1
Žena je delo izvanredne lepote, koju treba pokazivati, upijati, u njoj uživati, odvajkada se kazuje. I portreti lepih, raskošno odevenih dama, sa savršenim frizurama, šminkom, biserima jesu bili prisutni u slikarstvu Kraljevine Jugoslavije između dva rata. No, bilo je i potpuno drugačijih prikaza žena, koje su rušile taj savršeni ideal lepote, bivajući naznaka nečeg drugog - homoseksualnosti, kvira...
Neka od tih „iščašenih“ dela likovne umetnosti, nastalih između dva rata, bila su izložena do juče u okviru postavke „Identitet(i): Predstave žena u srpskom slikarstvu“ u Galeriji Matice srpske.
„Transvestitima se nazivaju osobe koje imaju sklonosti da nose odelo suprotnog pola. I ta je pojava mnogo rasprostranjenija nego što se mislilo…Međutim, ne možemo ih smatrati kao bolesnike, jer oni su u svemu ostalom, osim u tome, potpuno normalni“, ovim rečima je „Ilustrovani list“ 1929. godine u članku naslovljenom „Transvestiti“ objašnjavao ovu „pojavu“.
– Kada sam pročitao taj članak bilo mi je zanimljivo što je prilično afirmativan za 1929. godinu, i zanimalo me je da li i kako ta epoha u likovnoj umetnosti percipira fenomene koji su nama danas poznati – priča za Nova.rs istoričar umetnosti, autor izložbe i kustos Galerije Matice srpske Nikola Ivanović.
Androginost je vrlo česta pojava u periodu između dva svetska rata kao posledica borbe žena za rodnu ravnopravnost. Pomenuti „Ilustrovani list“, koji je donosio beogradskim damama novine iz belog sveta, ispisao je 1929. i ove redove:
„Američka žena uči se da može biti potpuno samostalna u životu… laća se sporta, razvijanja mišića…“
– Žene su tada na najrazličitije načine pokušavale da pokažu kako su sposobne da zauzmu muške uloge u društvu, pa su se šišale na kratko, čak nosile i muške komade odeće. Taj trend koji se odnosio subverzivno i kritički prema rodnim normama svakako je deo kvir koncepta – smatra Ivanović.
Iako je u Beogradu važila kazna za homoseksualne odnose po članu 206 Kaznitelnog zakona iz 1860. godine i na tu temu se nije gledalo blagonaklono, drugačije je bilo u intelektualnim i umetničkim krugovima. O tome najbolje svedoče brojna dela na kojima se prepoznaje nešto što boji određenu sumnju da je reč o homoerotskom prikazu.
Crtež Anastasa Jovanovića „Otkriveni“ prikazuje na krevetu dve žene u zagrljaju, odevene u tanke haljine koje se jedva naziru, nenadano uhvaćene u intimnom trenutku. Centralni deo crteža „Zabava u ateljeu“ Dese Glišić Jovanović zauzimaju dva muškarca u kratkim suknjama, s maramama na glavi, a jedan od njih nosi improvizovani grudnjak…
Za čitavu priču naročito su značajna dela Zore Petrović ili Petra Dobrovića. „Margaritu“ Dobrović 1928. slika kao dečaka, a Petrovićeva 1944. radi takođe androgini portret slikarke Leposave St. Pavlović, koju je jednom nazvala „bićem koje najviše voli“.
– Kod Dobrovića imamo i scenu na delu „Na kupanju“ iz 1923. gde vidimo dve žene u vrlo homoerotskom odnosu, okrenute jedna ka drugoj. Stojeća, naga ženska figura, eksplicitno i blago erotski pristaje na zavodljiv pogled sedeće figure okrenute leđima posmatraču. I figura koja sedi je žena, ali njeno muževno telo stvara sumnju. One su na nekoj teritoriji van grada, što je važno, jer su oslobođene strogih društvenih normi, a gusto rastinje oko njih daje im privatnost. Na periferiji se dešavaju neke „čudne stvari“ – napominje naš sagovornik.
Interesantan je podatak da gotovo 90 odsto opusa slikarke Zore Petrović čine ženski aktovi, a još zanimljivija autorkina pozicija koja se prema svojim modelima odnosi kao muškarac.
– Ono što je kod Zore kvir jeste ta neka vrsta muškog naboja dok slika žensko telo. Najindikativniji je akt „Čežnja“ iz 1933. Vrlo je neobičan i stvara sumnju ko za kim tu čezne. Seksualno naelektrisana misterija slike dodatno je potcrtana savijenom levom nogom koja prikriva pubični deo… Ostaju dileme, nejasnoće, koje nas vuku da je prepoznamo kao moguću kvir temu – ukazuje Nikola Ivanović.
Nejasno je zašto je Zora Petrović portretisala Leposavu Belu Pavlovićevu, odevenu poput pravog muškarca. Nejasan je do danas i odnos dve slikarke – Zore Petrović i Leposave Pavlović, obe bez dece, koje su jedna drugoj bile čest motiv na slikama. Bile su od 1932. do smrti Petrovićeve 30 godina kasnije veoma bliske prijateljice.
„Pa, kako, s kojim pravom vi možete da zabranite da meni najbliže stvorenje, koje najviše volim, najviše imam, bude ovde kod mene“, s ljutnjom se Zora Petrović, ležeći u bolničkom krevetu i čekajući operaciju zbog tumora na mozgu, brecnula na lekara koji je zamolio Pavlovićevu da izađe iz sobe.
I sama Leposava Pavlović se poslednjeg susreta sa Zorom u bolnici, kako je navedeno u katalogu izložbe „Identitet (i)“, ovako sećala:
„Ošišali su je sasvim, ali su joj tako lepo vezali glavu… Bila je tako lepa…“
Zora Petrović nikada nije bila rada da svoja dela objašnjava, već bi samo ovo poručivala:
„Istina u životu je istina na mojim platnima“.
