0
Bavimo se sukobom generacija, pričom o tome kako se jedan svet završava a drugi počinje i kako se ko u njemu prepoznaje, rekla je za Nova.rs rediteljka Ksenija Krnajski na prvoj čitaćoj probi.
Radost stvaranja, uzbuđenje i neskrivena sreća u susretu sa kolegama, tako bi ukratko mogao da se opiše početak sezone u Ateljeu 212, koji je otvorila prva proba komada „Vanja, Sonja, Maša i ostali“ Kristofera Djuranga, u režiji Ksenije Krnajski.
– Svake sezone imamo moto, a ove godine je malo neobičan – “To smo mi! To smo mi? To smo mi…”.
Taj moto dobro opravdava ono što smo radili i što radimo i što ćemo raditi, a to je preispitivanje nas i sveta u kome živimo i, pre svega, odnosa među ljudima koji se, ja sam uveren, projektuju na čitav svet i vasionu. Ne ide ništa odozgo na dole, nego odozdo na gore. I kakvi smo mi, takav je svet, takve su vlasti, prirode, oblaci, oluje, takvo je Sunce. Ovaj komad na vrlo duhovit, po meni vudialenovski način, govori o onome što je govorio i Čehov, ali na jedan nov pristup analizira našu unutrašnju blagu melanholiju i čamotinju iz koje se rađaju razni smešni, komični, ali i znakoviti odnosi – rekao je Novica Antić, upravnik ovog teatra, i poželeo svima uspešnu novu sezonu.
Ksenija Krnajski, gošća iz Novo Sada, prvi put režira u Ateljeu 212.
– Starinsko vaspitanje mi nalaže da predstavim tim koji će raditi ovaj komad. Moram da naglasim da namerno nisam došla sa svojim autorskim timom, nego sam odlučila da probam da proširim zajedničku misiju na nečemu što će mi posle postati parče života – kaže rediteljka Ksenija Krnajski, gošća iz Novog Sada.
Ova komedija je okupila vrhunsku ekipu glumaca – Nebojšu Ilića, Milicu Mihailović, Aleksandru Janković, Isidoru Minić, Đorđa Kadijevića i Nataliju Stepanović.
– Sada su mi se dogodili neki ljudi o kojima odavno razmišljam i želela sam sa njima saradnju. Srećna sam što sam ovde i što ću skoro sa svima prvi put sarađivati. Mladog Đorđa Kadijevića sam gledala u teatru “Boško Buha”, veliki je potencijal i sada ćemo otključati jednu novu glumačku budućnost. Natalija Stepanović, koja je svojim talentom sve oduševila debijem u komadu “Čista kuća” u Ateljeu 212, već je zapažena, a ja je zovem srpskom Marion Kotlijar. A šta reći o selebriti ekipi ovog teatra sa kojima sam odavno maštala da sarađujem.
Sa Aleksandrom Janković Splićom se, dodaje, godinama zna, ali nikad im se nisu profesionalno ukrstili putevi.
– Mislim da je ova uloga, posle Sigurni Viver koja ju je igrala na Brodveju, pisana za nju – rekla je Ksenija i nastavila:
– Milica Mihajlović, šta da kažem a da ne bude suvišno. Prva je čitala tekst, odmah smo se razumele, i svojom energijom je pomogla da radimo ovu predstavu, da stigne do upravnika, koji je divan čovek, pokazao je neverovatnu širinu i toplinu na koju nisam navikla. Nadam se da nećemo razočarati. Milica je dala sve od sebe i da nagovori Nebojšu Ilića Cileta da bude dovoljno fleksibilan da prihvati ulogu i našu sreću. Težak čovek, imao je mnogo filozofskih pitanja ne bi li nam dao do znanja da je naše uzbuđenje krajnje tinejdžersko, a njegove misli sredovečne u skladu s godinama i iskustvom. I onda mi je otvorio jedno novo poglavlje života gde mi glumac postavlja pitanja pre prve probe, što nisam navikla da čujem. Tako mi je dao do znanja da neće ići tek tako i da to nije samo komedija. Ovo je starinski ateljeovski ključ, i on kao stara duša lako će se snaći. Kod njega sam uvek volela tu partituru književno- modernog govora.
Posebno se osvrnula na Isidoru Minić, sa kojom joj se, kako je rekla, nije nikad sretala čak ni u kafani.
– Potpuno sam bila očarana kada je pristala da nam se pridruži. Ja tiho volim, ali sada sam u prilici da javno kažem da mi je ona nešto posebno, u njoj sam videla knjiško, zaboravljeno damsko ponašanje, što me je fasciniralo. Sa njom mi je sve pitomo, kao da je dama iz prošlog veka, što ne znači da nije histerična – nasmejala je sve Krnajski.
U dobrom raspoloženju, gde su se prvo razmenili utisci sa odmora i letnjih festivala, razgovor se nastavio o priči Kristofera Djuranga koju će, u prevodu Marije Spasić, od novembra igrati na Sceni “Mira Trailović”.
Ova komedija prati svakodnevicu Vanje i njegove usvojene sestre Sonje, koji žive mirnim i povučenim životom ispunjavajući sudbinu Čehovljevih likova čija imena nose. Njihov tromi život u kući u kojoj su odrasli prekida iznenadna poseta sestre Maše, glumice čija je karijera na zalasku, i njenog novog, nekoliko decenija mlađeg dečka umetničkog imena Žaoka. Tu je i kućna pomoćnica Kasandra, obdarena proročkim moćima i mlada devojka Nina čija lepota i mladost prete da zasene Mašu. Pozivom na maskenbalsku žurku počinje uzbudljiv vikend rivalstva, žaljenja, ogorčenosti i iskrenosti.
– Bez obzira na to što radimo komediju, i što je reč o brodvejskom hitu koji je osvojio nagradu Toni, ima mnogo toga što je važno a to su lični materijali iz života pisca koji su ga naterali da piše nešto što izgleda kao vedro i lako. Djurang je u katoličkoj porodici u Americi gde uopšte nije bilo zgodno neke stvari izgovoriti niti se o bilo čemu što je neprijatno govorilo. Kao, na primer, kada je otkrio u srednjoj školi da je gej i to nije imao kome da kaže i to je ušlo u njegovu literaturu, tako što ih je prvo napravio na apsurd, a onda kroz smeh učio da živi sa njima kao da je to odbrambeni mehanizam. Da se ljudi smeju nečemu što je užasan problem a on se oslobodio ogromnog balasta – objasnila je Ksenija.
Kristofer Djurang, osvrnula se, upisao je Harvard gde je bio u psihološkim nemirima jer je trebalo da konzumira i istupi sa svojim seksualnim opredeljenjem koje nije bilo široko prihvaćeno.
– Prešao je na Jejl gde upoznaje Meril Strip, Sigurni Viver, i tada mu se učinilo da je u komotnijem društvu, i postaje glumac. Zato su njegovi komadi vrlo životni, dijalozi su konkretni, prokrvljeni, jer što ih piše neko ko glumački misli. On je čak igrao Vanju, u ovom komadu, u jednoj produkciji. Sada mu je narušeno zdravlje, ima afaziju, i povukao se iz javnog života.
Ksenija Krnajski je do detalja upoznala tim sa autorom i dramom koju je napisao. Napomenula je da će glumac Igor Greks, vlasnik Sterijine nagrade, uraditi psihološki scenski pokret uz muziku Anje Đorđević, a da Selena Orb pored mašte dobro oseća i razume glumce, što je jako važno jer je zadužena za kostimografiju i scenografiju.
– Jelena Mijović je jedan od dva najbolja dramaturga u zemlji, divila sam se šta je uradila od nekih starih pisaca u svojoj interpretaciji. Zahvalna sam joj što je prihvatila da radimo ovaj komad. Ovo jeste naša priča jer govori o promenama i o ljudima koji se u njima nisu snašli. Da li zato što ih je tehnologija pregazila ili što je konkurencija postala agresivnija, da li zato što su neka nova pravila tog neoliberalizma donela neku vrstu da tako kažem drskosti i neempatije ili iz lenjosti u tranziciji. Svi mi imamo neke ljude među sobom koji su završili fakultet ali ne rade ništa ne žive dobro, iako nisu svi bogati naslednici. Kukaju, ali se nisu snašli šta sa tim diplomama da rade. Tako im prolaze godine i žive u ideji da će biti bolje i očekuju neku vrstu da im kosmos duguje a godine prolaze. U toj ideji živi naš glavni junak Vanja, kao i Sonja koja ceo svoj identitet gradi na tome što je usvojena i to joj je alibi za sve što nije uradila u životu. Radimo sukob generacija, priču o tome kako se jedan svet završava a drugi počinje i kako se ko u njemu prepoznaje. Treba da se sa tim teatrom apsurda malo poigramo. Bavićemo se ličnim psihologijama, pravdajući likove kroz joneskovsku prizmu – objašnjava Krnajski.
Ako se po jutru dan poznaje, „Vanja, Sonja, Maša i ostali“ biće još jedna od predstava za koju će se tražiti karta više.
Bonus video: Aplauz za balet „Ko to tamo peva“ u Ljubljani
