0
Volim da umetnost uznemirava. Nisam poklonik Matisove umetnosti, koji je govorio da je umetnost za poslovnog čoveka da, kada se vrati s posla, zavali u fotelju i uživa u slici. Ne želim to, već da prodrmam čoveka, da mu ne dozvolim da se opusti i uljuljka, kaže za Nova.rs likovni i muzički umetnik Vladimir Lalić.
Posle tridesetak samostalnih i šezdesetak grupnih izložbi od Beograda, preko Pariza, do Singapura i Njujorka, silnih nagrada u zemlji i inostranstvu, jedan od naših međunarodno najpriznatijih likovnih umetnika Vladimir Lalić od danas predstavlja nova dela beogradskoj publici. Nije prošlo ni godinu i po dana od velike samostalne izložbe u Muzeju grada Beograda, a Lalić u Galeriju Novembar donosi čitav serijal novih radova, njih dvadesetak.
Izložbu, koja će trajati do 22. maja, naslovio je „Granice trošnosti“, jer mu se taj naziv, kako priznaje za Nova.rs, „dugo motao po glavi“:
– Uvek me je zanimala ta granica trošnosti… Kao kad deca preispituju granice čupajući krila leptira ili igrajući se s nekim insektima. Ili kad sami sebi nanosimo male povrede kako bismo videli dokle naš organizam može da izdrži. Mislim da su pandemija i cela situacija u kojoj živimo sada ponovo postavile pitanje koje su naše granice trošnosti i šta danas znači biti čovek. Ova izložba se više nego bilo koja do sada bavi preispitivanjem toga šta su naše granice postojanja.
S obzirom da ulazimo u meta-svet, koji karakteriše navala ka NFT-ju i digitalnoj umetosti, Lalić se prvi put publici predstavlja s 3D objektima:
– I moji novi radovi deluju kao animacije, trodimenzionalni objekti, ali u analognom svetu. Postigao sam ih tako što sam crteže na pleksiglasu stavljao u kontrolisane lajtboksove osvetljene LED svetlima i nijednog momenta slika nije ista. U kombinaciji paljenja prvog, drugog i trećeg plana slike uvek dobijamo različitost, kao neki Gif, ili animaciju koja ide u krug. Ali, taj krug se nikada ne ponavlja. Ta beskonačnost me vraća starom pitanju o ništavilu, o tome da li živimo u svetu slučajnosti ili kontrole – ukazuje umetnik.
Poredeći novu postavku s onom u Muzeju grada Beograda, koja je bila naslovljena „Sedimenti i sentimenti“, ističe da su „Granice trošnosti“ novi iskorak:
– Izložba u Muzeju grada bila je do sada moja najveća postavka, koja je bila odlično propraćena i posetilo ju je više od pet hiljada ljudi. Ovo će biti kamernija izložba, ali u jednom od naših najboljih privatno-galerijskih prostora. Interesantna je zato što će radovi biti postavljeni u dve prostorije. Ta manja će biti u mraku, i u njoj će biti smešteni lajtboksovi koji će biti u simbiozi sa mojom muzikom koja će ići na lup. U prvoj prostoriji će biti radovi na pleksiglasu i na papiru, od kojih naviru sve ideje. Crteži, gledani iz vizure lupe ili univerzuma, otvaraju pitanje evolucije koja ne ide uvek na stranu jačeg ili sposobnijeg, nego možda bizarnijeg i nečega što je plod ljudske mašte. Crteže u ovom dobu beskarakternosti, kada svi hoćemo da imamo filtere, da izgledamo što sličnije, imamo iste crte, odlikuje karakternost – objašnjava naš sagovornik.
Predstaviće i veliku instalaciju moljaca, koja se naslanja na muve predstavljenje na izložbi u Muzeju grada:
– Iz te crvotočine u koju su one ušle, izašli su moljci, leptiri, leteća bića, koja deluju kao satira na čoveka, na njegovu brzopletost, seksualnost… Mogu sociološki da budu i simbol preporoda. 3D objektima bavim se pojmom obmane, raskrinkavam je i pitam se kako mi uopšte gledamo stvari.
Bolni i uznemirujući prikazi, česti motivi na umetnikovim delima, rezultat su, kako kaže, „krvarenja, traženja, konstantnog preispitivanja kojim se dolazi do drugačije istine koja je možda još jača od stvarnosti“.
– Slikajući sada na pleksiglasu, slikam unatraške. Nikada ne pipnem površinu koja će da se gleda. Drugim rečima, slikam sa zadnje strane. Umesto da slikam onako kako nas uče u školi – podslikavanje, pa tamni ton, srednji ton, i na kraju akcenti, prvo slikam akcente, pa radim od nazad. Dok se ne osuši boja i ne okrenem pleksiglas na drugu stranu, ne znam šta se dešava. To pipanje po mraku je jako interesantno. A novi radovi su puni iznenađenja, ne samo za posetioce, već i za mene samog. Ta igra kontrole i gubitka kontrole, organizovanog haosa i reda jeste moja filozofija u koju već dugo godina pokušavam da proniknem. Umetnost, koja nas dotiče, trebalo bi da je na nekoj zlatnoj sredini između haosa i reda – smatra umetnik.
Na pitanje da li će doći dan kada uznemirujući sadržaji i haos neće preovlađivati na slikama, Lalić nam, smejući se, priča da mu posetioci njegovog ateljea u poslednje vreme kažu kako se „po prvi put ne plaše umetnikovih radova“:
– Bar na prvo gledanje nisu uznemirujuće. Ali, opasniji su. Deluju obojeno, vibrantno, ali kada se uđe dublje u njihovu tematiku, višeslojne su, imaju i političku poruku, reflektuju sve što se dešava u svetu, od pandemije do rata. I svaki čovek može na svoj način da ih pročita. Meni je pitanje lepote uvek zanimljivo – da li treba da vidimo samo lepo, neuznemirujuće? Volim da umetnost uznemirava. Iako ga obožavam, nisam poklonik Matisove umetnosti, koji je govorio da je umetnost za poslovnog čoveka da, kada se vrati s posla, zavali u fotelju i uživa u slici. Ne želim to, već da prodrmam čoveka, da mu ne dozvolim da se opusti, uljuljka. Neki ljudi misle da su insekti, organizmi, rane ili seksualne igračke, ružni, opskurni, a meni su lepi. Ako otvorenu ranu posmatrate samo kroz boje i teksture, vidite da je, zapravo, lepa. Želim i dalje da preispitujem „estetiku ružnog“ – odsečan je naš sagovornik.
Lalić, već godinama član Viva voks hora, ne zapostavlja ni muzičku karijeru. U narednih nekoliko meseci bi sa svojim bendom Organized Chaos trebalo da objavi novi EP, a pre dvadesetak dana vratio se iz Nemačke:
– Na nemačkom festivalu, koji je okupio bendove iz celog sveta koji sviraju progresiv i metal, nastupio sam sa Progressive Souls Collective. To mi je bio prvi veći nastup posle pandemije, i podsetio sam se još jednom koliko volim binu, i koliko se tu dobro osećam. Nadam se novim svirkama. U Madlenianumu se i dalje izvode “Jadnici” u kojima igram, a za Evropsku prestonicu kulture Novi Sad spremam projekat „Mračna soba“, u kojem ću biti zastupljen i kao pevač i performer.
Upitan kako miri „Jadnike“ sa progresivom i metalom, Vladimir Lalić odgovara da mu je to „omiljena stvar“:
– Oduvek sam voleo da budem kameleon. Najlepša je stvar izaći iz svoje kože. Uvek sam voleo taj momenat kada sam pevao glavnu ulogu u „Ljubavnom napitku“, tog zaljubljenog, naivnog dečkića, a sutradan pevao metal koncert gde sam se bacao s bine, pljuvao, psovao… Ti kontrasti su mi jako bitno, prijaju mom biću, kreativnosti… Ima li ičeg lepšeg od istraživanja granica trošnosti, nasilja, bezobrazluka, erotike u umetnosti. Sve te stvari su u umetnosti dozvoljene, a u stvarnom svetu počesto neprikladne. U umetnosti nikako ne smeju da budu cenzurisane, jer jedino tako učimo o nama samima i postavljamo pitanja na koje nema jasnog odgovora.
Vladimir Lalić je nedavno, priča nam s ponosom, primljen na Goldsmits univerzitet u Londonu, na postdiplomske studije, odsek izvođačke umetnosti. Međutim, postoji i problem…
– A to je dobijanje stipendije. Nadam se da će oni koji daju stipednije iz naše države imati dovoljno sluha da, kad gledaju prijave, da pripomognu našim studentima. Ovo tako može biti i apel!
Bonus video: Genije Pikaso
