0
"Rimini" je bio poslednji film prikazan na nedavno održanom “Austrijskom filmskom festivalu” u beogradskom DKC-u. Ne znam kako niste čuli za isti, ali jedva pedesetak ljudi, reditelj Ivan Ikić i ja jesmo. Jer mi smo bili jedini u publici. Što, moraćete da priznate, dosta neslavno govori o našoj “dvo i po milionskoj metropoli”.
Ako se do sada niste upoznali sa radovima Ulricha Seidla, on je uz Michaela Hanekea (koji se zbog internacionalnog arbajtovanja slabije računa u “Austrijance”), perjanica “Novog austrijskog filma” koga krasi realizam u postavci, brutalnost u izrazu i cinizam u stavu. Dok Haneke razotkriva sporni moral Evrope “uobličujući” priče, Seidl to radi razgolićujući ih i prodirući u njih ne mareći za “pristojnost distance”. Junaci njegovih, kako dokumentarnih, tako i igranih filmova, su ljudi na margini, zaboravljeni od života, koji se poslednjim atomima (ne)pristojnosti drže za civilizacijske tokove. Ili, pak, (kao lovci na safarijima u Africi) aktivno rade na rušenju istih.
Junak „Riminija“ je fiktivna nemačka šlager zvezda Richie Bravo koja sada živi u popularnom italijanskom letovalištu i staru slavu krcka pevajući za penzionere u kontra-sezoni, zarađujući ekstra kao žigolo u krevetu svojih uvelih obožavateljki. Film počinje smrću njegove majke, a radnja pojavom njegove ćerke (iz jedne od tih žigolo veza) koja se pojavljuje sa svojim momkom “Sirijcem” i želi da joj otac materijalno nadoknadi sve godine koje nije bio tu.
Seidl bespoštedno prikazuje Richieja u svim pobrojanim aktivnostima i to će biti jedan post-žilnikovski udar na “finog” gledaoca, ali je podjednako, čak i neočekivano, empatičan kada prikazuje Richieja tokom nastupa, koji su mu očigledno sve u životu, kao i stara slava koju nakon njih deli sa par dama u publici. U nekakvim paralelnim pričama, vidimo i Richiejevog oca u domu, slomljenog “alchajmerom”, ali i dalje jakog naci duha.
I on se, kao i njegov sin, bespomoćno vrzma po istim hodnicima i većina vrata mu je zatvorena, dok je u njemu i dalje živa “stara vatra”. Nekako usput, posejane su i izbeglice, koje Richiejeva ćerka na kraju dovodi i u njegov dom, koje samo sede, bez ideje kuda bi mogle i šta dalje sa svojim životima. „Rimini“ su metafora života kao letovališta koje je postalo zatvor za one koji su trajno ostali “van sezone”.
Seidl, kao u nekoj svojoj “Dogmi”, forsira prirodno svetlo i vrlo neprijatnu fotografiju digitalne kamere, koja savršeno korespondira sa ružnoćom onoga što se prikazuje. Rimini su snimljeni kao polovina diptiha koju čini i film „Sparta“ u kome ćemo pratiti životna putešestvija Richiejevog mlađeg brata Ewalda, koga smo upoznali na početku ovog filma. Ne znam da li je po mene dobro što (i) to “jedva čekam”.
OCENA: 7/10
Bonus video: Kako se sve veći dolazak stranih filmadžija odražava na domaće
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
