0
U 2024. pogledao sam oko 280 igranih filmova. I kada sam počeo da pravim listu najboljih uvideo sam da je najveći broj njih prikazan u Kanu. Najznačajniji festival kroz više selekcija nudi različite pristupe filmu, inovativnost u filmskom jeziku, naraciji i često nove filmske forme.
Piše: Dejan Šapić
Ove godine je bila specifična trka za Zlatnu palmu. Najveći favorit među kritičarima je bila „Emilija Perez“ Žaka Odijara, međutim pobedila je „Anora“ Šona Bejkera. Oba filma su, kao što smo pisali, dosta dobra. Odijar je napravio iskorak u nečemu što se može nazvati drama-mjuzikl 21. veka sa sofisticirano iskrojenim pesmama i laganim plesnim tačkama koje su zajedno odlično ukomponovane i izvedene u filmu. Mana je što je, kao majstor žanrovskog filma, prošetao od bajke, preko meksičkih telenovela, stižući tako do akcije koja se završava melodramom. Svakako je uzbudljiv film za gledanje sa društvom i porodicom.
Nešto drugačije je sa Bejkerom i njegovim najkomunikativnijim do sada – pravim bioskopskim filmom koji prikazuje bahatost ruskih oligarha koji mogu sve zahvaljujući moći i novcu. Posebno kada je to na Menhetnu i u SAD. Silni preokreti, jurnjave sa automobilima, tuče i vratolomije su nekako ostavile u drugom planu suštinu priče o dvoje mladih – striptizeti iz predgrađa i sinu ruskog bogataša koji traže sreću i privid nečega što je izvesna budućnost.
1. ”Zona interesa”, Džonatan Glejzer, UK, Poljska, SAD, 2023
Čak dva od deset najboljih filmova mogli smo da vidimo na FEST-u, iako su zvanično iz prošlogodišnje produkcije. Najpre „Zona interesa“ (u Kanu 2023. osvojio Gran pri) Džonata Glejzera o komandantu koncentracionog logora koji sa svojom porodicom idilično živi u kući uz zid logora Aušvic uz pokušaj da se ukućani ne obaziru na zvuke koji dolaze s druge strane. Ovaj konceptualni zahvat Glejzer sprovodi da bi pokazao dokle može da ide ljudska bahatost, bezosećajnost i cinizam. Da je porodična kuća udaljena od logora ništa od ovoga ne bi imalo smisla. Upravo deljenje istog zida sa onim što je simbol stradanja milona ljudi spaljenih u gasnim komorama je ideja i poruka reditelja.
2. “Simon sa planine”, Federik Luis, Argentina, 2024
Ovogodišnji pobednik kanske selekcije „Nedelja kritike“ – „Simon sa planine“ debitantski je film Argentinca Federika Luisa prikazan kod nas na „Slobodnoj zoni“. Glavna uloga je dodeljena iskusnom Lorencu Feru (glumio u malom remek delu „El Angel“ 2018. o buntovnom delikventu) koji i u ovom filmu na drugi način ne želi da prihvati društvo. Suprostavlja mu se tako što pokušava da se sprijatelji sa mladim invalidima u jednoj instituciji. On će se pretvarati da je bolestan samo da bi ga prihvatili kao svog, ravnopravnog člana društvu. Pokreti glave, tikovi, izbečene oči i ponašanje uči od druga koji će mu biti glavna podrška. Osim posebnog rada sa glumcima, uglavnom mladim invalidima, ovakav pristup filmu, kadriranje, atmosferičnost, uverljivost i nisam video još od rumunskog „Neukaljana“ 2021. Monike Stan koji se bavio adolescentima zavisnim od narkotika u jednoj bolnici.
3. “Seme svete smokve”, Mohamed Rasulof, Nemačka, Francuska, 2024
Iz glavne takmičarske selekcije Kana dva filma su na mene ostavila jači utisak jer su jezgrovitiji i snažniji u političko-društvenom kontekstu od “Emilije Perez” i “Anore”. Jedan od dva favorita je „Seme svete smokve“ iranskog reditelja Mohameda Rasulofa maestralno vođen politički triler o sudbini jedne porodice. Aktuelna tema, snažan politički angažman i jasan autorski stav. Reditelj vodi glavnog junaka logičnim narativnim tokom do ćorsokaka u kojem završavaju današnji tiranini i bespogovorne sluge autoritarnih režima. Govori o novoizabranom sudiji i njegovoj porodici, ženi i dve ćerke koje zbog prirode posla mora da zaštiti, u dilemi je kako da se postavi prema demonstracijama iz 2022. zbog nametanja obaveznog nošenja hidžaba u Iranu koje su usledile nakon što je 22-godišnju Mahsa Amini ubila policija, jer ga nije imala. U filmu se prikazuju potresni dokumentarni snimci napravljeni mobilnim telefonima o maltretiranju demonstranata. Drugačiji je od filmova iz Irana na koje smo navikli. Produkciono bogat prikazuje moderan život jedne porodice nalik onim evropskim. Dobio je Specijalnu nagradu žirija i Fipresci u Kanu, a prikazan je kod nas na 30. Festivalu autorskog filma.
4. “Svi mi stranci”, Endrju Hejg, UK, SAd, 2023
Drugi iz prošle godine, prikazan na FEST-u jeste „Svi mi stranci“ Endrjua Hejga je fantazmagorična saga o problematičnoj mladosti u kojoj glavne uloge igraju Endrju Skot i uvek odličan Pol Meskal. Radnja se odvija u Londonu gde Adam, scenarista pokušava da započne rad na novom scenariju i upoznaje na čudan način Harija (Meskal), mladića koji živi u istoj zgradi. Započinju gej vezu dok se Hari vraća u kuću svojih roditelja u periodu dok su bili živi i sada su na okupu svi zajedno približno istih godina. Realistično prikazane scene roditelja i sada odraslog sina njihovih godina, njihovih razgovora, ne ukazuju da se radi o bilo kakvoj fantaziji, snovima ili mašti. Reditelj Hejg je i sam uveren da se oni sreću i pokušavaju da utvrde gde je Hari bio tolike godine. Ostaće upamćen po inovativnosti mešanja stvarnosti i konstruisane moguće budućnosti kao i dubini problematike i senzualnosti odnosa koje obrađuje. Istinska gej tematika još od „Planine Broukbek“ (2005) poprimila je širi društveni kontekst i privukla pažnju javnosti.
5. “Armand”, Halfdan Ulman Tondel, Norveška 2024
„Armand“ reditelja Halfdana Ulmana Tondela je norveški kandidat za Oskara. Studija o dve porodice čija su deca imala incident u školi, pokazuje kako dečija svađa može da eskalira u sukob među roditelja. Da bi postepeno, kako se priča razvija, na kraju stigli do događaja iz prošlosti. Decu ne vidimo, samo su povod da se zaroni dublje u probleme odraslih. Sve je vrhunski snimljeno i izbalansirano do detalja u ovoj suptilno gradiranoj priči o poverenju i prevari. Kamerna drama smeštena u učionicama i hodnicima škole gde su kao sudije postavljeni direktor i dve školske nastavnice. Nesvakidašnja tema sakrivena je iza alibija odraslih za brigu o deci.
6. “Susedna soba”, Pedro Almodovar, Španija, SAD, 2024
Veliko i prijatno iznenađenje je pobednik Venecije Pedro Almodovar s novim filmom „Susedna soba“ o dve stare prijateljice koje se slučajno spajaju. Odlične uloge ostvarile su Tilda Svinton (Marta) i Džulijan Mur (Ingrid) u prvom Almodovarovom filmu na engleskom. Prikazujući Njujork samo iz unutrašnjosti stana i bolničkog apartmana, scena parka i kuće u prirodi, Almodovar nam ne dozvoljava da vidimo prepoznatljive slike ulica Menhetna kao iz filmova Noe Baumbaka Mistress America i Marriage Story. Uvlači nas u krupne planove dve prijateljice prikazujući njihove razgovore. Enterijeri prepuni svetlosti, lepo dizajnirani sa cvećem koje Marta, obučena u žuto zelene-nijanse, redovno zaliva. Predstavlja nam dileme koje muče žene srednjih godina kao pripremu pred konačan čin Martinog odlaska – eutanaziju. Sve je toliko lepo, skoro pa savršeno u njenoj pripremi za odlazak na drugi svet da gledalac, prosto, poželi takvu smrt.
7. “Supstanca”, Korali Farže, UK, Francuska, USA, 2024
Pored filma Rasulofa moj favorit s Kana jeste stilski prefinjeno i do kraja konzistentno vođen „telesni horor“ koji je čak prevazišao i Dejvida Kronenberga – „Supstanca“ Korali Farže je, zapravo, crna-komedija s elementima horora. Nastavlja sa društvenom kritikom tamo gde su stali prethodni filmovi Rubena Ostlunda, koji su dobili Zlatnu palmu „Skver“ i „Trougao tuge“.
Demi Mur igra pedesetogodišnju glumicu pri kraju glumačke karijere koja odluči da kupi novi proizvod “supstance” i napravi – bolju verziju sebe – mlađu i lepšu. Dovoljno je uzeti dozu supstanci upakovanih u epruvetu i male pakete za difuziju i ubrizgati ih u telo. Transformacija tela je bespovratna. I Demi Mur biva zaglavljena u posledici sopstvene odluke. Jasna je kritika konzumerizma i pošasti plastičnih operacija i hiruških zahvata na telu zarad lepote.
8. “Santoš”, Sandhija Suri, UK, Nemačka, Francuska, Indija, 2024
Ove godine je bilo zapaženo nekoliko filmova iz Indije. „Sve što zamišljamo kao svetlost“ Pajal Kapadije se našao visoko pozicioniran na većini godišnjih svetskih lista i ima dve nominacije za Zlatni globus, a moj izbor je „Santoš“, četvrto ostvarenje indijske rediteljke Sandhije Surije. U pitanju je triler o mladoj udovici Santoš, koja se priključuje policiji „nasledivši“ posao svog pokojnog muža, policijskog poručnika. U malom mestu na severu Indije, posle ubistva devojke iz niže kaste starija policijska inspektorka, feministkinja Šarma, uvlači neiskusnu Santoš u istragu zločina, i jedna domaćica pretvara se u policajku u najkorumpiranijoj policijskoj jedinici u Indiji. Rediteljka pokazuje granice do kojih se neko može adaptirati na novonastalu situaciju. Kada shvati kako policijski sistem funkcioniše Santoš će prihvatiti pravila igre i sistem korupcije. Napeta drama sa odlično oslikanim društvom Indije koje još uvek funkcioniše po principu kastinskih odnosa unutar sredine gde mešanje nije dozvoljeno.
9. “Selo pokraj raja”, Mo Harave, Francuska, Austrija, Somalija, 2024
Moj favorit iz takmičarske selekcije Sarajevo film festivala somalijski “Selo pokraj raja” Mo Harave (Francuska-Austrija-Somalija), osvojio je nagradu za najbolju glumicu – Somalijka Anab Ahmed Ibrahim u ulozi Aravelo. U glavnoj ulozi pratimo njenog brata Marmagadea (Ahmed Ali Farah) starijeg i vrednog grobara koji sahranjuje mrtve. Često su to ljudi poginuli od udara drona. U siromašnom kraju mnogo je onih koji nisu u stanju da priušte troškove sahrane članovima svoje porodice. Prema muslimanskim običajima svaki vernik ima pravo na dostojanstvenu sahranu. Dok reditelj pokušava da pronađe smisao života za svoje junake u razaranju, siromaštvu sela u Somaliji bez vidljive pespektive, dotle egipatski direktor fotografije Mostafa El Kashef kao kontradiktornost radnji i uprkos svemu što vidimo, prikazuje nam prelepe pejzaže tog siromaštva, praznine doma u kome žive, predele belih peščanih plaža pored nestvarnog Indijskog okeana. Kolorit slike prepušta nas putovanju, ne kroz predele Afrike, već putovanju junaka za sopstvenim malim ciljevima koji u Somaliji deluju skoro pa nedostižno.
10. „Presretnuti“, Oksana Karpović, Kanada, Francuska, Ukrajina, 2024
Dokumentarni film „Presretnuti“ ukrajinske rediteljke Oksane Karpović prikazan premijerno na ovogodišnjem Berlinalu u selekciji Panorama, a kod nas na festivalu Beldoks. Sumorne slike ukrajinskih predela tokom rata „specijalne operacije“ Rusije ispunjene su tišinom. Scene bez ljudi, napušteni stanovi u kojima je ostao krš i lom, ogoljeni seoski putevi, zidovi oronulih zgrada su kontrapunkt telefonskim razgovorima koje čujemo u pozadini između ruskih vojnika na ratištu u Ukrajini i njihovih majki i supruga iz Rusije. One im govore da treba da ostanu hrabri i izdrže do kraja. Svedočimo sudaru dve stvarnosti – između ratne propagande u Rusiji i stanja na ratištu Ukrajine. Iznenađujuća je surovost tih žena koje ne samo da ne pokazuju empatiju prema žrtvama rata u Ukrajini, već ni prema svojim sinovima vojnicima. Preko 30 sati razgovora je presrela i snimila ukrajinska tajna služba u periodu između marta i novembra 2022. godine.
11. “Different Man”, Aron Šimberg, SAD, 2024
Crna komedija, misterija, triler, sf je u osnovi originalno postavljena drama sa odličnom glavnom ulogom Sebastijana Stana koja je u suprotnosti sa ljudskim porivima prikazanim u filmu “Supstanca” Korali Farže. Bar na prvi pogled. Dok je Demi Mur želalela bolju verziju sebe, Sebastijan Stan nakon što izleči bolest neurofibromatozu, oboljenje deformiteta i izraslina na licu, nalik čoveku slonu iz filma Dejvida Linča, shvata da je izgubio svoj identitet i autentičnost. Posveta američkom nezavisnom filmu sedamdesetih i pravo filmsko otkriće iz novije produkcije.
12. “Đavolje vrelo”, Severin Fijala i Veronika Franc, Austrija, 2024
Istorijska drama s folklornim elementima i značajnim primesama horora i trilera počinje kada žena baci bebu s litice u reku. Kažnjavaju je odsecanjem glave i prstiju. Početak najavljuje surovi horor, međutim radi se o folklornoj drami i običajima s kraja 18. veka u severnoj Austriji gde su duboko religiozni stanovnici, koji se osećaju grešnim, tražili spasenje tako što načine zločin i onda bivaju kažnjeni i razapeti.
Jasno je postavljena uloga žene u siromaštvu koja radi u kući i na polju, u ovom slučaju na ribnjaku. Iako je to patrijahalna sredina u prvom planu su starije žene koje donose odluke i naređuju. Pravila su određena već uspostavljenim normama. Insistira se na veri kroz ulogu crkve u društvu i verskim dogmama. Upečatljivo prenesena atmosfera iz prošlosti sa odličnom kostimografijom, ogoljene estetike i „pomerenih“ (čitaj bolesnih) scena tipičnih za filmski pečat producenta Urliha Zajdla. Preporuka za gledanje, samo bez dece.
13. “Hit man”, Ričard Linklejter, SAD, 2023
Zasnovan na istinitom događaju, prati profesora psihologije (Glen Powell) koji u slobodno vreme radi kao pomoćnik u policiji pretvarajući se da je plaćeni ubica. Suočavajuči se sa naručiocima ubistava pomaže pravosuđu da budu osuđeni za zločin u pokušaju. Nepredvidiv i prepun neočekivanih obrta izuzetno zabavan i duhovit može se uzeti kao primer inteligentnog transžanrovskog filma koji crpi uticaje od film noara preko drame-trilera a u svojoj osnovi je romantična komedija.
14. “Emilija Perez”, Žak Odijar, Francuska, Belgija, Meksiko, 2024
Ne bežeći od patetike, Odijar je tokom celog filma sa ponosom ističe kao zastavu s kojom izlaze da demonstriraju njegove junakinje, slično kao u srceparajućem „Difanu“ iz 2015. nagrađenog Zlatnom palmom u Kanu. Možda bi i ove godine uspeo da je osvoji da je napravio koherentniji, film čvršće strukture. Do kraja razrešava veličanstvenu priču prepunu poruka za meksičko društvo ogrezlo u kriminalu i korupciji, što je opet samo simbolika jer je Emilija Perez oličenje pokajanja i samopožrtvovanja. U potrazi za iskupljenjem grehova, koja je načinila kao muškarac u liku žene postaje dobrotvor baveći se humanim radom. Taman kad pomislite da gledate razigranu, veselu dramu s odlično ukomponovanim pesmama i plesom, reditelj vas u drugoj polovini filma demantuje, prešavši “na teren” Almodovara, uz saosećanje, podršku, ljubav, patnju prema ženskim likovima. Polako vodi do preokreta i slede obračuni s pucnjavom i akcijom da bi na kraju poentirao melodramom.
15. ”Anora”, Šon Bejker, SAD, 2024
Baveći se naličjem moderne Amerike, društvenim raslojavanjem i kontrastima bogatih i siromašnih, nezavisni američki autor je uspeo s romantičnom pričom prepunom komičnih preokreta nalik burleski o bahatosti bogatih i moćnih Rusa da napravi komercijalni film. Ova linearna priča koja vodi očekivanom kraju s mnogobrojnim scenama akcije, uz odlične uloge Mikij Medison i Mark Ejdelštejna, na trenutke postaje pomalo zamorna. Opšti utisak koji ostaje je jako dobar bioskopski film.
16. “Toksik”, Saule Bliuvaite, Litvanija, 2024
Kada sam u Sarajevu pogledao pobednika iz Lokarna sa četiri osvojene nagrade o grupi tinejdžerki u zabačenom industrijskom mestu Litvanije okupljenih oko audicije za školu manekenstva, shvatio sam da je vizuelno i stilski nenadmašan u odnosu na ostala ostvarenja o odrastanju i izgradnji mladalačkog identiteta. Bavi se temama kao i mnogi drugi filmovi snimani prethovnih godina o rijalitijima, snimanju i poziranju ispred telefona, spremnošću da se uradi sve kako bi se došlo u centar pažnje.
17. “Crna tačka”, Balint Szimler, Mađarska, 2024
Najveće iznenađenje Takmičarskog programa Festivala autorskog filma i jedan od najbolje režiranih naslova iz ovog dela sveta (Jugoistočne Evrope). Bavi se univerzalnim problemima u prosveti i školskom sistemu prisutnih u regionu, u ovom slučaju prikazanog na primeru Mađarske. Dokufikcija sa brojnim ulogama pretežno naturščika suočava konzervativni i liberalni pristupa u obrazovanju. U centru zbivalja mnogobrojnih likova je desetogodišnji Palko koji se iz Nemačke vraća u svoju zemlju gde ne uspeva da se prilagodi novom sistemu i školskoj disciplini. Reditelj u svom debitantskom igranom filmu prikazanim u Lokarnu upire prstom u birokratiju autoritarnog režima Mađarske i sugerišući moguće posledice koje će imati na buduće generacije.
18. “Kad svane dan”, Runar Runarson, Island, 2024
Favorit sa Festivala evropskog filma Palić jeste ostvarenje gde je jedan dan na Islandu prikazan u 80 minuta. Izbegavši melodramu posle automobilske nesreće i pogibije u tunelu njihovog zajedničkog prijatelja i simpatije, dve nepoznate devojke Una i Klara se upoznaju i istražuju čulnost i povezanost. Gledamo kako smrt stvara bliskost među onima preostalim živima. Una je uporno izbegavala da se sretne i upozna sa Klarom ali ih je tuga spojila. Veliki intezitet bola koji osećaju je postao sila privlačenja. Njihova povezanost najbolje se prikazuje u staklu prozora gde se nalaze sa suprotnih strana. Gledamo njihove siluete kako posmatraju jedna drugu. Vremenom se one spajaju i postaju jedno lice.
19. “Late Night With the Devil”, Cameron i Colin Cairnes, Australija-SAD, 2023
U svom večernjem tok šou emitovanog tokom Noći veštica 1977. godine voditelj posle više bezuspešnih pokušaja da poveća gledanost poziva specijalnog gosta. Dolazi devojka koja je ranije bila opsednuta đavolom u pratnji svog psihijatra koji se stara o njoj još od kako je spašena iz satanističke sekte. Da veče bude zanimljivije u studiju su i osoba koja se predstavlja za vidovnjaka a tu je i filozof čija je uloga da sumnja i opovrgne njihove moći i sposobnosti. Baziran na lažnom dokumentarcu i “izgubljenim pa pronađenim snimcima” (found footage) pokazuje opsesiju komercijalnih televizija za povećanjem gledanosti po svaku cenu i puštanje sponzorskih poruka koja je prisutna još od sedamdesetih godina. Iz današnje perspektive deluje da se nije ništa bitno promenilo bar ne na bolje. Uzbudljiv, povremeno smešan stvara utisak da nas autori vraćaju u neka prošla i zaboravljena vremena.
20. “Devojke sa balkona”, Noemie Merlant, Francuska, 2024
1
1
0
Osveženje u vidu još jednog hibridnog žanrovskog filma prikazanog u pratećem programu Filmskog festivala u Herceg Novom, a pre toga van konkurencije u selekciji “Midnight Screenings” u Kanu. Mešavina crne-komedije, fantazije i horora o tri cimerke koje sa svog balkona pokušavaju da otkriju tajne svoga komšije iz zgrade preko puta. Tri prijateljice podsećaju na junakinje ranih filmova Pedra Almodovara, one su histerične, odlučne i uporne, dok u estetskom smislu evocira uspomene na “Ameliju Pulen” i “Delikatesnu radnju” Žan Pjer Ženea. Početna scena je nešto najluđe što sam video još od prvih kadrova filma Terija Gilijema “Tideland” davne 2005. kada devojčica zabrinuta za svoje nemarne roditelje zateže gumenu traku iznad nadlkatice, pomažući ocu da se pripremi da špricom ubrizga pripremljenu dozu heroina u venu.
Bonus video: Almodovar
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
