Lektira za ovu nedelju

„Tamo na nebu jedu svoj kupus“

„Svijet je bašta tašta, svijet je kao rana“

Treća knjiga poezije Ivančice Đerić kao da deli njen svet i naše vreme na nespojive koordinate. Iako rimovana i pevljiva, lepršava i neretko izbrazdana refrenima, svaka pesma u zbirci „Tamo na nebu jedu svoj kupus“ peva o smrti, o nestanku nekog dragog i nečeg važnog. Poezija u kojoj ima i štakora, i crnih zastava, neba i mora (kojima, nimalo idilično, prete sateliti i zagađenja), i Primoštena i Marbelje, dezorijentiše nas dok stojimo između dve naoko poznate kote: između tehnološke sadašnjosti i moćnih sila s jedne strane, i voljene a neizdržive prošlosti koja je pola košmar, pola idila sa druge.

Teme ovih pesama su, kao i rime, sročene na sivoj teritoriji između opore melodičnosti i melodične oporosti; na teritoriji koju kontrolišu Western Union i Konzum, koja se proteže između Evrope i Kanade, dva prostora na kojima „moćne sile moćno rade“ i gde „niko više nema mira, iluzije da šta bira“.

Autorka koja je u romanu „Nesreća i stvarne potrebe“pisala o stripu kao mehanizmu mirovnog aktivizma veltšmercu sada daje novo ime, koje se može pevati i kao bećarac i kao sevdalinka. Teme Ivančice Đerić su najpre strahovi i krize koji se vezuju za burnu istoriju na prostoru nekadašnje Jugoslavije, pa potom interakcija te iste istorije i fluidnog identiteta junakinje koja živi daleko od onog što je nekad bilo domovina. Tema, ukratko, neuklopljenost u mogućnost:„ono kad Bogu šalješ e-mail / a on još piše kredom“.

“

„Ruka lekara me izvlači kroz vrata od utrobe.“

Već odsečan, jednostavan podnaslov „izabrano“ tumači kratku prozu Dejana Vukićevića, objavljivanu od devedesetih do danas. Ciklusi naslovljeni po autorovim knjigama priča („Korota“, „Aleja bizarnih kipova“, „Omama“ i „Nokat i meso“) jesu etape jednog proznog puta: od refleksivnog realizma, preko snoviđenja i distopije pa do praskave i ironične „dokudrame“. Rutu tema i postupaka ocrtaće dve priče enigmatičnih naslova, „Nosork“ i „Mahindra“: jedna je futuristička groteska, druga homoerotska burleska, a svaka ima svoju trans-realnost.

„Poslednja priča“, koja je u koricama zbirke „Nokat i meso“ delovala kao memorijska oda majci nalik Handkeovom „Užasu praznine“, stiče novu dimenziju bola sad kad je u antologiji i zaista zlokobno poslednja. Pripovedačeva smernost i strah pred proteklim vremenom nije više retorska figura vajkanja: književni modeli i uzori samo su zamka identifikacije kojoj narator vešto beži. Ideal sumornog i očajnog pripovedača je odnos prema majci kakav je imao Prustov Marsel; čitalac bi se tu setio odnosa kakav je jedan Murakamijev junak imao prema Ficdžeraldu, rekavši da je svaki prijatelj „Velikog Getsbija“ i njegov prijatelj.

Biografizam i dokumentarnost deluju kao prohodna staza, a zapravo su ponor dugog pada. Siv i spor kakav jeste, život je manje zanimljiv od maštarija, ali i osetno bolniji. Možda je najuverljiviji fantastični efekat susret sa mrtvom majkom na Internetu, i pretraživanje njene istorije pretraživanja: fantastičan a i bolno realan, ako je priča majčinog života postala tek opcija „history“na starom lap topu.

Bonus video: Milena Berić o festivalu Krokodil

[video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=milenaberickrokodilds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2280955"]