3
Kako je Narodni muzej u Beogradu došao u posed sedam dela danas kultnog ruskog slikara Nikolaja Reriha koja je Srbija pristala da preda Rusiji u zamenu za 166. list Miroslavljevog jevanđelja
Zahvaljujući svojoj prijateljskoj vezi s kraljem Aleksandrom, Rerih je sam poželeo da svoja dela ustupi na trajno čuvanje Narodnom muzeju u posebnoj sali koja bi bila u sastavu njegovog muzeja u Njujorku
Razmena slika milione vredna
Vest da će Srbiji, posle gotovo dva veka, iz Peterburške biblioteke biti vraćena 166. stranica Miroslavljevog jevanđelja, koju je opčinjen lepotom iluminacije istrgnuo ruski arhimandrit Porfirije, a da će Srbija zauzvrat Rusiji dati slike čuvenog Nikolaja Reriha, koje se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu, gde su stigle kao dugoročna pozajmica 1932. godine, pobudila je interesovanje za slikara koji u svojoj rodnoj zemlji danas ima kultni status.
Reč je o Rerihovim uljima na platnu „Sveti gosti“. (Dobri posetioci), „Berendej. Selo.“ (Naselje Berendejeva), iz 1919, ulje na šper ploči „Zvonjenje.“ (Zov zvona) iz 1918 (1919?), ulje na kartonu „Burgustan na Kavkazu“ (Burgustan. Kavkaz) (iz serije „Kavkaske studijeˮ), iz 1913 (?), ulje na platnu „Manastir Sveti Sergije“ (prepodobni Sergij Radonješki), iz 1922, i dva nacrta temperom, pastelom i olovkom na kartonu ženskog kostima za operu „Snjegoručka“, Nikolaja Rimskog Kosrakova, navela je svojevremeno novinarima kustos Zbirke strane umetnosti u Narodnom muzeju, Beograd, Jelena Dergenc.
Uporedo sa ovom vešću koja je mnoge obradovala zbog kompletiranja naše najstarije ćirilične knjige, spomenika srpske pismenosti (u Baštini sveta od 2005), otvorena je polemika da li je ovakva razmena adekvatna imajući u vidu dve stvari. Prva je da su naši kopisti, u međuvremenu, izvanredno verno izradili 166. stranicu Miroslavljevog jevanđelja, kao i da je objavljeno nekoliko faksimila odnosno fototipskih izdanja izuzetnog kvaliteta ovog jevanđelistara (rekao je za naš portal istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja u penziji Nikola Kusovac). Druga je da su vremenom Rerihova dela na svetskom tržištu umetnina dostigla sume od 40 000 dolara do milion.
Ujdurma oko (ne)primerene razmene zapravo je počela agencijskom vešću da su Rerihova dela otkrivena u Narodnom muzeju u Beogradu, što nije bilo tačno jer su njegova dela izlagana poštujući napismenu želju autora, i spominjana u muzejskim publikacijama. To što se o Rerihu malo govorilo posledica je bila samo činjenice da on nije pripadao čuvenoj ruskoj avangardi koju je Evropa uzdigla na pijedestal.
Rerihove slike su u Narodni muzej stigle 1932. godine voljom umetnika, tada u emigraciji, da budu izložene na stalnoj postavci u posebnom prostoru, na sličan način na koji je to umetnik činio predajući svoje slike „na čuvanje“ muzejima u Zagrebu, Pragu, Parizu… u nameri da na ovaj način širi ideje svog simbolizma s jedne, likovne strane, i svoje teozofije, s druge strane. Na žalost, nikakav ugovor o tome nije napravljen, te se slike, po mišljenju kustoskinje, mogu smatrati dugoročnom pozajmicom i plodom trajnih srpsko-ruskih kulturnih veza. Odlukom Ministarstva prosvete slike su 1933. pohranjene u Istorijsko-umetničkom muzeju kako se tada zvao Narodni muzej.
Rerih – Počasni član JAZU
Izbegavši iz Sovjetskog saveza, porodica Rerih (koju su činili i supruga Jelena i sinovi Jurij, kasnije orijentalista, i Svatoslav, koji je postao slikar) preko Skandinavije, Britanije, Francuske i Amerike, trajno se nastanila u Indiji gde su osnovali Institut Urusvati u kome su propagirali svoje učenje o prenošenju poruka tibetanskih učitelja.
Nikolaj Konstantinovič Rerih (1874-1947), slikar, pisac i naučnik, inicijator međunarodnog pakta za zaštitu umetničkih institucja, osnivač pokreta za odbranu kuture, više puta nominovan za Nobelovu nagradu, godine 1930. izabran je za počasnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu (JAZU), a 1932. ga je Srpska pravoslavna crkva odlikovala Ordenom Svetog Save prvog reda.
U naučnom tekstu „Rerihov pokret u Kraljevini Jugoslaviji“, objavljenom u Godišnjaku Katedre za srpsku književnost, 2016. godine (https://www.academia.edu/30928970/Rerihov pokret u Kraljevini Jugoslaviji), profesor Nemanja Radulović navodi da je Rerih razvio izuzetnu mrežu kontakata, od Ruzvelta preko pape do kraljeva, posredstvom kojih je finansirao dve ekspedicije u centralnoj Aziji. Samim tim, neminovno je stvorio i široku mrežu neprijatelja među ruskim emigrantima koji su mu zamerali veze sa sovjetskom vlašću, a posebno neskriveni okultizam. Neki su čak tvrdili da je bio sovjetski, britanski i japanski špijun, koji se krio iza humanitarnog rada čak 70 kulturnih misija širom Evrope pod svojim imenom. Drugi, da je bio mason.
Međutim, da je s Karađorđevićima bio izuzetno blizak potvrđuje nam podatak, koji takođe iznosi prof. Radulović, da je uoči otvaranja svog muzeja u Njujorku, 1929. godine, Rerih zamolio kralja Aleksandra da pošalje pozdravnu poruku, i izrazio želju da našem suverenu pokloni jednu sliku iz svoje svoje dve oblasti tematskog interesovanja – slovensko/ruske ili himalajske, kolevke Slovena, kako je smatrao.
Naime, „pored otkupa dela britanskih, francuskih i nemačkih umetnika, dokumenti u nekoliko navrata ukazuju na otkupe slika ruskih umetnika, uglavnom s beogradskih izložbi i iz umetničkih ateljea. Javnosti je bila poznata izrazita naklonost kralja Aleksandra prema mnogobrojnim ruskim emigrantima, žrtvama boljševičke revolucije. Ne treba zaboraviti ni rodbinske veze Karađorđevića s ruskom krunom“, čitamo u monografiji „Muzej kneza Pavla“, u kojoj je reprodukovana Rerihova slika „Selo Berendej“ (Irina Subotić, „Od Muzeja savremene umetnosti do Muzeja kneza Pavla“, Beograd, 2009, 30. i 224.)
Kralj Aleksandar bira sliku „Zemlja Slovena“ kojoj se gubi trag
U odgovoru ministar Dvora obaveštava Reriha da je Kralj izabrao sliku Zemlja Slovena i poziva ga da poseti Jugoslaviju. Na žalost, ovoj slici se gubi trag (Rerih je kasnije uradio još jednu verziju ove slike i ona se danas čuva u Muzeju Istoka u Moskvi.), a ekspedicija po Centralnoj Aziji, koju je fnansirala američka vlada sprečava Reriha da bude srpski gost. Zvanično, misija je bila botaničke prirode, nezvanično, Rerih je hteo da formira nezavisnu državu na tlu Azije zasnovanu na reformisanom budizmu i da sebe stavi na njeno čelo. Ruzvelt i Henri Volas (sekretar za poljoprivredu) prozreli su njegov plan, obustavili ekspediciju i prekinuli svaki kontakt s Rerihom.
Prema pisanju prof. Radulovića, zahvaljujući kralju na pozivu da poseti Jugoslaviju, Rerih je Narodnom muzeju ponudio više slika uz zahtev da budu izložene u zasebnoj sobi zvanoj „Sala Reriha“ u skladu sa njegovom kulturnom politikom da se slike daju pojedinim nacionalnim muzejima na trajnu pozajmicu ostajući pravno vlasništvo Muzeja u Njujorku.
Kultni umetnik u „ruskoj“ sobi Narodnog muzeja
Godine 1932. Rerih je zvanično predložio osnivanje odseka njujorškog muzeja u Beogradu, i kralj Aleksandar se s tim saglasio. Ne računajući pomenutu nestalu sliku poklonjenu Dvoru, u Beograd su 1932. stigle 24 Rerihove slike, a prijem su potpisali general Vojislav Vuković, upravnik dvora, Vladimir Velmar-Janković, referent u Ministarstvu prosvete i Milan Kašanin, kustos Muzeja kneza Pavla (ime Narodnog muzeja od 1935. do 1944). Ovaj dokument se nalazi u Arhivu Jugoslavije.
Od tih slika, takođe po Rerihovoj želji, trebalo je da se „deset pošalje u Zagreb, što se i desilo, a 14 je ostalo u Beogradu. Od tih 14, sedam je bilo reprodukcija, to nisu bile njegove originalne slike, a sedam njegovih originalnih slika je dato Muzeju“ (izjavla je portparolka Narodnog muzeja Lidija Ham).
Pročitajte još:
Rerihova dela su izlagana, i dobro su poznata posetiocima Muzeja, a pogotovo stručnjacima. Do 1996. bila su po slikarevoj želji u posebnom takozvanoj ruskoj sobi, a posle su iz bezbednosnih razloga povučena zajedno sa celom Zbirkom strane umetnosti. Poslednji put jedno Rerihovo delo viđeno je u Narodnom muzeju na izložbi „Pit Mondrijan: Slučaj Kompozicije II“ 2014/2015, čiji je jedan od autora, uz Simonu Ognjanović, upravo kustoskinja Dergenc.
Kako je nedavno najavljeno, sedam Rerihovih slika koje iz Beograda odlaze u Moskvu biće ispraćeno izložbom u Narodnom muzeju. A što se Rerihovog muzeja u Njujorku tiče, on, zapravo, kao takav više ne postoji…
