0
Beskrajna pohlepa i kratkovidost pokazuju rezultate tokom cele istorije, brod tone dok ovi plešu, urliču i takmiče se ko će se okititi šarenijim perjem, kaže hrvatski umetnik Lunar, koji je nedavno gostovao na DUK festivalu u Čačku.
Piše: Jovana Jevremović
Nedavno je deseto izdanje najznačajnije muralske manifestacije u zemlji i regionu – DUK festivala okupilo umetnike iz Srbije, regiona i sveta u Čačku, kako bi svojim radovima oslikali fasade ovog grada, obogaćujući već postojeću „galeriju na otvorenom”.
Jedan od umetnika koji su slikali mural bio je i Slaven Kosanović Lunar, poznati hrvatski grafiti-umetnik, koji je na sceni aktivan još od ranih devedesetih godina prošlog veka. Njegovi radovi krase zidove širom sveta – od Amsterdama, Atine, Berlina i Lisabona do Seula, Sidneja i Tokija.
Već dugo je Lunar prisutan na grafiti i strit-art sceni, a u razgovoru za “Novu” otkriva kako se njegov umetnički stil razvijao i šta je uticalo na njega?
– Bilo je zanimljivo svedočiti rađanju te scene u raznim gradovima, ne mislim samo na ove u komšiluku, nego globalno. Univerzalna je to priča i svugde ima sličnih pojava, ljudi, sjajnih talenata, srećnih i tužnih priča, vrlo je šarolik presek društva koje se može sresti dok crtaš. Kao i svi radoznali klinci, i ja sam upijao iskustva, pokušao u svoj obrazac da preslikam dobre osobine, a da maknem one koje sam smatrao lošima. Stil živi skupa s tobom kao i telo, zdrav je koliko ga treniraš i brineš o njemu. Svakako se to što gledaš i upijaš odražava na ono što crtaš. Nevezano za stil, koji je pitanje kreativnosti i upornosti još je jedna stvar jako bitna – maska, odnosno zaštita. Sjajnu stvar su napravili Artez i Lonac, ostavili su sprej kao sredstvo rada i prebacili se isključivo na valjke, četke i četkice. Mislim da bi i na spreju trebalo da budu otisnute fotke slične kao na kutijama cigareta.
Kroz rad provlačiš i temu ekologije. Na koji način si to do sada radio i kako vidiš ulogu umetnosti u podizanju ekološke svesti?
– Provlačim ekologiju jer mislim da je bitna, bitnija i od crtanja i većine drugih stvari koje nas okupiraju u našim kratkim životima. Da li ima značaja to što govorim? Ne verujem. Ljudi ne shvataju ozbiljno ništa dok im bukvalno ne padne na glavu. Da li je to lenjost, glupost ili neki treći razlog – nemam pojma, ali do sada bi već trebalo da svi budu jako zabrinuti. Da se situacija čini beznadežnom samo meni, pomislio bih – okej, nepotrebno paničim, nemam dovoljno saznanja o stvarnom stanju stvari. Posle dosta godina i kilometara u nogama od priličnog broja obrazovanijih i pametnijih čujem rečenice koje sam više puta izrekao – i s pravom sam zabrinut. Planeta kao takva me ne brine, bila je tu milijardama godina pre nas, ima još dosta vremena i nakon što nas ne bude bilo. Pa ako nam nije stalo do nas samih, uzalud bilo kakva priča. Problem je što su mase izuzetno inertne, ceo ljudski, tehnološki i civilizacijski napredak se desio zbog pojedinaca, nikako radi masa. Mase su balast kao nakovanj oko vrata koji nas vuče direktno u propast. Beskrajna pohlepa i kratkovidost pokazuju rezultate tokom čitave istorije. Do sada to nije bilo toliko bitno, jer je globalna populacija bila dovoljna da uništi poneku vrstu. U prošlom veku ljudi su se toliko razmnožili i opustili na najgori način, da će to presuditi. Brod tone dok ovi plešu, urliču i takmiče se ko će se okititi šarenijim perjem.
Nedavno si oslikao mural u okviru festivala Dani urbane kulture (DUK) u Čačku. Kakve utiske nosiš sa ove manifestacije?
– Raduje me korisna inicijativa iz svake sredine, tako i DUK. Sinergija mladih i pametnih ljudi je sjajna stvar. Fidbek ekipe koju ta kreativna energija privlači ispunjava srećom i budi neke nade. S druge strane, na svakih nekoliko koraka su kladionica, birtija i slični sadržaji, zapušteni i napušteni objekti, a toga sam se nagledao i drugde, i to su faktori koji ne obećavaju. Ako u sredini imaš muve ili žohare, znači da tu sjajno opstaju i nešto ih konstantno hrani. Kao što neka društva i pojedince hrane pozitivni sadržaji kao obrazovne strukture, knjižare, muzeji, galerije, tako i lošu stranu hrane ovi koje sam malopre spomenuo. I sveprisutne cajke koje čuješ doslovce iz svakog WC-a doživljavam slično – kao proročke indikatore nadolazeće propasti. Šund je globalna pojava, u Africi piče afričke varijante cajki, Azija se klanja tamošnjima, a i Latinska Amerika ima svog konja apokalipse za trku. Ponegde se te moronske muzike izmešaju pa kombinovano trešte po ugostiteljskim objektima širom sveta, a preostali kontinenti koje tu nisam spomenuo su, takođe, prezasićeni tim smećem, tako da pristojna mesta praktično postaju retkost.
Dosta si doprinosio atmosferi u danima koje si proveo u Čačku…
– Dane sam proveo u sreći i veselju i nadmetanju u forama s domaćima i gostima, kao i obično, iniciranju nebrojenih zajedničkih fotki i skupljanju skica. Nastojao sam što manje da smaram društvo svojim predviđanjima, to sam ostavio za ovaj intervju… Bilo je sjajno sresti Zmaju, Irenu, Vuka, Strahinju i sve ostale na njihovom terenu, upoznati nove i sresti neke stare snage, regionalne i međunarodne. Lepo je bilo deliti sobu s urednim i pristojnim Loncem, koga već neko vreme nisam čuo ni video, a sobe na ovakvim događajima obično delim s ekipom kojoj nije stran povratak u sitne sate i sve što uz to ide. Ovaj put smo stizali na vreme, uredni i pristojni i nadoknadili konstruktivne razgovore, nastavili tamo gde smo već stali i šta se u međuvremenu obojici izdešavalo.
Kako vidiš ulogu festivala muralizma, poput ovog, na zajednicu, ali i scenu ulične umetnosti u regionu?
– Inicijative pametnih mladih ljudi vidim kao male svetionike za zajednice. Kažem „male“, jer su znatno popularniji veliki derneci za ranije spominjane mase, a one neguju drugačije vrednosti, ako se to vrednostima može nazvati. Scena je kul, dobri faktori su međusobno umreženi i do određene mere sarađuju i planiraju. Nadam se da će to potrajati još dugo. Moram da budem skeptičan, jer do sada nisam video mnoge koji se predugo održe u sedlu. Ne zato što to ne bi želeli, nego ljudi svuda, pa i ovde, imaju tendencije svođenja na slonovske staze svoje vrste i sredine, da sad ne ulazim u detalje. Mislim da svako ima dovoljno mašte da se pogleda u ogledalo ili, ako još nije došlo do toga, da se osvrne oko sebe i vidi one koje je to snašlo.
Da znaš da imaš pet minuta da se obratiš svim ljudima na svetu i da te svi čuju i razumeju, šta bi rekao?
– Život vam je prilično kratak, razmišljajte što činite i provedite to vreme svrsishodno, opravdajte silne milione godina evolucije, pazite na sebe, druge i svet ostavite lepšim mestom nego što ste ga zatekli. Čuju ljudi, naravno, velika je šteta što ne razumeju, makar im rekao i na njihovom kvartovskom slengu.
Bonus video: Priča o Urošu Prediću – Slikar čija dela čuvaju istoriju srpskog naroda