0
Album "LA Woman" grupe The Doors, snimljen uz niz peripetija za samo šest dana, od kako se pojavio pre tačno pola veka ne prestaje da intrigira nove generacije slušalaca, kritičara i publicista, jer je to ujedno bila i "labudova pesma" frotmenta i pesnika Džima Morisona pred njegovu smrt nepuna tri meseca kasnije. Sada je najavljeno i luksuzno izdanje ove ploče.
Članovi grupe The Doors su, ulazeći u studio u Los Anđelesu, znali da će njihov šesti album biti drugačiji od svega što su do tada uradili. Džim Morison je još dve godine ranije najavio odlazak iz benda, rešen da se posveti pisanju poezije, ali ga je njegov prijatelj, klavijaturista i kompozitor Rej Manzarek ubedio tada da ostane „bar još pola godine“. Odnosi među članovima benda nisu bili baš najbolji, poslednji koncert odsvirali su krajem prethodne godine, a Morison, osim očiglednih problema sa alkokolom i drogama, bio je opterećen i presudom od šest meseci zatvora zbog „opscenog ponašanja“ na koncertu u Majamiju.
Ideja o snimanju novog albuma mnogima oko njih zazvučala je kao put u katastrofu, ali je, sa druge strane, njima značila povratak korenima, pošto su pesme zasnovane prevashodno na bluzu. Osim toga, na sesije su pozvali i Džerija Šefa, basistu iz Elvisovog pratećeg benda, što je posebno imponovalo „kralj guštera“ koji je bio veliki fan kralja rokenrola, ali i drugim članovima benda.
„Džeri je bio neverovatan; tačan ko sat. Omogućavao mi je da komuniciram ritmički sa Morisonom, a Reja je usporavao kad bi mu desna ruka na klavijaturama krenula prokleto prebrzo“, zabeležio je bubnjar Džon Denzmor.
Pored Šefa, tempo je u naslovnoj pesmi i još tri bluza na ploči držao i ritam gitarista Mark Beno, koji se do tada „kalio“ svirajući sa iskusnim muzičarem i autorom Leonom Raselom, a pozvan da bi se Robiju Krigeru omogućilo da slobodnije svira svoje solo deonice.
Nije se, međutim, svima dopadao zvuk. Producent njihovih pet ranijih albuma Pol Rotčild, do tada nazivan „petim članom benda“, kada su mu u novembru 1970. odsvirali napola završene pesme, nije u njima video ništa bitno. Štaviše, za pesmu „Riders on the Storm“ rekao je da je to „muzika za koktele“, a za „Love Her Madly“ ispričao je da to stvar koja ga je iznervirala i naterala da ode iz studija.
„Materijal je bio loš, stav je bio loš, izvođenje je bilo loše. Posle tri dana slušanja, rekao sam ‘Dosta!’ kroz mikrofon povezan sa studiom i otkazao snimanje“, ispričao je Rotčild u knjizi „Niko odavde ne izlazi živ“, biografiji Džima Morisona.
Otišli su svi odmah do obližnjeg kineskog restorana i producent je bio izričit i prilično neprijatan.
„Rekao sam: ‘Vidite, ovo je krš. Mislim da niko na svetu ovo neće hteti da čuje. Prvi put mi je u životu bilo dosadno u studiju. Prosto hoću da odem na spavanje“, rekao im je producent.
Bend, međutim, nije odustajao. Pozvali su Brusa Botnika, sa kojim su sarađivali i na ranijim albumima, a producirao je i bendove poput The Beach Boys i The Rolling Stones, da sedne za reglere u studiju.
Studio je, inače, bio njihov prostor za probe sa ubačenom malo bolja oprema za snimanje. „Tu smo se osećali kao kod kuće“, ispričao je Denzmor u dokumentarcu „Mr. Mojo Risin: Priča o LA Woman“ (2012). Morison je, da bi se dobili efekti u njegovom glasu (a i sakrili falševi), pevao u kupatilu. Za snimanje im je bilo potrebno šest dana.
Pesmu „L’America“ su, istina, prethodno već snimili s namerom da se ona čuje u filmu Mikelanđela Antonionija „Zabriskie Point“ (1970, kod nas prikazivan pod distributerskim nazivom „Dolina smrti“). Čak su i reditelja pozvali u studio i odsvirali mu pesmu.
„I tako smo mu je odsvirali. Bili smo tako glasni da smo ga pribili uza zid. Kad smo završili, zahvalio nam se i pobegao. Okrenuo se Pink Floydu, kao što evrpske filmadžije obično rade kad im je potreban rokenrol“, bio je sarkastičan Manzarek, sećajući se toga godinama kasnije.
Možda i nije teško razumeti Antonionija, jer je to verovatno i najlošija stvar na albumu, ali su zato verzija „Crawling King Snake“ Džona Li Hukera, hukerovska „Cars Hiss By My Window“ i čikaškom bluzu okrenuta „Been Down So Long“, sa fokusiranim Morisonom, snimljene za dan, kao i još nekoliko kasnije odbačenih stvari, odsviranih onako, za zagrevanje.
Morison sam je to nazvao „bluz danom“.
„Snimali smo sve iz par pokušaja. Bilo je i grešaka, a na to bih rekao: ‘Sećate se Majlsa Dejvisa u Karnegi holu, tamo ima ona jeziva greške na trubi? Majls je rekao da ga nije briga za to, jer je sačuvan osećaj’. E, to je i ‘LA Woman’. Čista strast, u našoj prostoriji za probe, a ne u skupom studiju. Bio je to prvi pank album!“, ustvrdio je Džon Denzmor u intervjuu za „Modern dramer“ 2010. godine.
Za pesmu „Love Her Madly“, koja je isterala Rotčilda iz studija, Robi Kriger ispričao je da je inspirisana drugim lupanjem vratima, onom posle njegovih svađa sa ženom. „Svaki put kad bismo se posvađali, ona bi se iznervirala, izletela iz prostorije i zalupila vrata tako jako da bi se cela kuća zatresla“, opisao je autor pesme motive za nju.
Za naslov je uzeta fraza kojom je džezer Djuk Elington završavao svoje koncerte: „Volimo vas do ludila“.
Naslovna pesma sa albuma, ujedno je i jedan od najvećih hitova benda. Pesma je sva u (holivudskom) noaru: bungalovi, grad noći, putevi i bulevari pod svetlima, zavučene policijske patrole, devojke dospele u „grad svetlosti“ kao anđeli, pa izgubljene u toples barovima, napuštene i usamljene…
Gitarista Mark Beno se, pričajući pre desetak godina o Morisonu za magazin „Goldmajn“, setio i trenutka kada mu je frontmen i pesnik pokazao stihove.
„Bila je to džinovska sveska, kao imenik Los Anđelesa, ali je bila u kožnom povezu i puna pesama, stihova i crteža. Sećam se da mi je pokazao ‘LA Woman’ I da sam pomislio: ‘Baš to tu će biti velika bluz melodija svoje vrste'“, kazao je Beno.
„Hyacinth House” je na albumu, reklo bi se, samo zbog stihova, pošto po svemu drugom odudara od ostalih, bluzom natopljenim pesama. Za nju Denzmor kaže da je jedna od najtužnijih Morisonovih pesama. Kuća iz naslova je, zapravo, nekadašnja kuća Robija Krigera.
Gitarista je ispričao jednom da je dvorištu držao i malu pumu kao ljubimca („to je lav o kom Džim govori“) i da je na kraju, kada je porasla, morao da je se odrekne, a i njeno držanje bilo je, kako je rekao, verovatno nelegalno.
Stihove pesme „The WASP (Texas Radio and The Big Beat)“ Morison je dugo nosio sa sobom. Navodno je bio inspirisan visokim tonjem u kom je bio radijski studio odakle se oglašavao jedan od najzanimljivijih radijskih didžejeva iz vremena početaka rokenrola Vulfmen Džek. Tekst je objavljen još tri godine ranije, u suvenir-knjižici, a često ju je i recitovao kao uvode u druge pesme na ranijim koncertima. Konačno je bio došao trenutak da je Manzarek „obuče“ u melodiju.
Radijskim didžejevima je „Riders on the Storm“ bila zgodna da je puste kad krenu da skuvaju kafu, a i producent Pol Rotčild bio je donekle u pravu kad je u njoj čuo „muziku za koktele“. Ona zaista može i tako da zazvuči zbog laganog džez štimunga, ali kada se imaju na umu stihovi, takav koktel verovatno bi pre ličio na žurku na kakvu samo što nije upao Čarls Menson sa sledbenicima.
Pesma je bila inspirisana čuvenim kantrijem „(Ghost) Riders in the Sky“, za naslov je poslužio stih Harta Krejna, a ključni stih („ubica na putu“) odnosi se na Bilija Kuka, koji je, stopirajući po Kaliforniji 1950. pobio šestoro ljudi, među kojima i članove cele jedne porodice.
Ova pesma ujedno je i poslednja koju je snimio Džim Morison. Na početku je dodat je zvuk grmljavine, a on je na samom kraju dodao dva šapata. „To je poslednje što je ikada snimio. Taj nasnimljeni, kratki šapat”, ispričao je Manzarek.
Uprkos svim sumnjama s početka, The Doors su postigli ono što su želeli.
„Naš poslednji album ispao je kao da nam je prvi: sirov i jednostavan. Bilo je to kao da smo napravili pun krug. Ponovo smo bili garažni bend, a to je mesto gde je rokenrol i počeo“, zapisao je Denzmor u autobiografiji.
Omot svedoči i o Morisonovom protivljenju onome u šta se pretvarao rokenrol. Na početku je izgledao, kako to kažu ostali članovi benda, „kao Mikelanđelov David“. Ali je na fotografisanje za album došao ugojen, sa bradom. „Bila je to njegova svesna reakcija protiv imidža seks simbola kakav je gajio Mik Džeger“, kazao je Denzmor.
I frotmen se definitivno odlučio da se povuče i piše poeziju. Manzarek i u „The Changeling“ vidi najave promene.
„Ti stihovi tu su proročanski: ‘Živeo sam u predgrađima, živeo u centru, ali nikad nisam bio toliko švorc da nisam mogao da odem iz grada’. On je živeo i na plaži i u brdima. Imao je novca i bio je švorc. Proživeo je svoju avanturu u Los Anđelesu i otišao je“, kaže Manzarek.
Dok su pesme miksovane, Morison je odleteo za Pariz. Nije se više vratio. Umro je 3. jula 1971.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
