0
Jugosloven sam i Jugoslavija jeste moja zemlja, verujem da je to bilo pravednije i uređenije društvo u odnosu na ovo u kojem živimo. Izlišno je i neumesno uopšte porediti političku elitu tada i sada, ali nisam želeo da kroz svoj rad skliznem u promociju ideološke matrice, kaže Kokan Mladenović za Nova.rs govoreći o hit predstavi "Bilo jednom na Brijunima", čije je svako igranje u Bitef teatru unapred rasprodato.
Predstava se bavi čuvenim susretom Tita i Jovanke sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom na Brijunima, sudarom kapitalizma i komunizma koji, kako objašnjava reditelj, predstavlja idealan susret Istoka i Zapada, različitih identiteta…
Šta stoji iza susreta tog slavnog kvarteta?
– Potreba da se ovekoveči na filmu veličanstvena epopeja kakva jeste bila Bitka na Sutjesci. Ali, kada proučite istorijske dokumente, iako to nigde ne piše, moj zaključak, koji mogu da argumentovano branim jeste da od dolaska ovog slavnog para na Brijune, pa do premijere „Sutjeske“ dve godine kasnije 1973. na Pulskom festivalu, kompletna jugoslovenska javnost se opsesivno bavi neverovatnim glamurom najvećih zvezda toga doba, a Tito istovremeno obavlja najprljavije poslove koje je uradio u sopstvenoj političkoj istoriji. Surovo se obračunava sa Maspokom u Hrvatskoj i sklanja liberale s političke scene Srbije, pa je tako od prve klape do premijere urađeno nešto najprljavije u političkoj istoriji Jugoslavije i verovatno nešto što će istu tu zemlju koštati pada i krvavog rata na kraju. To je sve bila genijalna manipulacija i filmom i umetnicima i nešto što Titu donosi ostanak na vlasti i mogućnost da sve obavi, a da se o tome gotovo ne piše. Sve je prošlo ispod radara.
Barton pre dolaska piše Titu da će se ubiti ako on ne bude zadovoljan njegovom ulogom, da bi kasnije u svom dnevniku negativno pisao o njemu, rekavši da „ne može da igra tako velikog glumca“. Šta je dovelo do te promene?
– U telegramu Titu Barton piše da će se ubiti ako ne odigra kako treba, da je fasciniran Titom, i da nikada nije igrao živu istorijsku ličnost, što mu je ogroman izazov. Pretpostavljam da je na kraju shvatio da je na neverovatan način, uz mnogo poštovanja i slobode koja mu je formalno data, u stvari bio zloupotrebljen. Znate, umetnost je oduvek bila prirodna opozicija. To je suštinski sukob koji ide kroz čitavu istoriju. Ta scena pripreme za snimanje filma „Sutjeska“, kada Tito instruira Bartona, i subjektivni osećaj glumca koji pokušava da izvuče metaforu, jeste sudar porudžbenice i umetničke interpretacije koji je komičan, ali postaje surov.
Šta bi za današnjeg predsednika Barton rekao? Može li se porediti sa Titom u „glumi“?
– Izlišno je i nedostojno porediti. Ovaj danas je istorijska štetočina, čak nije ni protagonista. To su funkcije. U velikim komadima imate liderske uloge koje propituju sudbinu samoga čoveka, naše postojanje u svetu u kojem živimo. S druge strane, imate te likove koji su funkcije, nužne da bi se neki zaplet ili rasplet dogodio. Ali, oni nemaju trodimenzionalnost, tu su da obave neke poslove u dramaturškom smislu. Mi danas imamo funkciju koja nema ni emotivni, ni intelektualni segment da bi se smatrao višeslojnom dramskom ličnošću.
Čemu danas služe holivudske zvezde koje dolaze u Srbiju?
– Danas je to pijaca, neko kaže lepu reč, uzme pasoš jer mu se finansijski isplati, pošto je lakše obezbediti uslove za snimanje, a i veći su honorari… To je sve tržište kapitala u kojem su i popularni glumci roba, a ne autori i umetnici kakvi su bili Barton i Liz Tejlor. Nedostojno mi je da poredimo današnju političku elitu i one koji pristaju da budu deo toga i sarađuju s njima i ono doba, koje iz ove perspektive, priznaćete, deluje kao Periklovo „zlatno doba“. U to vreme imamo lidera Trećeg sveta, imamo, ako ništa drugo, veličanstvenog komandanta koji je vodio Pokret otpora u okupiranoj Evropi. Imamo ljude koji su se na neverovatan način bavili filmskom umetnošću. A danas imamo primitivne političke elite. Kad pogledate budžet za kulturu bude vam jasno da o značaju kulture za opstanak naroda ne znaju apsolutno ništa. U Jugoslaviji se odvajalo između pet i sedam odsto ukupnog budžeta za kulturu, a mi odvajamo od 0.5 do jedan, nikada više od toga. Sramotno!
Kroz susret Jovanke i Liz Tejlor bavite se i pozicijom žena u društvu tada i sada.
– Liz Tejlor je bila najplaćenija glumica. Borila se da se ženama povećaju honorari, da ženske uloge budu dostojne, a ne samo da igraju supruge, ljubavnice, majke… Predivna ženska psihologija treba da se pokaže u punom svetlu na filmu. Nažalost, malo toga se suštinski promenilo. U dramskom repertoaru postoji ogromna disproporcija između muških i ženskih uloga. Mnogo je nametanja mačizma, seksizma… Elizabet Tejlor je odbila ulogu bolničarke, koju je odigrala Milena Dravić, jer je bila „nedostojno mala“. Smatrala je da ženama treba da pripada mnogo veći prostor. Liz pita Jovanku: „Vi ste ranjeni dva puta u ratu i imate dve medalje za hrabrost i o tome niko ne zna ništa, a vaš muž je ranjen jednom i to slučajno od gelera i o tome se snima film. Zašto?“ Kad se zamislite – to stvarno nije normalno, ali odlučeno je da se neko glorifikuje, da postoji upotrebna vrednost te glorifiacije, a s druge strane – istinski heroizam Jovanke Broz ostane u zapećku. Jovanka jeste žrtvovala čitav život za Tita i bila je poslednja linija odbrane njegovog života.
Iza vas je i premijera u Rumuniji. Reč je o „Pticama“, komadu koji ste pisali po čuvenom Aristofanovom delu, poznatom kao prva utopija u istoriji umetnosti. Ima li nade za novu utopiju danas?
– Aristofan zgrožen beskrajnim Peloponeskim ratom piše nekolicinu komada opsesivno pokušavajući da nađe način da se taj rat završi. Formira grad ptica kako bi se sklonili od svega toga. Sa sjajnim ansamblom u Temišvaru istraživali smo tu temu u odnosu na nove aktuelne ratove u Evropi i činjenicu da smo na korak od nuklearnog rata. Pitamo se šta su današnje traume nas koji pokušavamo to da zaustavimo i šta je neka moguća nova utopija. Mi upravo postavljamo pitanje postoje li nove utopije, da li nakon svega možemo da izgradimo srećnu zajednicu, srećnu državu i grad i, ako postoji mogućnost, zašto to već nismo uradili? Voleo bih da postoji opcija formiranja neke nove zajednice, suštinske promene, ali nema nikakvog racionalnog argumenta da čovek u to veruje. Kad pogledate kako izgleda naš politički život i pozicioni i opozicioni, s čime se sve srećemo u javnoj sferi i do koje je mere sve postalo strašno i primitivno, do koje mere obrazovanje, kultura, moral i etika ne znače apsolutno ništa, onda sam jako skeptičan prema tome da će se ikada desiti nešto gde ćemo svi mi objediniti naše najplemenitije ideale. To je nemoguće. Zato pokušavamo da kroz pozorište oformimo male idealne zajednice u kojima je moguće govoriti slobodno, propitivati teme koje nas se zajednički tiču, a na način koji je više nego demokratičan.
Bonus video: Veče sa Ivanom Ivanovićem – Bilo jednom na Brijunima
