"Korak od čoveka do monstruma je mnogo kraći nego što mislimo": Kritika filma "Presretnuti" - 17. Beldocs

Piše: Dejan Šapić
Sumorne slike ukrajinskih predela tokom rata „specijalne Ruske operacije“ uglavnom nam prikazuje statična kamera. U kadrovima ispunjenim tišinom vidimo prazne napuštene stanove u kojima je krš i lom, delove seoskih puteva, zidove oronulih zgrada. Slike koje vidimo same po sebi nisu toliko strašne. Više podsećaju na nered koji se odigrao usled porodične svađe ili nekog incidenta nego na snimke na koje smo navikli da gledamo u ratnim TV reportažama. Prikazane scene praznine, bez perspektive i bez ljudi predstavljaju kontrapunkt telefonskim razgovorima koje čujemo u pozadini. Razgovori se odvijaju između ruskih vojnika na ratištu u Ukrajini i njihovih porodica koje je presrela ukrajinska tajna služba u periodu između marta i novembra 2022. godine.

Od preko 30 sati materijala koje je imala na raspolaganju, rediteljka Karpović izabrala je tematski različite probleme sa kojima se suočavaju ruski vojnici na nepoznatoj teritoriji gde su se zadesili. Od izjava da su pronašli brendiranu sportsku odeću i šminku Ukrajinaca koji mnogo bolje žive nego njihove porodice u Rusiji, da u Ukrajini ima obradivog zemljišta i mnogo životinja koje posle spremaju sebi za hranu, do osećanja izgubljenosti gde ne znaju zašto su došli, čemu ovaj rat vodi i šta ima za cilj.
Sa druge strane telefonske veze su uglavnom ženske osobe, najčešće majke i supruge koje im drže predavanja kako treba da ostanu hrabri i da pobiju sve ukrajinske naciste jer su to i zaslužili. Vojnici se u početku trude da objasne kako sve što rade nema svrhe, da stradaju nedužni civili, mnogo mtrvih ostaje u šumama i u ruševinama dok ih majke ubeđuju kako su čule i videle na televiziji šta su sve ti ukrajinski zločinci činili. Ovde vidimo kako funkcioniše sudar dve stvarnosti - između ratne propagande u Rusiji i realnog stanja na ratištu. Iznenađujuća je surovost tih žena koje ne samo da ne pokazuju empatiju prema ukrajinskim žrtvama, već ni prema svojim sinovima vojnicima. One ih podstiču da budu što suroviji i da znaju da su u ratu za svoju Rusiju.

Film vremenom dobija na dinamici prikazivanjem ostataka ulica posle kratera koji je ostavila ispaljena granata, ljude koji čekaju u redovima socijalnu pomoć, dece koja se igraju i sve do tenka iz čije perspektive nišana pratimo izvidnicu po selu. Tako i razgovori između vojnika i njihovih porodica postaju suroviji, gde oni objašnjavaju na koje načine su sve mučili zarobljenike i kako je lako ubiti čoveka ispred sebe pucajući mu u glavu. Oni jedu pse koje prethodno ispeku, do detaljnih objašnjanja kao se pravi 21 ruža na telu ili čečenski metod guranja cevi u anus (ovo nećemo objašnjavati, ipak je previše). Reakcije porodica su tada smirenije, oni se trude da zadrže pribranost i da svoje sinove i muževe uteše. Razgovori su staloženi i zadržavaju auru porodične intime. Na trenutke se mešaju bes, očaj i strah od svega što ih je zadesilo. Rediteljka vešto bira i kombinuje razgovore kako bi uspostavila dinamiku dijaloga i nikada slika ne prati razgovor već vidimo često suprotne ili neutralne scene u odnosu na temu između sagovornika.

https://www.youtube.com/watch?v=J5p42Niu5ik

Takođe, nemamo prikaze ratnih scena već su svedočanstvo njihovog postojanja izjave vojnika koje čujemo. Time je strahota rata i zla koje ono nosi sa sobom pojačana do nivoa sličnog kako je to Džonatan Glejzer uradio u “Zoni interesa” o kojem smo pisali. Slušajući o strahotama rata u spokojnim telefonskim porodičnim razgovorima uz statične scene pustoši i praznine osećamo mučninu i jezu, što je autorka Karpović vešto izbalansirala kako bi nas dovela u to stanje. Ona je prethodno radila kao ratni izveštač Al Jazire sa početka rata i sopstvena iskustva i pomenute dokumentovane razgovore pretočila u ratno svedočanstvo. Ponudila je drugu stranu medalje rata, svedočanstva učesnika vojnika koji napadaju tokom „specijalne operacije“ za razliku od većine filmova koji svedoče o ukrajinskim žrtvama i njihovim ispovestima, kao što je slučaj sa Oskarom nagrađenim „20 dana u Mariupulju“ autora Mstyslav Chernova koji je urađen po tradicionalnoj školi CNN izveštavanja i može se „čitati“ delimično kao ratna propaganda. U „Presretnuti“ druga strana rata je sagledana iz više uglova što filmu daje na težini i verodostojnosti istorijskog dokumenta.

Rediteljka Karpović je u jednom razgovoru za medije verovatno dala najbolje objašnjenje filma, odnosno svakog rata koji se vodi: „Ovaj film je opomena za sve nas. Mi ljudi, pojedinačno i kolektivno, izuzetno smo osetljivi na manipulaciju i propagandu. Korak od čoveka do monstruma je mnogo kraći nego što mislimo“.

Bonus video: Dokumentarac o stvaranju filma "Čuvari formule"