U preporukama za čitanje za ovu nedelju su knjiga "Dikensov London" i roman Ljubomira Živkova "Farkaždin".
„Dikensov London“, Službeni glasnik, 2023.
U sudskom slučaju Bampla protiv Sladberija tužitelj se pozvao na zakon iz doba „jednog od Edvarda“, koji kažnjava svađu i tuču u crkvi ili crkvenoj porti. Bampl ima čak 28 potvrda svedoka da mu je Tomas Sladberi rekao: „Tornjajte se“. Ovaj visoki službenik nije jedini koji opseda zgradu u senovitom dvorištu, nekoliko stotina koraka od groblja Katedrale Svetog Pavla.
Parohijske raspre preplavile su sud, tvrdi Dikens u novinskoj reportaži iz 1836, i zdanjce „pravnika za raju“ postaje mesto gde se Londonci iz ere kraljice Viktorije lako mogu venčati, razvenčati, opskrbiti testamentom, ili pak učestvovati u sporovima za koje veliki viktorijanski romanopisac kaže da pokazuju kako i naklonosti i mržnje nadtrajavaju smrt.
Na svom krstarenju Londonom, Čarls Dikens prati saudbine i događaje, urbanu mapu i mnoštvo običaja, ludosti i tajni upisanih na njoj. On će u svojim zapisima ostaviti i svedočanstvo o „žalobnom prostoru krivice i bede Londona“, o zatvoru Njugejt. Prolazeći kroz ulicu Njugejt ili Old Bejli, prolaznici ni ne opažaju da ih tek metar zida deli od vezanih i bespomoćnih osuđenika „čija će bedna karijera uskoro biti prekinuta naglom i sramotnom smrću“. U dužoj reportaži, koja detaljno opisuje posetu zatvoru Njugejt, Dikens pominje i „novinarsko dvorište“, „dobro poznato čitaocima novina po čestom spominjanju u vezi s pogubljenjima“.
Dikensove razglednice Londona često su sačinjene od pozdrava iz pakla: one slikaju tamnice i pozorišta, službenike i šeširdžije, ali sadrže i poneki nagoveštaj uživanja i čudesa.
Ljubomir Živkov, „Farkaždin“, Laguna, 2023.
Železnička stanica u Farkaždinu udaljena je od sela da voz ne bi gazio kokoške. Imala je „ograđenu bašticu koja je mirisala kao Brioni“, a „karte su prodavane kroz okance veličine čitanke“. Šeretski i ironično, sentimentalno i nostalgično, a nikada distancirano i ravnodušno, Ljubomir Živkov demontira misterije svog rodnog mesta i banatskog mentaliteta: on piše i o sredstvima informisanja i o onim prevoznim, i o školi i o filmovima. „Šta mi sve nije izgledalo kao poslednja reč tehnike, koje sam sve proizvode socijalističke industrije smatrao ne samo najlepšim u kući nego sam držao da se posle njih ne može pojaviti ništa tako savršeno“, piše Ljuba Živkov u knjizi spomena i opomena. U zadivljenom i ushićenom dečjem pogledu se kao u Markesovoj prozi mešaju čuda: „novo vedro sijalo se lepše od srebra“, a jedan sedmogodišnjak već je video „barem jednog rođaka u mrtvačkom kovčegu“ i „ropac svinja“ koje kolju.
Detinjstvo i odrastanje su životno doba kada se suočimo sa stvarima i pojavama koji deluju čudesno i skoro pa nezamislivo; kasnije fantazija stvarnosti postepeno postane razumljiva i predvidljiva. Slika o svetu koju ima pripovedač tek suočen s prvim znanjima o životu može se meriti sa najvećim svetskim čudima, i malo šta je egzotičnije od nje.
U uspomenama i odrastanju živi se dvostruki život koji pušta da pripovedač bude i nevinašce i prestupnik. Razbojništva detinjstva vezana su za ilegalne ulaske u bioskop zahvaljujući slepljivanju otcepljenih karata, „kao kad provodadžija poveže dve srodne duše“; razočaranja se dese kad pomračenje Sunca podbaci tako što padne na oblačan dan. Najveći iskorak iz sopstvenog života je, otkriva Živkov eksluzivno, odlazak u svatove.
Bonus video: Druženje sa knjigom – Najbolji način da obogatite svoj rečnik
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare