Koreograf Erve Kubi: „Šta dan duguje noći“ je prekretnica u mojoj karijeri

Poreklom iz Alžira, doktor farmacije Erve Kubi odlučio je da usmeri svoju pažnju na karijeru koreografa, i tako započeo studije na Univerzitetu Eks-Marseja. Danas je Erve Kubi stalni gost profesionalnih škola umetničke igre širom Francuske, ali i u inostranstvu. Od 2014. godine je na poziciji saradnika koreografa u Višoj nacionalnoj školi igre u Kanu i Višoj nacionalnoj školi igre u Marseju. Od 2015. godine je asistent koreografa na Konzervatorijumu za umetničku igru u gradiću Briv La Gajar. Francuski Orden reda Viteza umetnosti, Kubiju je 2015. godine uručila Brižit Lefevr.

Vaša trupa je 2020. godine donela jedno od prvih inostranih gostovanja u Srbiju. „Varvarske noći“ su izvedene pred ograničenim brojem gledalaca. Kakve ste uspomene poneli iz Beograda ?- Za naše prvo gostovanje u Beogradu, vezuju me predivne uspomene. Zahvalan sam na toploj dobrodošlici celog festivalskog tima na čelu sa Ajom Jung, kao i prijemu i aplauzima publike. Za nas je takođe, Beograd bio prva stanica i prvi živi nastup nakon nemilosrdnog udara pandemije i dugog zatvaranja u Francuskoj. Gostovanje na međunarodno priznatom i prestižnom festivalu, posle strašne izolacije, delovalo je kao neki san. Stigli smo u Srbiju sa velikom tremom jer dugo nismo vežbali, ali i sa nekim neponovljivim entuzijazmom. Slavili smo zajednički rođendan.Novi komad, koji je najavljen i čini program ovogodišnjeg festivala je rađen po romanu Jasmine Kadre, « Šta dan duguje noći ». Koliko se on razlikuje od "Varvarskih noći" ?- „Šta dan duguje noći“ je komad koji je prethodio „Varvarskim noćima“. A, između ta dva rada nisam dugo ništa radio. Čini mi se da su potpuno različiti, jer su nastali u različitim okolnostima. „Varvarske noći“ su nastale u nekoj vrsti mračnog konteksta, u vreme kada su Francusku potresali brojni teroristički napadi. „Šta dan duguje noći“ je svetliji komad, moj povratak Alžiru i korenima. Neka vrsta pomirenja sa sopstvenim poreklom, sa istorijom uopšte, kao i geografijom Mediterana. Ako odvojimo neko vreme da sagledamo tu geografiju, onda možemo da shvatimo da je naša pripadnost tom basenu starija od svih podela na nacije. Tu je verovatno tajna naše igre i našeg suživota, koju možda i nismo razumeli.

Da li je za koreografa teško da se osloni i ponudi čitanje poznatog roman ?- Moj komad nije adaptacija romana. Origanalno književno delo koje je napisao Jasmina Kadra je samo početna tačka u mojoj kreaciji, koja nosi isto ime. Imao sam priliku da upoznam Kadru, jednog od najpoznatijih alžirskih romanopisaca čije je pravo ime Mohamed Muleshul. Pričali smo ovoj predstavi. Bila mi je čast da mogu da podelim svoje ideje sa čuvenim i brilijantnim piscem, a zatim i dobijem njegovu dozvolu da moj komad ponese naslov njegovog poznatog romana. Hadra je moj prijatelj i ja sam mu zauvek zahvalan na savetima i saradnji.A zašto je baš ovaj njegov roman bio poseban za Vas?- Rekao bih da je uopšte ova kreacija bila prekretnica u mojoj karijeri. Danas ovu predstavu izvode igrači moje trupe koji dolaze sa svih strana Mediterana i sa svih strana Evrope, međutim, na početku su je igrali isključivo Alžirci koje sam upoznao tokom svog prvog putovanja u Alžir, 2009. godine. Tada sam otkrio umetnike koji su bili samouki, ali izuzetno daroviti i profesionalni. Povrh svega, bili su otvoreni da prigrle nove tehnike savremene igre koje sam im ponudio. Ušli su u lako u suštinu, onu koja je potrebna za sam komad i njegovo izvođenje pred publikom. Bili su radoznali i delili su ista umetnička preispitivanja i brige kao i svi mi u Francuskoj. To je bio inspirišući susret, koji je uticao na moje dalje stvaranje. Treba imati u vidu da sam od svojih koreografskih početaka, uvek sarađivao sa igračima koji su imali ozbiljne akademske temelje u baletu ili savremenoj igri, kao i igračima koji su stigli iz novih formi urbane igre, ali su iako samouki na početku, imali priliku da se usavršavaju. Ovo je bio prvi put da sam u baletsku salu i na pozorišnu scenu uveo isključivo samouke ulične igrače. Zamislite mene, koji sam se školovao na Baletskoj akademiji Rozele Hajtauer u Kanu, kako oduševljeno crpim inspiraciju od tih umetnika kojima su ulica i strast bili sve što imaju u životu. Oni su promenili moj pogled na igru i umetnost uopšte, i donekle odredili moj koreografski rukopis. Taj materijal je postao inspiracija, čak i u radu sa mojim, profesionalnim igračima.

Da li je pandemija promenila Vaš pogled na svet i umetnost, Vaše koreografije i Vaše igrače?- U nekom smislu jeste, ali ne u onom suštinskom. Prihvatili smo izazove i išli dalje. Nastupali smo na otvorenom, kada su teatri bili zatvoreni. Borili smo se da očuvamo vezu sa publikom. To je bio suroviji kontekst od onoga na koji smo navikli, jer se kao umetnici zapravo uvek borite za tu vezu sa publikom, pa je svaki novi komad samo ispitivanje jačine tih veza. Pandemija nas je vratila na temu stvaranja, jer tokom stvaranja postavljate sebi milion najtežih pitanja od kojih jedno postane ključno. Pandemija je jezivo iskustvo koje vam istovremeno i neumitno nameće brojne teške izazove. Moji igrači, njihove porodice, nemogućnost da se bave onim što umeju, nemogućnost da zarade, da putuju, nastupaju… Uzastopna zatvaranja su menjala ovu profesiju. Od 25 igrača, 4 je zauvek napustilo kompaniju. To su teške odluke, zbog kojih nikoga ne možete kriviti. Sa druge strane, većina umetnika u mom timu je ostala čvrsta, radeći čak neke druge poslove kako bi sačuvali svoju igru. I to je hrabrost, odnosno odluka koja se donosi sa punom odgovornošću.Nedavno je Vaša trupa imala zapaženu turneju po Italiji ? Gde ste nastupali i kako je sve prošlo ?- Venecija, Milano, Rim, Vićenca, Gorica, Trento, Sijena, Luka, Ravena Ankona, Modena, i još mnogo divnih gradova. Italijanska publika je sa oduševljenjem prihvatila « Varvarske noći », komad sa kojim smo bili u Beogradu… Uspeh tog komada je neverovatan, praćen podjednako sjajnim kritikama onih koji pišu o baletu, teatru ili savremenoj igri. Međutim, ne bi bilo pošteno da ne spomenem da smo upravo sa ovim komadom nastupili u svim većim gradovima Amerike. Moja trupa, iako ne uživa veliku podršku francuskih institucija, imala je najviše nastupa u Americi u odnosu na sve druge francuske umetnike ili trupe, u proteklih 40 godina. Ne želim da zvuči kao da se žalim ili hvalim, ali to su činjenice na koje sam ponosan. Sa druge strane, za 22 godine postojanja, ta ista trupa nije igrala u mnogim regionima Francuske, što ne bih umeo da objasnim.Vi ste jedini koreograf na svetu koji ima diplomu, odnosno zvanje doktora farmacije. To je takođe činjenica na kojoj svi zastanemo čitajući Vašu biografiju. Kako ste odlučili da budete umetnik i koja je to energija koja Vas je udaljila od farmaceutskog sveta ?- Moj odgovor je jednostavan. Išao sam na fakultet kako bih zadovoljio svoje roditelje. Oni nisu imali priliku da studiraju kada su bili mladi. Došli su iz Alžira u Francusku, i morali su da rade da bi preživeli. Istovremeno, odustvo diplome su doživljavali kao ozbiljan hendikep. Uradili su sve što su mogli da bi nam obezbedili normalan život, ali i da bi mene ubedili da moram da se posvetim dugom i iscrpljujućem učenju kako ne bih bio žrtva diskriminacije koju su oni osećali kada su stigli, ali i kasnije tokom života u Francuskoj. Dali su mi francusko ime, što dovoljno govori o bolu koji su pretrpeli. Danas sam kilometrima udaljen od onoga što sam izučavao tokom studija, jer sam život posvetio igri. Nastavio sam da se divim nauci, pre svega hemiji i biologiji, i da čuvam jedan poseban ugao za razumevanje živih bića. Eksperimenti i preispitivanja, postali su moji pokretači u koreografskom radu, jer ja sam ipak doktor nauka. Dobar naučnik nikada nema definitivan odgovor, već priželjkuje nove izazove i pitanja. On tako gradi svoje znanje. To je praksa koju sam iskoristio, pored završene baletske škole.

Šta je sledeće što pripremate?- Radim na novom komadu, koji bi trebalo da premijerno izvedemo 2023. godine. Pokušavam da se oslobodim teme identiteta koja je bila prisutna u svim dosadašnjim komadima, ali i da pronađem onu nit koja sve nas, bez obzira odakle dolazimo, tera na igru. To je momentum, neobjašnjiv vitalni zamah. Teško je reći kako će izgledati taj komad, ali je izvesno da će biti i kola i farandole, baš kao i tarantele i svih karika koje čine ljude potpuno iskrenim dok igraju.Šta bi poručili publici u Beogradu ili kako bi najavili komad „Šta dan duguje noći“ ?- „Šta dan duguje noći“ je komad koji je izveden preko 400 puta, širom sveta. Od Boljšoj teatra u Moskvi, Džojs teatra u Njujorku, do Madrida, Londona, Berlina... Presrećan sam da publika jednog od naprestižnijih evropskih festivala savremene igre koji se dešava u Beogradu, ima priliku da upozna vrhunsku selekciju najboljih svetskih trupa. I to svake godine, već 19 godina zaredom! Za mene, kao koreografa i umetnika, čast je da budem deo te selekcije i prikažem rad koji je jako važan za moju karijeru. Nisam jedini koji jedva čeka da se sretnemo ! Uz mene su igrači, tehničari, administracija… Voleli bi, ako nam epidemiološke mere dozvole, da sretnemo publiku u holu teatra nakon predstave. Tada se razmenjuju najlepše ljudske emocije.Bonus video: Glas dirka bas - ko je Milica Janković?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=glasdirkabaskojemilicajankovi-novas-worldwide&stream=hp350&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2964523"]