4
Mi danas nemamo državu. Ona treba da znači nešto ozbiljno, da ima uređeni sistem, a mi imamo jedan feud kojim vladaju neki ljudi, organizovana kriminalna grupa koja je uzurpirala sve u našoj zemlji. Tako da mi je jako teško da o Srbiji govorim kao o državi, kaže za Nova.rs reditelj Kokan Mladenović, koji je 2004. godine, na današnji dan, režirao muzičko-scensko delo "Skela" koje je za Dan državnosti izvedeno u Orašcu.
Po tekstu Gorana Petrovića i muzici Zorana Hristića, u produkciji Narodnog pozorišta iz Beograda, bilo je to finale na Centralnoj proslavi povodom dva veka Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne srpske države.
Mladenović se trenutno nalazi u Sarajevu, gde u Kamernom teatru 55 režira komad „Šindlerov lift“ po romanu Darka Cvijetića, čija je premijera zakazana za 24. februar.
Imali ste prilike da na današnji dan pre 17 godina date umetnički doprinos u obeležavanju Dana državnosti. Koja sećanja nosite?
– Mi smo tada učestvovali u nečemu što smo smatrali da je početak formiranja ozbiljne građanske države Srbije. Taj sjajni tekst Gorana Petrovića „Skela“ upravo stavlja kao glavnog junaka hor ljudi koji se nalazi na skeli, koja je negde otplovila a još nije stigla na svoje konačno odredište. A glavni junak je kolektivni, a to je narod za koji smo se nadali da će da pristane u neku normalnu zemlju, neku normalnu luku, i sve se to nije dogodilo. Kolektivni heroji su prestali da postoje. I nametnuli su neki drugi, antiheroji, da se predstavljaju herojima.
Kad smo stali?
– Tih par godina do ubistva Zorana Đinđića, to je bio neki kolektivni uzlet da Srbija ide ka normalnoj zemlji, ubrzanim tempom ka Evropskoj uniji, da je u pitanju samo nekoliko godina kada ćemo mi nakon decenija urušavanja svakog sistema vrednosti postati normalna zemlja. A onda se ispostavilo da smo išli unazad sve vreme. Tako da je meni otužno gledati sve te njihove proslave, glorifikaciju jednog naroda koji je kompromitovao svoju najnoviju istoriju na veoma vulgaran način i nije sposoban da se sa time suoči. Što je naša sramota veća, to će naši spomenici očigledno biti veći.
Da li ste pratili današnju ceremoniju?
– Ne, ne, radim i dan mi je proba, proba, proba, proba, imam samo sat vremena za ručak.
Ponovo sarađujete sa Kamernim teatrom 55. Odabrali ste tešku i bolnu temu kojom se bavi komad “Schindlerov lift“ po romanu Darka Cvijetića, zašto?
– Kamerni teatar 55 u Sarajevu ima fantastični ansambl, radili smo zajedno komad „Sjećaš li se Doli Bel“, imali smo velikog uspeha i divno smo sarađivali. Da, tema je jako bolna, radimo veoma značajnu i poštenu predstavu.
A opet je teško istraživati to zlo koje živi u najbiližima, komšijama. Ti zločini u Prijedoru u kojima je tri hiljade ljudi ubijeno u logorima su stravični, jer su se ljudi koji su ih činili i žrtve poznavali. To su zločini koji su učinili komšije, bližnji i samim tim daje jedan monstruozni prizvuk. Nema malih zlodela, ali ovo da se od vrata do vrata u soliteru ljudi izvode ispred i ubijaju u trenutku kada je počeo rat, a do juče su slavili sve praznike zajedno, i bili bliski, to je jezivo. Darko Cvijetić je napisao taj roman na čast i svom umetničkom i ljudskom poštenju, ali to pretvaranje u scenske metafore sadrži mnogo bola i suza i mnogo napetosti. Idemo, po mom mišljenju, ka veoma lepom pozorišnom poslu ali je proces prosto obeležen svim tim stradanjima, snimcima, dokumentima koje smo morali da pregledamo, to ne može da ne optereti čoveka.
Kakvo je raspoloženje u Sarajevu povodom filma „Quo vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić, koji se našao u užem izboru kandidata nominovanih za nagradu Oskar u kategoriji najbolji međunarodni film?
– Bosna, za razliku od nas, već ima Oskara za najbolji strani film, tako da su i sada ljudi ponosni jer „Quo vadis, Aida?“ je jedan važan i sjajan film. I nadam se da ćemo jednom u nekoj normalnoj Srbiji mi biti ponosni što su dva sjajna glumca Jasna Đuričić i Boris Isaković sa naše strane učestvovali u priči o tom monstruoznom zločinu. To će značiti da baš svi nismo bili slepi, da se svi nismo pravili da ne znamo šta se tamo dogodilo. Uostalom, to sam napisao u nekom svom FB statusu da kada „Quo vadis, Aida?“ bude prikazan u udarnom terminu na RTS, to će značiti da je ova zemlja postala iole normalnija, ali bojim se da se to nikada neće dogoditi.
Da li znate da će naš ovogodišnji predstavnik za Oskara, film „Dara iz Jasenovca“ biti naredne subote premijerno prikazan na RTS, pre nego što uđe u bioskope?
– Ne znam, nisam pratio. Cela ta propaganda od mrtvih ljudi, leševa je mučna, mi merimo čije je stradanje veće, našli smo da se nadgornjavamo u brojanju mrtvih. Bez ikakvog pijeteta, zdravog razuma, ta priča je strašna, Jasenovac je ogromna trauma, ali iskoristiti to sve za političarenje, za kvarenje odnosa sa Hrvatskom, vređanje Američke filmske akademije, kao da je to Institut za merenje količine genocida a ne filmskog kvaliteta… Tako da to liči na nas da kompromitujemo neke stvari u koje ne sme da se dira.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
