Peta sezona "The Crown" je prva koja me nije oduševila. Iako to nikako, nikako ne znači da je loša. Naprotiv. Ako sam do sada visoko cenio unikatni scenaristički vez (autora) Petera Morgana i velelepnu egzekuciju na svakom nivou, sada moram da priznam da su mi po prvi put u oči upale Morganove "agende", kojih je možda i ranije bilo, ali su svakako bile kompleksnije plasirane.
Sezona počinje i završava kraljičinom jahtom, „Britannia“. Prvo ceremonijom njenog poranjanja (Claire Foy ponovo je sa nama na par minuta), a potom kraljičinim poslednjim obilaskom iste, nekih četrdesetpet godina kasnije. Sve to zajedno služi kao očigledna metafora njene vladavine, koja je jednom davno velelepno inicirana i imala je svoju svrhu, a sada je preskupa relikvija koja bi morala u prinudnu penziju.
Međutim, unutar tako „sistemski“ postavljene sezone, mi se zapravo najviše bavimo bračnim odnosima. Prvi i najkrupniji je onaj između Charlesa i Diane, jedna epizoda (ona sa „Rusijom“ i Romanovima) vrlo oštro zadire i u petu deceniju braka kraljice i vojvode Philipa, zatim se dotičemo nesrećne veze Charlesa i Camile, ljubavnih jada princeza Margarete i Ane, zatim Diane i doktora Khana… Mereći ljudskost u braku, Morgan je kroz to prelomio mnoga druga bitna pitanja. I agende.
Jedna od njih svakako je agitovanje za princa Charlesa, koje u svetlu nedavne kraljičine smrti i njegovog skorog krunisanja prikazuje ovog kao „podnošljivu i neophodnu progresivu“, kakva nije potrebna samo monarhiji, već i Britaniji pod tom monarhijom. U nemalom broju epizoda, Morgan će, ponekad i neočekivano drsko (kao u sceni igre kraljice s njenim psima, dok princ Philip radi za svojim stolom, u „ruskoj epizodi“) pokazati da je kraljica dala najbolje od sebe, ali da njeno najbolje nije bilo ni prineti potencijalu njenog muža ili njenog, neprekidno potcenjivanog, sina. Charlesu je „pružena“ podrška i on je prikazan kao pribrani reformator koji je još pre trideset godina trebalo da zauzme presto i modernizuje i monarhiju i „imperiju“. Morgan je otišao tako daleko da je ulogu spečenog i definitivno nemuškobanjastog Charlesa poverio ni manje ni više nego Dominicu Westu, koji je bio u više ženskih „vlažnih“ snova nego što ih je Charles sanjao.
Da bi to postigao (a time mi se zamerio) on je na različite načine kompromitovao Dianu, pokušavajući da pokaže da je njena nerealna „svetost“ utemeljena na nepostojećim stvarima. Diana „pete sezone“ je jedna samorazmažena žena, koju uvek zanima šoping, diskutabilna kao majka (nešto što joj, inače, nikada nije osporavano), raspoložena za flert u najbizarnijim situacijima (njeno „notiranje“ doktora Khana dato je u ponižavajuće tendencioznom setingu), aktivnih anti-monarhističkih poriva (scena njenog mulitplog telefonskog glasanja protiv monarhije), koja je u suštini bila izmanipulisana od „mase“, o čemu delikatno govori njen intervju sa Martinom Bashirom, koji je nepotrebno zauzeo čak dve epizode. Ovakva predstava o Diani svakako ne odgovara onoj koja je „kanonisana“, ali u kontekstu dezavuisanja koji je „popila“ i sama kraljica, dosta nezahvalno govori o Morganovoj malčice „mizogenoj“ predstavi o ženskim odnosno muškim kapacitetima i ulogama koje su im dodeljene. Drugim rečima, muškarci su u petoj sezoni „The Crown“ (Kruna) i pametniji i bolji za „sistem“, i u njemu ne zauzimaju mesto koje zaslužuju.
Od, takođe, neočekivanih stvari (a koje donekle idu u prilog i poslednjem napisanom), Morgan je otišao toliko daleko da je značajno mesto posvetio Johnu Majoru, konzervativnom premijeru koji je nasledio Margaret Thatcher i koji je u ovoj sezoni ne samo stekao posebne simpatije, notorno hladne, kraljice, već je Morgan značajno upregao da nam stavi do znanja da je ovaj pored toga što je bio „divan čovek“ (van kuće), bio i daleko veći kapacitet, nego što mu to istorija priznaje. A istorija kaže da je bilo lakše primetiti dezen na belom zidu nego njegovu harizmu.
Vizuelno, „The Crown“ u petoj sezoni deluje osetno skromnije i više, sem ponekih flešbekova, nema raskošnih postavki, čak i kada se one odigravaju u interesantnim periodima istorije (javljanje demokratije u Rusiji, opraštanje od Hong Konga). Sve je lukavo koreografisano da se sa manje postigne više. Najveći deo „The Crown“ obitava u enterijerima, od kojih smo se u nekima već dobrano odomaćili, i tek u epizodama poput „Mou Mou“ (za koju držim da je najbolja u ovoj sezoni), o „genezi“ Mohameda Al Fayeda imamo nešto od stare, „transkontinentalne, transepohne“ slave „The Crown“ u kojoj do izraza dolazi virtuoznost scenarija, koji počinje sitnim semenjem, lagano raste pred našim očima, pre nego što nas iznenadi time što će probujati na neočekivanom mestu. Ali genijalnost Al-Fayedovog stasavanja u „britanskog džentlmena“ debelo će nam posle objasniti odkuda Dodi i Diana zajedno, ali i kraljicinu diskretnu (postkolonijalnu) ksenofobiju, ako ne i rasizam.
Imelda Staunton savršeno je poslužila toj Morganovoj nameri da kraljicu prikaže kao veselu, staromodnu bakicu koja ne ume da upravlja ni daljinskim upravljačem, a ne imperijom. West je višestruko nadmašio stvarnog Charlesa, dok je Elizabeth Debicki, uprkos „saplitanjima“, izbriljirala kao Diana, koja iako večito košutasto pognute glave, ume i da oseća i da svoja osećanja artikuliše i da u modernom svetu odbrani (i od feministkinja) svoju želju da bude „žena svoga čoveka“- nešto što joj, nažalost, nije nikada pošlo za rukom, iz različitih razloga. A komplimenti se moraju dati i njenoj rivalki, Oliviji Williams, koja je igrala Camillu i ovoj pomogla da želi isto što i Diana, samo na potpuno različit način.
Peta sezona „The Crown“, uz dužno poštovanje, postavlja pitanje kraljicine kompetentnosti da uopšte, a naročito posle četrdesetpet godina vladavine i dalje zauzima to mesto. Ona nepodnošljivo razdragano afirmiše Charlesa za to mesto i u tom pozicioniranju skoro apsurdno tretira Dianu kao „sistemsko smetalo“ koje nije na vreme prepoznalo u kojoj meri još treba dodatno da se žrtvuje i skloni sa scene, kako bi budući prestolonaslednik možda i ranije došao na tron. U celom tom procesu, Camilla izgleda skoro kao heroina filmova francuskog „Novog talasa“ večito kul i sa upaljenom cigaretom u ruci. Sveukupno doprinoseći utisku da sve ono što u realnosti nije bilo moguće, izgleda neverovatno i „na filmu“.
Bonus video: „Vreme smrti“ – Kako izgleda snimanje serije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare