0
Sreda, 1.april, 5,12h
Ma, idem da bacim đubre! Nikad nisam imala neki afinitet prema toj radnji, ali sada, izaći iz kuće, preći ulicu i, ubaciti kesu u kontejner… to mi je simbol svete slobode…
Danima pretim, evo, idem samo da bacim đubre. Ali, svaki put me uviđavne komšije preduhitre. I tako, ne usupevam da dam oduška neutoljivoj potrebi za slobodom. Da, šteta, kaže mi Š. A imao sam divan naslov za novine: Uhapšena Neda Todorović u neuspešnom pokušaju da baci đubre. Prestani da izmišljaš smešne naslove. Situacija je ozbiljna, opominjem ga. Arsen je, seća se Z, u izmišljanju naslova bio nenadmašan. Daj, jedan, kažem. Pa evo: vezujući maramu, udavila pionira.
Najveći broj SMS poruka i videa koje dobijam posvećen je prirodi. Idilične slike najčešće idu uz umirujuću muzičku pratnju. Zen. Te konji u trku, te psi u milion situacija, cvetni vrtovi, izložbe bonsai drveća, predeli okupani suncem, peskovite plaže, vangogovske impresije suncokreta, snežne litice sa plavim nebom u pozadini, igra svetlosti na površini tirkiznihplaninskih jezera, maštoviti buketi sveća, detelina sa obavezna četiri lista… Lament nad prirodom. Sad smo se svi, odjednom, setili prirode. A do juče još, gledali smo prizore plastičnih kesa koje rastu po drveću, ambalaže koja je prekrila svaku vodenu površinu, morskih bića koja su umrla pošto su progutala odbačene predmete, gradova utonulih u izduvne gasove, deponija koje su kao kraste nicale u oklnom pejzažu… I, slike maski, koje su nam negde drugde, na nekim drugim ljudima izgledale komično, preterano.
Pročitajte još
Korona napada i lekare, zar ne? Nije im dovoljan naš aplauz svake večeri u 20h. Medicinsko osoblje najizloženije je virusu, savkodnevno su u kontaktu s njim, a lepo se vidi da često nemaju ni neophodnu opremu. Podatak koji se pojavio u dnevnoj štampi i na popularnim portalima da je obolelo i sedam lekara ginkološke klinike, beogradskog porodilišta, najpotresniji mi je od svih. Pa zar nam ni porodilišta nisu sveta mesta? Zar ne bi trebalo da je osoblje tamo najbolje opremljeno, da je sve sterilno i bezbedno, da su ti doktori i sestre oslobođeni brige o pacijentima koji imaju i najmanje sumnjive simptome? Kako da ih zaštitimo? I, kako da, ako oni nisu zaštićeni, uopšte damo priliku izdancima novog života, bebama?
Na ekranu film. Jedan od mnogih. Poljubac traje li traje. Nekada je cenzura u Americi ograničavala trajanje poljupca na određeni broj sekundi. Ne iz zdravstvenih ili higijensko infektoloških nego iz moralističkih razloga. Do juče su ti filmski poljupci izazivali sentimente. Danas, kad ih vidiš kako se ljube, naježiš se. Bože, kakva razmena bacila! A poljubac traje, traje. I kad pomisliš da je sve gotovo, oni nasrnu jedno na drugo, krenu na fizičke kontakte, pa na kraju, što bi rekao Goran Marković, dođe do najgoreg. Menjamo kanal. Kad i tamo oni usred beskonačne, najdirektnije razmene virusa. Nađi neki sportski kanal, kaže mi Z. Ovo je poštena kuća. Kad, i tamo poljupci. Na Rolan Garosu dodeljuju nagrade pobednicima. Daju mu pehar u ruke, bez rukavica i maske. Pa se ljube s njim. Pa ti Francuzi ne znaju ništa drugo nego da se ljube. Užas! Pitamo se, koliko će posle svega ovoga partneri zazirati jedno od drugoga? I, hoće li, posle korone, poljubac i intimni dodir uopšte pasti nekome na pamet? Hoće li uopšte dozvoljeni. Ili će, kao rukoljub, ostati samo na filmu?
P.S. Ipak sam bacila to đubre! Aprilililiiii!
Pratite nas i na društvenim mrežama:
