2
"Kus petlić" Aleksandra Popovića, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Subotica
Piše: Svetislav Jovanov
U Srbiji se mnogo laže – to je više nego aktuelna misao koje se, u nekoliko navrata, varira u Popovićevom komadu „Kus petlić“ (1990). Da se u Srbiji, pak, ipak najmanje laže u pozorištu, da je tragikomedija i dalje vitalni žanr našeg podneblja, kao i da je za pozorišnu čaroliju nužna „samo“ vrhunska gluma, pokazuju sinoćna pozorijanska izvedba Popovićevog “Kusog petlića”, vrlo dobra režija Milana Neškovića – i, last but not least, Minja Peković.
Komad „Kus petlić“, zajedno sa „Mrešćenjem šarana“ (1984) i „Belom kafom“ (1991) najbolje oličava prelaznu fazu u obimnom Popovićevom opusu: od „orgije jezika“ ka svrhovitom izrugivanju ideološkoj frazi, od lika zatočenog u mentalitet ka neizvesnosti svojstvenoj individui, od kružnog toka zbivanja prema napetosti, ali i paralelizmu radnje. Pri tome, nije nimalo slučajno što upravo ovi komadi prelazne faze sjajno progovaraju o jednom „prelaznom vremenu“, tj. kraju rata i prvim godina socijalizma.
Konkretno, u „Kusom petliću“, periferijska menažerija (Seja, Pile, Komnen, raspop Avakum), povezana dvostrukom zajedničkom sponom (ljubav, interes) i sabijena u međe sirotinjskih „dvorišnih stanova“ – a predvođena likom zvanim Milja Bušatlija, kao svojevrsnim vodičem kroz „čistilište obnove i izgradnje“ – svedoči o dobrovoljnim izdajama i prisilnim oduševljenjima, o krahu „stare“ pohlepe i nastanku „nove“ surovosti – rečju, o dugoj tragikomediji smaka sveta.
Premda je, nakon otvaranja novih scenskih mogućnosti režijom „Bele kafe“, u ateljeovskoj postavci „Mrešćenja šarana“ na više planova „posustao“, Milan Nešković ovom postavkom „Kusog petlića“ ne samo što nam dokazuje da postoji neka (plodonosna) „tajna veza“ između njegovog prosedea i Popovićevih „prelaznih komada“, već otvara i jedan značajan prostor interpretacije Popovićevog opusa uopšte. I to, prvenstveno, time što na utemeljen, raznovrstan i ponegde čak briljantan način, pokazuje da su pomenuti „prelazni komadi“, a pre svega „Kus petlić“, otelotvorenja tragikomedije.
Delotvorni tragikomički ton Nešković postiže, s jedne strane, time što promišljeno i maštovito dozira Popovićeva poigravanja melodramskim (u odnosima Pile-Milja, kao i trouglu Komnen-Seja-Johan). U trenucima „sazrevanja“ radnje, on te trenutke naglašava, da bi ih u momentima napetosti vešto pomerio u drugi plan – izbegavajući zamke neposrednog i vulgarnog ironisanja: efekti takvog doziranja su najbolje pokazani igrom stilski raznovrsnog Igora Grekse (Đakon Avakum) i kroz perfektni „tužni klovneraj“ Dimitrija Dinića (Pile). S druge strane, prividno ambiciozna a samopožrtvovana Seja (Sanja Moravčić) i nadobudni, za svet i sebe podjednako opasni Komnen (Srđan Sekulić), kod Neškovića sjajno igraju uloge inspiratora napetosti (skretanja pažnje, pojačanja emocija).
Sudaranjem i preplitanjem ovih dvaju dimenzija, reditelj nas postepeno i uverljivo uvlači u koloplet svojevrsne „montaže atrakcija“: od sudara emocija, preko sukoba interesa, do protivrečnosti jednog društva u previranju i, konačno, do raskrivanja (tragikomične) pukotine u samom srcu (ondašnjeg i današnjeg) sveta. A ovakvoj sintezi snagu, tajanstvenost, šarm i zaumnost u odlučujućoj meri omogućuje Minja Peković u ulozi Milje: paradoksalno a precizno, saosećajno a rezignirano mudro uzdiže i nenametljivo kontroliše ova izuzetna glumica svaku scenu u kojoj se pojavljuje – a njena „aura“, takođe, odjekuje i u prizorima u kojima je odsutna.
U vezi s tim: kroz Neškovićevo uprizorenje provlače se dva vidljiva lajtmotiva – krv (rane, posekotine, ubistva) i voda (kupanja, uvrede pljuskanjem, tema perionice). Ali postoji i treći lajtmotiv, manje upadljiv ponajpre zato što je suviše očigledan: na sredini dvorišta, u dnu između Perionice i Piletove nastambe, u polusenci, „vreba“ jedno ogledalo. U njemu se niko ne ogleda, akteri samo prolaze mimo njega, bacivši možda tek letimičan pogled; s druge strane, ovo ogledalo je premalo da bi moglo odražavati skup nas, u gledalištu. Onda, logično se može zapitati – čemu ta igrarija ogledanja? A dva su podjednako moguća odgovora: „stidljivo“ ogledalo kao Neškovićevo podsećanje na „slepu mrlju“ srama i ljubavi, pohlepe i žrtve, kojom smo svi žigosani. I drugi odgovor, podjednako uverljiv; ogledalo je samo prazan prostor, vrt koji čeka da u njega svakog trenutka uplovi Minja Peković, držeći na dlanu, pažljivo ali ne i sažaljivo, kao pticu, naše krhko pozorište.
