0
Ove nedelje vam predlažemo za čitanje knjige „Ledena stena i druge priče” Snežane Minić i "Srećna voda" Nenada Šaponje.
Snežana Minić, „Ledena stena i druge priče”, Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski”, 2024.
Uz mnoge vidljive i važne motive u poeziji najnovije laureatkinje nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja” – kao što su putovanje, vreme i jezik – ne može se preskočiti neupadljivo, ali uporno skretanje pažnje na opus nepravedno zaboravljenog akustičarskog trija „Lutajuća srca”.
Naslov prozaide „Živeli smo lepo nekoliko dana…” nije samo pozajmljen iz teksta najvećeg hita niškog sastava, već čitateljstvo vodi u život izveden iz melanholične muzičke kompozicije tako što opisuje romansu koja je trajala „uvek na još malo”. Nije u centru pesnikinjine pažnje samo intimna topografija zavičajnog grada, već i elegično preplitanje ravni percepcije i vremenskih perspektiva: drvoredi bagremova, turska kuća sa doksatom, Hipi dolina i klupa kraj Nišave oblikuju kratki kontinuitet ljubavne romanse u gradu koji je sam po sebi defile uspomena. Pesma „Još malo”, koja citira stihove istoimene pesme „Lutajućih srca”, pretapa se iz varijacije nezasite ljubavne čežnje u slike rastanka sa roditeljima pred odlazak u svet, pred put u oblake.
Srca lutaju u prostoru i jeziku, iskusila su štošta: u pesmi „Prevoditi, prevesti nešto:” vođeni smo od gladi za znanjem do lutanja kroz šumu znakova, od „prelesti severa” (citat u čast Milosava Tešića) do junaka Hermana Melvila – moćno simboličnog službenika Bartlbija iz „odeljenja za nedostavljena pisma”.
Prethodna, nagrađena zbirka Snežane Minić „Mrtva priroda sa cvećem” (Arhipelag) zaokupljena je vremenom, suočavanjem zavičaja i tuđine; dala je priliku da se pojave razoružavajuće obični junaci Božidar Petrović i Zlatomir. „Ledena stena i druge priče” objasnila je odakle stiže inspiracija: „sve priče dolaze iz mog srca / Iz unutarnjeg oka / nezaspalog”.
Nenad Šaponja, „Srećna voda”, Prometej, 2024.
Srećna voda, priželjkivani produkt blagotvorne magije – koji se čuva „od povetarca i od tuge, od smisla u kome se strada” – sinonim je za izvor mudrog i mirnog izobilja koji može da skrene putanju oblaka melanholije, ili da neutralizuje šum nesporazuma između duša i tela. Čarobna tečnost ne može učiniti da vazduh koji pesnici dišu bude lakši – lakoću ionako ne žele. U epigramskim stihovima-pitalicama, Nenad Šaponja se igra katehizisom koji pomalo pokušava i da proriče, i da predviđa – rizike, sukobe i sklad.
Pesnikov um pokušava da formuliše najvažnije i najtraženije tajne koje oblik slova, razmera fonta i raspored reči mogu da nagoveste. Oprezno i napeto traganje za odgovorom smirenosti i zadovoljstva podrazumeva i asketizam i odricanje, i blagu skepsu i melanholično razumevanje za dobro razmrežene tačke nedostajanja.
„Mogu li duše da biraju / u koje će prevozno sredstvo ući”; mogu li duše razmenjivati znakove „kroz tela i kroz dane”; mogu li birati biće večne ljubavi, propadljivo telo? Repertoar pitanja koja dovode u vezu nagon i odluku, ljubav i energiju tela, mentalne daljine sa opreznim razmenama lepote, prožima ovu zbirku refleksivne filo-lirike čiji su duboko zamišljeni protagonisti ipak jasno razaznatljivi ljubavnici, ukorenjeni u radosnu sumnju. Kroz stihove se vodi rasprava o poreklu ljubavi, o korelacijama i kolaboracijama dva bića koja ne beže samo jedno drugom, nego i samima sebi.
Bonus video: Najveća kolekciju knjiga na Balkanu u Beogradu
