1
Dobro poznajem svoju dramu i uvek sam u stanju da vizuelno prepoznam i dekodiram ključne reči, šta se dešava na sceni. To mi pruža zadovoljstvo, rekla je za Nova.rs Maja Arad Jasur, autorka drame „Amsterdam“, koja je prisustvovala njenoj premijeri u Ateljeu 212.
Ovo je bilo prvo izvođenje nekog komada ugledne izraelske dramske spisateljice na ovim prostorima.
Za “Amsterdam” je dobila prestižnu nagradu Theatertreffen’s Stückemarkt prize u Berlinu 2018. godine. Predstava je premijerno prikazana naredne godine u Orange Tree Teheatre u Londonu 2019.
U centru zbivanja je izraelska violinistkinja koja stanuje u Amsterdamu i u poodmakloj je trudnoći. Jednog dana misteriozni račun za gas datiran još od 1944. godine stiže na njenu adresu na naplatu. Ovaj događaj pokreće niz uznemirujućih osećanja i pitanja kolektivnog identiteta, osećanja izopštenosti, otuđenosti, neprilagođenosti. Autorka komada sučeljava traumatično nasleđe iz prošlosti sa situacijama iz sadašnjosti kreirajući specifičan novi kontekst u kome se odvija radnja.
Komad „Amsterdam“ režirala je Iva Milošević, a prevela Dušica Stojanović Čvorić. Uloge su poverene Ani Mandić, Dragani Đukić, Dejanu Dediću i Marku Grabežu, kao i muzičaru Vladimiru Pejkoviću.
– Iva je učinila izvanredna posao na vrlo inteligentan način. Nije dozvolila glumcima da prave ilustraciju osećanja likova, što je vrlo tačna i pravilna strategija ovog dela. A to smatram poduhvatom jer nije imala prilike da vidi ovu predstavu na drugim scenama, a dovela je do toga da radnja drame pravilno pliva između delova i povezuje ih između onog objektivnog i subjektivnog što se oseća u liku. To je Iva snažno osetila – istakla je Arad Jasur, ne krijući zadovoljstvo i zbog reakcije publike koja je aktere vraćala četiri puta na bis.
O aktuelnosti drame kaže da su mržnja prema strancima, homofobija i ne samo antisemitizam, nešto što je gurnuto pod tepih ali postoje u novim oblicima.
– Kad si stranac ti doživljavaš svu mržnju i strah. Posebno kod Jevreja može da se oseti, ali i druga krajnost kao što je filosemitizam, preterana ljubav prema Jevrejima što takođe može da izazove nelagodnost. Svaki osećaj, bilo dobar ili loš prema čoveku koji je zasnovan na osećaju pripadnosti nekoj grupi u meni lično izaziva neprijatnost.
Na pitanje koliko je drama i lična, jer je živela u Amstedamu sedam godina, Maja Arad Jasur odgovara:
– I jeste i nije autobiografski. S jedne strane, nisam imala nameru da unesem neka svoja iskustva, ali sve što je napisano prošlo mi je kroz glavu na taj ili neki drugačiji način. U objektivnom smislu, istorijska prošlost nije bilo nešto svakodnevno, ali subjektivno je taj lični osećaj bio prisutan sve vreme.
Već devet godina je prošlo od njenog povratka u Izrael, gde živi sa svojom porodicom, suprugom i sinovima od osam i šest godina.
– Uspevam da živim neki normalan život, ali ne više od toga. Nikada sto posto nisam sigurna u isrpavnost te odluke, jer sam nezadovoljna što deca tamo odrastaju, mnogo razmišljam o tome šta da promenim, kako da ih vaspitavam i podižem. Olakšavajuće je što imam holadndsko državljanstvo, ali ipak ostajem u Izraelu iako me često brine taj raskorak između obrazovanja i kućnog vaspitanja. Zahvaljujući tome što se moje drame prikazuju širom Evrope, one me izdržavaju. Kada bih imala samo predstave u Izraelu, ne bih to uspevala, posebno zato što ono što pišem nije mejnstrim.
Holokoaust je, dodaje, jedna od centralnih tačaka izraelskog identiteta.
– Deca o tome uče od najnižih razreda osnovne škole, sve im se objašnjava. Jednom godišnje, kada je Dan sećanja na žrtave, zasvira sirena i svi stanu u stav mirno. Toga dana svoju decu ne šaljem u školu jer mislim da su još mali, da je prerano da to razumeju. Ne zato što to nije važno, naprotiv, veoma je važno, nego mislim da je suviše bolno i da su mali da shvate sve aspekte. To je ono sam rekla, jedno je porodično vaspitanje a jedno obrazovanje. Jevreji su žrtve u odnosu na naciste, to je ono što se izaziva kod nas. I onda kada se odraste i odlazi u svet, imate u sebi osećaj žrtve i straha.
Posle drame „Amsterdam“, Maja Arad Jasur (46) napisala je još dve drame a uveliko radi na novoj koja je inspirisana pandemijom koronavirusa.
– Pisala sam je klasičnije, a bavi se željom da se živi u vremenu od kojeg bi se najradije pobeglo a nemate gde. Junaci ove priče stižu u bolnicu zbog velikog požara, jedna žena, jedan sedamdesetogodišnjak i četrdesetogodišnjak. Postoji samo jedan aparat sa kiseonikom i treba odlučiti kome je potrebniji. Žena nema mogćnost da preživi i skidaju je sa aparata. Za čoveka koji ima 70 godina otkriva se da ima malu decu, a mlađi nema porodicu i tako kreću životno komplikovana pitanja – priča spisateljica čija su dela producirana širom sveta i prevedena na kineski, engleski, francuski, poljski i nemački jezik.
Kako je u Beograd doputovala sa suprugom i decom, nakon premijere odlučili su da produže svoj boravak.
– Deca su mnogo vezana za mene i za kuću, i rastanak im teško pada, i bojala sam se da se u ovo vreme korone razdvajamo. Ostatak vremena u Srbiji provešćemo na Tari i radujemo se, jer najviše volimo da smo u prirodi.
Bonus video: Lekcija Igora Vuka Torbice: „Ako razgovaraš sa idiotom, rizikuješ da i sam zvučiš kao idiot“