Nadam se da će kod nas ojačati sasvim nove i progresivne političke struje, da će se kačiti za svoje saveznike u regionu i svetu i da ćemo u tom nekom smislu moći da učestvujemo u revoluciji koja će se neminovno dogoditi u nekom momentu, kaže dramska spisateljica Maja Pelević, čija je predstava “Kao da kraj nije ni sasvim blizu” premijerno prikazana juče u Bitef teatru.
Piše: Suzana Sudar
Maja Pelević rođena je 1981. u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, a doktorirala na interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Spada u red naših najinovativnijih savremenih dramatičara, čija su dramska dela prevođena na engleski, francuski, nemački, ruski, norveški, poljski, slovački, češki i ukrajinski jezik. Pored nagrade „Slobodan Selenić“ za najbolju diplomsku dramu i nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz“ za dramsko stvaralaštvo, dvostruka je dobitnica Sterijine nagrade za komade „Možda smo mi Miki Maus“ i „Pomorandžina kora“.
Iz „Kao da kraj nije ni sasavim blizu“, Foto: Nenad Šugić
Predstava „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“ je na repertoaru Bitef teatra i danas i sutra u tri termina – od 15, 17 i 19 sati. Inspirisana je suptilnim prebacivanjem sveta, odnosa i ljudskih interakcija u digitalnu realnost, pokušajem promišljanja novih oblika suživota i zajedništva čoveka i mašine u najintenzivnijim vremenima koje smo iskusili dosad. Publika od petoro ljudi može da iskusi virtuelno putovanje kroz moguće nove svetove oko i unutar nas samih, navedeno je u najavi ovog komada u režiji Nikole Zavišića.
Uz upozorenje da „predstavu ne bi trebalo da gledaju osobe koje imaju epilepsiju“, ističe se da se kroz interaktivnu igru trenutnog zajedništva publici daje prilika da istovremeno bude izvođač, posmatrač i učesnik birajući ugao posmatranja. Koristeći virtuelnu realnost, audio-vizuelne instalacije i tekst, odnosno glas koji poziva na učestvovanje, ovaj čin postaje poziv na makar i malu, neprimetnu ličnu revoluciju. U najavi se postavlja pitanje da li je ovo što nam se događa početak neminovne apokalipse ili poziv na preispitivanje svega što su nas naučili dosad.
Autorka je i drama „Ler“, „Budite Lejdi na jedan dan“, „Beograd-Berlin“, „Ja ili neko drugi“, „Skočiđevojka“, „Čudne ljubavi“, „Bolivud“, koautorka projekata „Moje nagrade“ i „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“…
Članica je projekta „Nova drama“, koscenarista serije „Jutro će promeniti sve“. U Srbiji je pokrenula Filozofski teatar.
Autorka je i turističke ture kroz dis(u)topiju „Lounli plenet“ (Lonely Planet). Reč je o predstavi koja se izvodi u otvorenim i zatvorenim prostorima, oko i u zgradi pozorišta, uz namerno izbegavanje klasične scene. Za ličnog junaka smatra Džulijana Asanža, osnivača Vikiliksa.
– Predstava „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“ je interaktivno digitalno putovanje u neku od mogućih budućnosti. Iskoristili smo pandemiju koja je imala velike negativne posledice po umetnost i kulturu, ali i pozitivne jer su i sami umetnici možda prvi put nakon mnogo godina imali priliku da promišljaju neke stvari za koje nisu imali ni prilike ni vremena. Nisam sigurna da bi ova predstava uopšte mogla da se dogodi u bilo kojim drugim okolnostima, jer kapitalistički način razmišljanja insistira da predstave budu pre svega isplative. Ali, na sreću Bitef teatar je uvek negovao tradiciju predstava koje su drugačije, inovativne, avangardne – priča Maja Pelević o predstavi „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“, u režiji Nikole Zavišića, premijerno prikazanoj juče u Bitef teatru.
Ona ukazuje na to da je bilo jasno da neće moći da se prave predstave za veliki broj publike.
– Nas nekoliko je predstavu radilo nekoliko meseci, nije bilo kontakta, tako da je sve bilo bezbedno, a bilo nam je jako interesantno da se bavimo ovim pojmom s obzirom na to da pored toga što koristimo visoko razvijene tehnološke stvari i VR, publika jedan deo predstave može da gleda u virtuelnoj realnosti. To je u principu pionirski poduhvat kod nas, koristio se, ali ne toliko često u pozorištu i hteli smo negde da preispitamo ovakvu vrstu teatra koje je sada u Evropi u fazi začetka. Ni u svetu to još nije popularizovano, a mislimo da razvojem tehnologije i ova vrsta teatra će biti sve više prisutna.
Zašto samo petoro gledalaca?
– Lep broj, ima uvek i svoju neku simboliku, da kažemo petokraka. Ali, da budem iskrena, odabran je zbog prostora, koji je šest sa šest metara, a vodili smo računa zbog epidemioloških mera da se ljudi u tom zatvorenom prostoru ne osećaju klaustrofobično i da im bude prijatno.
Po čemu je predstava „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“ drugačija od ostalih?
– Konačno će privući mlade u pozorište jer govori jezikom koji je njima blizak. S druge strane, ljudi starije generacije će moći da vide neke stvari koje su nove i koje se rade na neki potpuno drugačiji način, jer je tema savremena. Verujem da ovakva vrsta avanture nije česta u našem pozorištu i može da bude izazov za ljude da mogu da dožive nešto novo. Ko nikada nije bio u virtuelnoj realnosti znam da će apsolutno uživati, jer koliko god to zastrašujuće zvučalo, taj svet je stvarno lepši od našeg. Oni koji ne žele da gledaju u beogradsko sivilo i žele da uđu u jedan divni šareni, uzbudljivi svet koji postoji tamo negde u digitalnoj realnosti, imaće priliku to i da vide. Dodala bih samo da će publika imati prilike da čuje izvrsnu kompoziciju koja prati ceo vizuelni događaj, zahvaljujući našem virtuelnom mađioničaru, a to je muzika naše kompozitorke Anje Đorđević i njene asistentkinje Mine Strugar koja radi sound dizajn. To je stvarno sve autorski projekat, originalni, sve je pravljeno autentično za ovaj komad. Nikola Zavišić je lepo rekao da je ovo predstava digitalnog audio vizuelnog haikua.
U najavi ste napisali „da li je ovo što nam se događa početak neminovne apokalipse“?
– Apokalipsa je ružna reč. Ovde imate i pozitivne i negativne konotacije. Zato se predstava zove „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“. Da li to znači da ćemo svi pomreti, da će nas pojesti mašine, da ćemo morati da živimo neke otuđene živote? Danas se digitalna tehnologija, što smo videli prethodnih godina, zloupotrebljava. Mislim na dronove, ubijanje civila, nadzora telefona. Ipak, postoji način da se živi u simbiozi sa mašinama, a da to ne bude toliko negativno. Korona je to i dokazala da smo pomoću toga, uprkos svemu, izolaciji, karantinu, imali mogućnost da komuniciramo da se družimo, da funkcionišemo, a da ostanemo zdravi. Ako bismo revolucionarno osvojili taj internet kao neki prostor slobode, to može da bude početak nekog lepšeg vremena u kom će ljudi zaista živeti na pravi demokratski način. Kad kažem demokratija, ne mislim na ovu izakanu reč koja se svakodnevno koristi nego na pravu demokratiju gde će se smanjiti jaz između bogatih i siromašnih i gde će svi imati prilike da zaista u pravom smislu koriste blagodeti ove civilizacije koju tako dugo uništavamo.
Maja Pelević Foto: Goran Srdanov/Nova.rs
A kako gledate na sadašnju situaciju u svetu, posebno u Americi?
– Svakako neću biti od onih koja će reći da je srećna što je Bajden pobedio i da je pobedila demokratija i da to konačno znači kraj Trampovog populizma. Ja ću biti od onih koji će zastupati teoriju da je upravo ovo što trenutno radi Bajdenova administracija, ukidanje Tviter naloga raznim ljudima – ne govorim samo o Trampu nego generalno – to je gušenje slobode govora. Vrlo sam protiv politike struje koja je dobila izbore, ali mislim da je ponuda bila birati od dva veća zla, jer već toliko dugo ne postoji nikakav oblik demokratije. Mi vrlo dobro znamo ko je Bajden i na koji način je funkcionisala Demokratska stranka i koje je sve ratove izazivala, tako da mislim da ne treba da govorimo da je pobedila bilo kakva demokratija. Mislim da je ovo, nažalost, možda početak jednog građanskog rata u Americi zato što mi zaboravljamo da je skoro 50 odsto ljudi tamo glasalo za Trampa. Takođe, mislim da je vrlo opasno kako se promovišu u medijima i to što se na njih gleda kao na krezube neandertalce. Jer ti ljudi su naoružani. I naoružali su ih isti ti koji ih sada nazivaju agresivni teroristima. Tako da to je jedna vrlo kompleksna stvar i mislim da je najgore sada posmatrati ovu situaciju crno-belo, mislim da Amerika ulazi u veliku krizu…
Gde smo mi u tom svetskom mozaiku?
– Mislim da je ovo svetski trend, možemo da kažemo da je upad na Kapitol Hil vrlo sličan upad u Skupštinu 5. oktobra 2000. Američki mediji su na vrlo sličan način izveštavali tada o nama kao sada što su ovo što se desilo u Kapitol Hilu. Nazivali nas agresivnim ludacima… Mi znamo sve ovo, nama je sve ovo jako poznato i koliko god nama ovde bilo grozno mi smo se na to sve već navikli. A to što ne možemo da izađemo iz ovog vrzinog kola ima veze i sa svetskom politikom, i nikad ne možemo da posmatramo Balkan kao izolovani slučaj, zato što ćemo mi uvek biti mali u odnosu na one velike. I naša se država nije raspala slučajno nakon pada Berlinskog zida i raspada sovjetskog bloka. Naše podneblje tako funkcioniše, mi smo refleksija svetskih previranja. Ono što možemo je da probamo da se u nekoj budućnosti ukačimo na talas onih pozitivnih svetskih previranja i iz regiona i da probamo ovde da stvorimo sasvim nove progresivne političke struje. Ovo što se nama ovde nudi sada je, nažalost, trulo isto koliko i ova pozicija, tako da od toga nema leba. Treba da se kačimo na neke pozitivne struje kao što je bila Zelenovićeva u Šapcu koja je, nažalost, doživela krah. Nadam se da će ojačati te i takve struje i da će se kačiti za svoje saveznike u regionu i svetu i da ćemo u tom nekom smislu moći da učestvujemo u revoluciji koja će se neminovno dogoditi u nekom momentu.
Da li se, i šta, u pozitivnom smislu promenilo u vašem životu u vreme ove globalne izolacije?
– Život mi se radikalno promenio. Povukla sam se, vodim računa i o sebi i o drugima, ne divljam. Već dugo po pola godine živim na moru, pa mi izolacija nije strana, ali to sam uspela i u Beogradu gde mi je uvek bila histerija. Ispostavilo se da i on može da bude drugačiji i baš mi je prijalo. I kako nije bilo posla osim ako ga ne izmisliš, imala sam prilike da se bavim stvarima koje su mi jako bliske, a to je istraživanje nekih novih područja umetnosti za koje obično nemaš vremena. „Lounli plenet“ i „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“ su mi dve najdraže predstave koje sam radila u svom životu i radila sam sa divnim talentovanim ljudima. Sa rediteljem Nikolom Zavišićem radim nakon osam godina i da nije bilo svega ovoga, ko zna da li bismo se sreli na nekom projketu. Neka prijateljstva su nestala, neka nova su se rodila, neka ojačala. Ali, sleduje nam velika ekonomska kriza, ali ako na to gledamo kao na nešto da stvari treba da okrenemo na bolje onda i na ovu pandemiju treba da gledamo pozitivno.
