Pre mislim mesec-dva, mediji su preneli vest o akviziciji zgrade BIGZ-a i ulaganju nekakvih 40 miliona evra u istu od strane Marera Real Estate Partners i Aleksandar gradnje. Čak i u tekstovima ono kao nezavisnih novina, ova vest se obično završavala pasusom: "Zgrada je napuštena 1990-ih i prepuštena nemaru, ali ju je poslednjih godina ipak koristilo nekoliko firmi i nešto umetnika, dizajnera, arhitekata, muzičara."

Minut ćutanja.

Čega se ovde pre uhvatiti?
Da li je glavna tema planski proces preuzimanja ključnih beogradskih nekretnina – Beograđanke, Beko kompleksa, Bigza?… – e sad me pitajte da li je u pitanju ista firma, a odgovor je ukratko – jeste. Pa me onda pitajte koliko dugo firma postoji, a odgovor je: obično pet minuta – u ovom slučaju od dec. 2020. (ono što sam u 3 klika našla, svima na uvid, posred svetlog interneta – to je da je u času kupovine Beograđanke drugi ogranak firme na računu imao godišnji saldo tipa 26 miliona dinara, a zaposlenog – komada 1.) Pa me onda pitajte ka kome svi ovi podaci vode – a ja ću vam reći da je bilo ljudi koji su se ovim bavili – hvala im – pa do njihovih zaključaka, zanima li ikog – stići će u aj da kažem 4 klika.
Obećavam ne više od 5.

Ili je ipak prva tema ružnoća projekta čija je slika na istom internetu raspoloživa? Sve dok naizgled promene nisu velike – u obliku i osnovi ove zgrade koja je kulturno dobro ih, kako zakon nalaže, nema – u utisku i asocijacijama sva je razlika sveta.
Dok je predratni П – projekat Državne štamparije Dragiše Brašovana – ikonički biser moderne inspirisan oblikom štamparske mašine tog doba – zračio nekakvim kulom, svedočio o moći i monumentalnosti, ili bar simbolisao potencijal kolektivnog ali i individualnog uma tih dana…nova, glatka, bela zgrada, predviđena za kancelarije Novog Doba, zrači korporativnom sterilnošću, a svedoči o moći zguravanja gomila sitnih činovnika u gusto pregrađene prostore, ili bar potencijalu izrabljivanja i ubijanja u pojam svekolikih masa ovih dana.

Ili, je, najzad – a moje srce uvek će biti na ovoj strani – ključna, najbitnija tema koju citirani pasus nameće – bestidnost, besramna konstrukcija koja, tek da ih ne bi sasvim prećutala, pominje „nekoliko firmi i nešto umetnika“ koji su „koristili zgradu prepuštenu nemaru“.

…

„Zgrada prepuštena nemaru“ – dame i gospodo možda prestari i prenezainteresovani da biste o tome išta znali, ali ipak pre: sasvim dovoljno upućeni, međutim takođe upućeni da o tome mnogo ne divanite – bila je dovoljno dugi niz godina najveći alternativni centar ovog grada koji sebe zove prestonicom jedne države.

Plaćao se zakup. Nije bio preskup.
U njoj su bendovi držali probe, didžejevi vežbali setove, ekipe pravile žurke, neki zabavni parovi svadbe…U njoj su slikari imali ateljee, fotografi razvijali crno-bele filmove, studenti režije radili ispitne filmove. U njoj su se snimali spotovi; u njoj se pisalo, ikonopisalo i mačevalo; u njoj su spasavane ugrožene životinje; u njoj su se uvek dvoje tako smuvali; u nju ste svaki put dovodili strance.
Zato što: svaki veliki grad mora da ima prostore kojih nema nigde, prizore koje na drugom mestu nećete videti i zvuke koje ćete samo tu čuti. Hodnike kojima ste prošli jednom i odmah znate da te korake nećete zaboraviti.

U tome je njegova duša.
Tu su njegovi ljudi. Oni koji ga od toponima sele ka legendi.
Njegov uticaj i glas koji o njemu kruži u tom belom svetu.

.

Osim Bigza, u gradu Beogradu tako postoji i recimo, Cetinjska, a u njoj svi oni sirovi, a gotivni kafei, klubovi i galerije, po kojima Beograd uvek vezuju za bratski Berlin i Njujork.

Postoji i Ciglana, gde je godinom za godinu radio Dev9t, festival svega neočekivanog, nezavisnog, podzemnog.

—

Oba su viđena za prodaju.

*

Ono što ostaje je ovaj grad.
Na mapi.

A šta ostaje u njemu?

*

Fotke praznih hodnika kruže instagramom uz crna srca.
Internetom teku suze ovih dana, dok se poslednji „stanari“ iseljavaju iz BIGZ-a.
Poruke podrške, ne zna se tačno ko kome pre, jer svakom je bilo previše bitno.
Ulicama se vuku mladi kojima je oteto utočište.

.

Kako se lako, decenijama, iz ovog grada frljate sintagmom Srce Srbije.

Da l’ je ikad ikom od vas palo na pamet da i Beograd ima srce?

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.