LP Duo: Svirkom smo rasplakali publiku u Danskoj i Holandiji

Pijanisti sa muzičkom akademijom u biografiji, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, na desetinama samostalnih nastupa svirali su dela kompozitora klasične muzike. Paralelno sa tim svirali su u rok bendovima Jarboli i Ola Horhe. A onda su 2005. odlučili da sve to nekako spoje i nastao je LP Duo. Početna skepsa - jer ko još nastupa samo sa dva klavira i pritom spaja klasiku i popularnu muziku - ubrzo je razvejana, a duo je nastavio da strpljivo gradi karijeru, sluša ovakve i onakve opise svog pristupa muzici, eksperimentiše... Rezultat svega toga su epitet jednog od najzanimljivijih klavirskih dueta, nastupi širom Evrope, u azijskim zemljama, u njujorškom Karnegi holu, muzika za pozorišne predstave i televiziju, projekat “Kvantna muzika”, a posebno šest albuma, među kojima i “Duality”, njihovo prvo kompletno autorsko delo, objavljen u septembru 2019. za “Univerzal music”.

Za Nova.rs oni govore o iskustvima iz koncertnih dvorana širom sveta, albumu objavljenom za “Univerzal”, svom neobičnom istrumentu, spoju analogne i digitalne tehnnologije, fizike i muzike, svojim kompozicijama i uticajima.

Vratili ste se upravo sa festivala u Južnoj Koreji, svirali ste po zemljama Evrope, SAD-u, Singapuru… Nailazi li vaša muzika na različit prijem u različitim kulturnim kontekstima? Šta, zapravo, utiče na to da vaši koncerti budu dobri i gde vas je publika najbolje dočelala?

Sonja Lončar: Ovo je bio prvi put da nastupamo u Južnoj Koreji. Nastupili smo na njihovom najvećem festivalu klasčne muzike ,,Music in Pyeongchang”. Ovaj festival je posveće veoma klasičnom repertoaru, ali naša muzika ih je zainteresovala i želeli su da naprave neki iskorak i otvore se ka novoj muzici. Koncerti su bili izuzetno posećeni, nismo znali da imamo neku određenu popularnost u Južnoj Koreji, kao i da se naša izdanja prodaju tamo.

Iako je svaki koncert, naravno, pripreman do detalja, kada izađemo na scenu uvek sebi dopustimo jedan deo improvizacije. I to je ono što naše koncerte možda čini živim. Svaki koncert zvuči i pomalo drugačije i volimo i međusobno da se iznenađujemo, a time iznenađujemo i publiku. Kad god smo svirali u Aziji, a to je osim Južne Koreje bilo u Singapuru i Tokiju, osetimo jednu novu vrstu oduševljenja kod publike. Mislim da oni uživaju u nečemu što im je potpuno novo. Naravno, kada sviramo u Beogradu, to je za nas najemotivnije zato što su u publici ljudi koje volimo. Mada, moram da priznam da nam se desilo da smo rasplakali i nekoliko ljudi u Danskoj i Holandiji. Ali svaka publika sa sobom nosi određenu energiju i mi se uvek trudimo da je osetimo i da ih povedemo u novu zajedničku avanturu.

Svirate zajedno duže od 15 godina, pojedinačno i duže, a album „Duality“ vam je prvo kompletno autorsko delo. Kako to?

Andrija Pavlović: Naša dosadašnja karijera je bila izuzetno slojevita, tako da smo sa jedne strane kao izvođači nastupali i izvodili muziku različitih kompozitora na sigurno više od 300 koncerata širom sveta, tu je i bogata diskografija, a opet smo komponovali primenjenu muziku za pozorište i TV, te sarađivali sa više različitih bendova i autora. Definitivno je došao trenutak da se sva naša interesovanja poklope, spoje i da LP Duo počne i da izvodi sopstvenu muziku.

Vašu muziku različito opisuju. Kako biste je vi opisali? Gde vidite sebe na zamišljenoj muzičkoj mapi?

Sonja Lončar: Uvek smo se trudili da izlazimo iz zone komfora i da prevazilazimo muzičke žanrove, zato što smatramo da je svaki muzički žanr neka vrsta ćorsokaka. Našu muziku nazivaju ,,nova klasika”, ali mislim da za ovaj žanr tek da se uspostavi neko novo i pravo ime, treba da prođe dovoljno vremena za to. Na mapi pokušavamo da budemo uvek van sigurnih zona, ali sa povećanom vidljivošću.

Album “Duality“ sastavljen je od šest autorskih kompozicija. Kako su nastajale? Kakvom idejom ste se vodili kada ste ovako koncipirali album?

Andrija Pavlović: Sve je rukom pisano, penkalom, ton po ton (smeh). Šalu na stranu, muzika nastaje kod nas dosta intuitivno, tako što na probe donosimo neki muzički materijal, a zatim džemujemo. Stvaramo poput nekog benda. Na kraju se rade finese i aranžmani, kao i poseban deo da uvežbamo sve to da izvedemo, odnosno odsviramo. Ali najvažnije je intuitivno pustiti muziku da kao voda nađe svoj put, da se rodi na samom početku ovog procesa.

https://www.youtube.com/watch?v=ZNNywcdrCsA

Sonja je svirala sa Jarbolima, a Andrija sa Ola Horhe. Ima li taj zvuk i dalje odjeka u ovome što sada stvarate i kako se odražava?

Sonja i Andrija: Jarboli, Ola Horhe, komponovanje primenjene muzike, sve je to uticalo i oblikovalo ovo što sada zajedno radimo u okviru LP Dua. Sva ta iskustva su bila značajna i pomogla nam da nađemo svoj zvuk u koji smo potpuno sigurni i koji stalno razvijamo.

Album ste objavili za veliku svetsku etiketu. Kako je došlo do toga?

Andrija Pavlović: To je jako dug proces i u njega je mnogo godina i rada uloženo, sve se to računa, cigla po ciglu i ništa nije slučajno i palo sa neba. S druge strane, divni ljudi iz Universala poput Ilije Miloševića i Fabiana Štilkea (Fabian Stilke) prepoznali su snagu, potencijal i momenat da uđemo u partnerski odnos sa idejom da odemo korak dalje ili više koraka od onoga gde smo se susreli. I sada je to opet jedna putanja, gradimo ozbiljan katalog, kreativni smo i radosni.

Kažete da album “Duality”, između ostalog, odražava i dualitet muško-žensko… Šta tačno podrazumevate pod tim?

Sonja Lončar: Dualnost je deo naše svakodnevnice. Ne samo naše, svačije. Osvestili smo dualnost i pustili je da nam pomaže u kreativnom procesu i u ličnom napredovanju i nadamo se da nam osvešćivanje dualnosti pomaže da sve ove procese maksimalno ubrzamo i oplemenimo.

Ako je ljubav analogna, a album ste objavili i na vinilu, gde su prednosti digitalne tehnologije i digitalnog doba?

Andrija Pavlović: Za mene ljubav jeste analogna, i dalje verujem u susret, dodir, poljubac, strast. Ali svakako je da postoje različite vrste ljubavi. Prednosti digitalne tehnologije su ogromne. Mnogo nam je olakšano da radimo u muzičkim programima i na kompjuterima sa virtualnim softverima. S druge strane, industrijske revolucije su ,,malom čoveku” omogućile da bude car, Bog, a vidite kako on to sada uzvraća? Eksploatiše sve što stigne za potrebe svog ličnog komfora i proizvodi gomilu đubreta. Planeta nam se strahovito zagreva i za 30 do 40 godina, gledaćemo zagađenje i klimatske promene uživo 24 sata. Pitanje 21. veka je pitanje svesti i savesti. Da li smo samo mi ili će neko živeti i posle nas?

A šta su prednosti, a šta mane spoja analogne i digitalne tehnologije?

Sonja Lončar: Za sada jos uvek uživamo samo u prednostima ovog spoja. Sviranje na hibridnim mehanizmima nam je još uvek novo, istražujemo nove zvukove i samim tim i nove muzičke žanrove. Nakon sviranja hibridnih mehanizama sviranje samo akustičnog klavira nam ponekad deluje mnogo lakše zato što je tu samo jedan sloj koji se oblikuje. Upliv elektronike u akustični zvuk klavira je jedno divno proširenje zvuka koje nas inspiriše.

Svirate na hibridnim klavirima. Zašto baš takav instrument, ko ga je konstruisao i gradio?

Sonja i Andrija: Hibridni mehanizam je razvijan tokom projekta ,,Kvantna muzika”. Uz pomoć inženjera Darka Lazovića, Dragana Novkovića i kvantnih fizičara koji su učestvovali u projektu, nastao je ovaj izum. Na neki način hibridni klavir je ostvarenje naših snova, savršeni instrument za nas. Oduvek smo voleli da sviramo analogne i digitalne sintisajzere, ali je klavir bio uvek na prvom mestu. Sa ovim mehanizmom spajamo ove dve ljubavi i to preko akustičnog klavira koji je naša prva ljubav.

Do čega ste još došli spajajući (kvantnu) fiziku i muziku?

Andrija Pavlović: Do različitih pojmova zvuka i akustike (banke zvukova ,,kvatnog sveta”), kreativnosti kao osnove ljudskog stvaranja, novih prijateljstava, ali i mnogih ljudskih zabluda i sistemskih grešaka.

Šta slušate privatno, kad ne svirate?

Andrija Pavlović: Trenutno Četa Bejkera i Čilija Gonzalesa.

S kim biste voleli da „podelite binu“?

Sonja Lončar:Mnogo je muzičara koje volimo, ali evo, ako bih morala da izdvojim, to bi bili Čik Korija (Chick Corea) i Herbi Henkok (Herbie Hancock), naši možda najveći uzori. Može i Daft Punk(smeh)

Vaše kompozicije povremeno zvuče kao dobra filmska muzika. Jeste radili muziku za film ili razmišljali o tome?

Andrija Pavlović: Hvala. Da, naša muzika je sinematična. Radili smo dosta muzike za pozorište, animirane filmove, TV serije, ali bismo jako voleli da uradimo kompletnu muziku za dugometražni film i nadamo se da će za ovo uskoro biti prilike.