Dok je prebirala po stvarima svog pokojnog muža, Lori Anderson je pronašla redak snimak iz 1965. koji otkriva uticaj Dilana, seme Velvet Undergrounda – i iznenađujući smisao za humor.
U kasnijim godinama svog života, Lu Rid je imao kancelariju u Vest Vilidžu na Menhetnu i skladišni prostor u četvrti Čelsi u Njujorku. Ovaj poslednji, kaže njegov bivši asistent Džejson Stern, bio je „naslagan skoro od poda do plafona“ sa neoznačenim kartonskim kutijama. „Nisam imao pojma šta je u njima. Nikada nisam pitao Lua.“, piše “Gardijan”.
Kada je Rid umro 2013. godine, njegovoj supruzi, umetnici, muzičarki i filmskoj rediteljki Lori Anderson, nametnulo se pitanje šta da radi sa svim tim. Ne, uzdiše ona, Rid nije ostavio uputstva u vezi sa svojom arhivom. „Zar to nije sjajno! Ne, ništa. Nula. Nismo razgovarali o tome“, kaže ona. Ona čak odbija i ideju da to nazove arhivom. „Ne bih to rekla jer je čuvao stvari, bio je svestan njihove vrednosti. On nije razmišljao o ovim stvarima na takav način. Uopšte nije bio kustos. Zaista nije bio toliko zainteresovan za svoju prošlost. Samo ih je ostavio tamo. Ove stvari mu nisu bile važne.”
Jasno je da je nešto moralo da se uradi sa kutijama koje je ostavio za sobom: da li je poznatom kontrašu Ridu bilo stalo ili ne, one su predstavljale raritete jedne od najvažnijih ličnosti u istoriji roka. Anderson je angažovala Sterna i Dona Fleminga (producenta Sonic Youtha, Holea i Alica Coopera, između ostalih) da ih prebroje. Bilo je neizbežno da pronađu riznicu: 600 sati neobjavljenih živih i studijskih snimaka, zajedno sa kasetama koje sugerišu da je Rid sledio primer svog starog mentora Endija Vorhola i snimio sve što mu se dešavalo tokom jednog dana. „Način na koji bi Endi i njegova pomoćnica Brigid Polk sve snimali na kasetofon, Lu bi uradio isto“, kaže Fleming. „Mnoge trake koje smo pronašli su upravo to: to je samo Lu koji zove taksi sa Moom Takerom, bubnjarem Velveta.
Ali početno otkriće nije bilo u prostoru za skladištenje. Raščišćavajući police iza Ridovog stola, Stern i Fleming su pronašli paket za koji su u početku mislili da je kutija sa CD-eevima. Nakon detaljnijeg pregleda, ispostavilo se da je to bila traka, zapečaćena u papirnu kovertu od maja 1965. i koju je Rid adresirao sam sebi, u kući svojih roditelja u Friportu na Long Ajlendu.
Kada su je otvorili, otkrili su demo traku. Rid ga je poslao sebi kao jeftin način da potvrdi autorstvo nad njegovim sadržajem: u neverovatnom sitnom detalju, paket je overio neko po imenu Hari Lihtiger, za koga je istraživanje pokazalo da je ilegalni lokalni farmaceut, osuđen za prodaju barbiturata bez recepta. Sadržao je snimke koje su napravili Rid i Džon Kejl kada je Rid još radio kao tekstopisac za izdavačku kuću Pickwick Records. Među njima su bile najranije poznate verzije “Heroina” Velvet Undergrounda, “I’m Waiting for the Man” i “Pale Blue Eyes”, “Wrap Your Troubles in Dreams” – pesme koju su Velvet Underground svirali uživo i na kraju se pojavila na debitantskom solo albumu Niko, “Chelsea Girl” – i izbor do tada nepoznatih pesama. Počinje sa “Men of Good Fortune” – ne istoimenom pesmom koju je Rid snimio na “Berlinu” 1973. godine, već lažno-tradicionalnom narodnom baladom, pevanom iz ženskog ugla.
„To me je najviše šokiralo“, kaže Anderson, „zbog glasa koji koristi, kao devojčica. Imali smo brojne glasove – mogao je da napravi stotine glasova i dao je imena svim tim izmišljenim ljudima – i ta devojčica je bila jedna od njih. Pa da čujem kako ona pripoveda bilo mi je neverovatno: vau, i on je to radio kao dete?“
Sadržaj kasete uskoro će biti objavljen kao album, “Reči i muzika, maj 1965”. Postoje i drugi razlozi da se pozabavimo njenim sadržajem, ne samo što je nov pogled na jednog od najvažnijih pesnika u SAD. Obožavaoci znaju da je Rid bio opsednut doo-vop-om i ritmom i bluzom – možete čuti uticaj na jednoj od drugih neobjavljenih pesama demo-a, “Buzz Buzz Buzz”, i na “Stockpile”. Manje očekivan je zvuk Rida kao folkera koji svira na harmonici pod uticajem Boba Dilana, i koji svira “Heroin” i “I’m Waiting for the Man” nežno prstima na akustičnoj gitari.
Zaista, to je toliko očigledno pod uticajem Dilana da se pitate kako se Rid nije ugrizao za jezik godinu dana kasnije, kada je Velvet Underground bio ugrađen u Vorholovu Fabriku studija, milje u kojem je Dilan kolokvijalno nazivan „Gmizavac“ i statirao u Vorholovim filmovima “Više mleka”, “Ivet i priča o Bobu Dilanu”. „Dilan je odgovor za većinu stvari koje se tamo nalaze“, kaže Lori Anderson. „Njegova harmonika, cviljenje, ton. Empatija i autsajderstvo, i glasovi koji se ne čuju, a ne glas herojskog pesnika i tekstopisca. Razgovarali smo o Dilanu s vremena na vreme, i to je bila komplikovana veza. Ali Dilan je na njega ostavio veliki utisak.”
Podjednako upadljivo je koliko su pesme Velvet Underground-a različite po tonu od verzija koje je bend kasnije snimio. “Heroin” nekako uspeva da bude nežniji i nihilističkiji; reč „nemoj“ nedostaje u početnoj liniji: „Znam kuda idem“. “Pale Blue Eyes” je poznata kao najlepša od pesama koje je Rid napisao o svojoj dragi na fakultetu, Šeli Albin, koja ga je napustila i udala za popularnog lika u kampusu univerziteta u Sirakuzi: prigušena nežnost verzije na istoimenom trećem Velvet Undergroundu albumu ukorenjen u činjenici da su Rid i Albin kasnije nastavili svoju aferu iza leđa njenog muža. Ali demo iz 1965. je značajno drugačiji, bliži ledenoj okrutnosti pesama iz Berlina: „Ja bih te video mrtvu,“ peva on.
„Uopšte nisam bila iznenađena, imalo je savršenog smisla za mene“, kaže Anderson o bezbrižnom tonu pesme. „Prepoznala sam Lua, to je bio on – bio je urnebesan, bio je najsmešniji tip kojeg sam ikada upoznala.”
Bio je to svet koji se spremao da se promeni. U roku od nekoliko meseci nakon što je demo snimljen, Rid i Kejl su osnovali Velvet Underground, obezbedili sebi rezidenciju u Cafe Bizarre u Greenwich Willage-u i – na sreću – upoznali Vorhola dve noći pre nego što ih je Cafe Bizarre otpustio, zahvaljujući onome što je gitarista Sterling Morison nazvao „bes i zbunjenost” izazvana njihovom muzikom. U roku od godinu dana, oni su u studiju snimili “The Velvet Underground i Nico”, i u tom procesu, zauvek su promenili rok muziku.
Bonus video: Pripreme pred koncert posvećen Dragoljubu Đuričiću
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare