0
Izložba umetnice Lidije Delić "Ako budeš imao sreće više neće biti snova" biće otvorena večeras (18) u galeriji "Eugster Belgrade". U razgovoru za Nova.rs, umetnica objašnjava šta je najviše inspiriše i intrigira. "Svakodnevno smo svedoci masovnih planetarnih događaja koji nepovratno menjaju našu okolinu i naš svet", kaže Lidija Delić. Šta se dešava s tim promenama? "Naša tela ih arhiviraju", odgovara.
Lidija, svakodnevica je reč na koju se možda najčešće nailazi kada se čita o tvojoj umetnosti. Koji su to prizori i životne situacije koje te najviše inspirišu? U najavi nove izložbe vidimo i ovaj fantastičan opis: „nežan sudar svetova“. Koji se svetovi sudaraju na tvojim slikama?
Sa stanovišta izložbe, to su obični momenti zabeleženi na, za nas, neuobičajenom mestu – Islandu. Jednostavne i do izvesne mere uprošćene vizure svakodnevnog okruženja poput kreveta, vrata sobe, fotelje, svetionika, ruke, istovremeno govore o prostoru izolacije i autorefleksije, ali, prenete u sferu umetničkog rada, i o prostoru istraživanja nepoznatog u neposrednoj okolini. Odnos ta dva plana mi je bio vrlo važan, i to sam pokušala da predstavim i kroz samu izvedbu gde sam koristila slike-diptihe.
Dodatno, izložba je najšire inspirisana i romanom Džejmsa Balarda iz 1962, “Potopljeni svet” koji predstavlja meditaciju na temu apokalipse gde sam pojam katastrofe biva značajno rekontekstualizovan. Primetila sam sinhronicitet koji se desio između promena koje su bile posledice kovid virusa, na primer, izmene i nestanak čula mirisa i ukusa i promena koje zatiču junake romana usled drastične transformacije planete koju naseljavaju, izmene u percepciji i stanjima svesti.
Da li bi bilo pogrešno reći da je i klimatska kriza jedna od tema kojima se baviš? Kada pakao korone jednom prođe, a nadajmo se da će se to desiti vrlo brzo, ostaje nam ova planeta na kojoj u ne tako dalekoj budućnosti neće moći da se živi, a priroda kakvu danas znamo biće samo uspomena.
Svakodnevno smo svedoci masovnih planetarnih događaja koji nepovratno menjaju našu okolinu i naš svet. Postaje sve očiglednije da se spoljašnji pejzaž sveta u kome su klimatske promene izmenile geografsko lice planete, odražava i na unutrašnji svet pojedinaca koji u njemu borave. Naša tela arhiviraju svaku promenu koja se dešava u biljnom i životinjskom svetu.
Zaintrigirao me je i koncept dubokog (geološkog) vremena koji koriste geolozi i drugi naučnici kako bi se opisalo vreme i odnosi između događaja koji su se desili u istoriji planete. Te vremenske skale su gotovo nezamislivo veće od vremenskih razmera ljudskih života i planova. U nastojanjima da očuvamo i biosferu i semiosferu i samo vreme možemo da shvatimo kao neku vrstu „planetarnog zajedničkog dobra“.
Koordinate tvoje intimne geografije kreću se između Islanda, Mediterana i Njujorka. Gde je Lidija Delić kod kuće?
U Beogradu.
Beograd se kao grad ubrzano transformiše u nešto sasvim novo, rekao bih i u nešto pomalo zlokobno. Kako ti vidiš ovaj grad za 20 godina recimo? Od ove godine radiš i na Fakultetu likovnih umetnosti. Šta vidiš kada staneš pred studente?
Svuda oko nas možemo da nađemo primere iluzije da je čovek u stanju da kontroliše svoje neposredno prirodno okruženje. Poplave, odroni, sve veće zagađenje, bujanje korova, pucanje asfalta, buka, prevelika toplota – to su sve svakodnevne pojave. Ono što ovaj grad razlikuje od nekih prethodnih vremena je to da se problemima urbanog življenja prilazi sa pojedinačnog interesa uz krilaticu „društvo ne postoji“.
Na koju mladu umetnicu ili umetnika bi trebalo da obratimo pažnju, a niko za njih još nije čuo?
Ima jako dobrih mladih umetika, koji su tek na početku karijere, zapravo prave sada svoje prve izložbe, i možda bih preporučila da pratite program Umetničkog prostora U10 i tu steknete utisak o našoj novoj savremenoj sceni.
Pratiš li NFT histeriju na svetskoj umetničkoj sceni? Kada stiže NFT sa potpisom Lidije Delić i koliko miliona evra u bitkoinima će koštati?
Ne pratim.
Koja knjiga, pesma, film i serija te opsedaju ovih dana?
Trenutno čitam knjigu Rejčel Karson, “More oko nas” iz isto 1962. kao i Balardov roman. Čitam istovremeno i “Piknik pored puta” Arkadija i Borisa Strugackog iz 1972.