života imala četiri velike retrospektivne izložbe, uMuzeju savremene umetnosti, Galeriji SKC-a, Galeriji SANU i Kući legata, koje su joj donele i značajne nagrade za stvaralaštvo.

A još za života poklonila je dva izuzetno vredna legata - Kući legata i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Zbirka, koju je zaveštala SANU, dobila je 2015. godine status kulturnog dobra od nacionalnog značaja.

Stoga su pred publikom na izložbi u Galeriji SANU dela iz ta dva legata umetnice u integralnom obimu, kao i manji broj radova iz Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, Centra za likovnu i primenjenu umetnost Tera u Kikindi i privatnih kolekcija. Gotovo šest decenija stvaralaštva Olge Jevrić predstavljeno je krozviše od200dela!Tokom trajanja izložbe biće prikazan i film "Skulptura u svetu predmeta i pejzaža - Olga Jevrić", za koji su scenario napisali akademik Ljubomir Simović i Marko Karadžić, koji ga je i režirao, kao i izbor umetničkih fotografija koje je Jevrićeva stvarala, s obzirom da se od fotoaparata maltene nije odvajala.

Često su se svi tokom dugovečne karijere Olge Jevrić pitali kako jedna tako malena, krhka žena može da stvara tako impozantna dela. O tome je i sama govorila u poznoj dobi, samo dve godine pre nego što će nas napustiti 2014:- Nedostatak snage plaćala sam vremenom. Neko drugi radio bi na sličnom poslu tri dana, a ja po tri meseca. Doduše, uvek sam imala pomoć. Baš za prvu izložbu 1957. pomagao mi je jedan majstor, Mađar, zvao se Fekete. Voleo je ono što radim i zdušno se angažovao. Bližilo se vreme otvaranja, a skulpture još nisu bile završene. Noć pred otvaranje pitam ga šta ćemo da radimo, jer ja snage više nemam. On me je poslao kući, nije spavao, radio je celu noć. Međutim, kad sam ujutro došla shvatila sam da on jeste sve montirao, ali potpuno pogrešno. Sreća je bila u tome što se materijal još nije stegao, pa smo mogli delove ponovo da vadimo i postavljamo. Hvala bogu, stigli smo na vreme - sećala se za "Politiku".

Iako je preminula ušavši u 92. godinu života, 10. februara 2014. ni kada je zašla u devetu deceniju želja za stvaranjem nije je napuštala:

- I pored slabije kondicije i dubokih godina želja i namera postoje kao jedini razlog za život. Nadam se samo da me neće izmestiti iz mog višedecenijskog radnog prostora na Starom sajmištu, o čemu u poslednje vreme, nažalost, čitam. Ta me mogućnost veoma uznemirava. Najviše zato što sa mnom niko o tome nije ni razgovarao. U svim tim idejama za Memorijalni centar holokausta uopšte se ne pominje da je na tom prostoru od 1952, kada je Moša Pijade dodelio ULUS-u prostorije za umetnička ateljea, stvarala plejada naših najboljih umetnika - Mića Popović, Vera Božičković, Lazar Vozarević, Matija Vuković, Koka Janković... Bio je to težak život, bilo nam je hladno, ponekad bez struje, ali je bilo živo, intenzivno. Jurili smo iz jednog ateljea u drugi da vidimo šta je ko uradio. To je istorija stvaralaštva na jednom mestu. Zastrašujuća je činjenica da će to biti sve možda srušeno. To ne sme da se desi!Ne samo da je cilj ove izložbe, koja će trajati do 11. decembra, da se obeleži značajan jubilej, već i da neko ko možda nije upoznat s opusom velike umetnice konačno dozna zašto je Olga Jevrić bila jedna od najznačajnijih skulptorki 20. veka. A sama je o svom opusu govorila:

- Moja skulptura je mogla da nastane samo ovde. Da sam živela u nekoj drugoj sredini, pitanje je da li bih napravila to što sam napravila...

Bonus video: SANU između starih principa i savremenog sveta

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sanuizmeustarihprincipaisavremenogsveta-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2714714"]