3
“Nisam se osećao ni izabranim, ni odabranim. Kako sam i mogao s grbavim ocem ili s blago šepavom majkom velikih grudi koje su svi primećivali.”
Oto Horvat, Noćna projekcija, Akademska knjiga 2021.
Obeshrabrujuće i tmurno zvuči ovakav kroki jedne prozne knjige, koja je, kao i život njenog pomalo posustalog pripovedača, zapravo uzbudljiva, maštovita, bez prisenka defetizma, koliko god bila duboko i neporecivo setna. Ipak, imaginacija invaliditeta vlada Noćnom projekcijom jasno i bespoštedno: svi njeni protagonisti su na gubitku, oštećeni i osakaćeni. Pripovedačevim roditeljima nedostaje vrlo malo da se s ivice ambisa nesreće maknu u neke lepše dimenzije makar upitnog blagostanja, ali oni to zdušno pokušavaju rakovskim hodom unazad – majka skladišti nebrojene kutije sa gotovo nenošenim cipelama, u kojima će prošetati samo po trosobnom stanu, a otac-pijanista pijan zaspi s makazama u rukama nakon što je, po povratku sa tronedeljne sviračke tezge na putničkom brodu, isekao i iscepao svu odeću svoje žene.
Drugi roman i treća knjiga proze pesnika i prevodioca Ota Horvata povratak je u dobro poznate postupke anatomije melanholije, u istraživanje fenomena nedostajanja, ali ovaj put na redu je pokušaj rekompenzacije lične i porodične istorije. Trajno osećanje nelagode nad svetom i sistematsko razgrađivanje sećanja i iskustava deluju kao utemeljena konstanta njegove poetike, s tim što se mesto radnje izmešta iz ruže lutanja Evropom u rodni grad i rodni dom koji se s teškim naporom prepoznaju kao nekad svoji.
Autor briljantnog romanesknog prvenca Sabo je stao (koji je sa Filipom Davidom i Davidom Albaharijem podelio nikad tešnje finale NIN-ove nagrade) umeo je da na egzaktan način govori o saznavanju kao posebnoj vrsti bola i bolu kao najtežem obliku spoznaje, pa nas je navikao na savršene recepte za eskiviranje kiča i patetike u pripovednim okolnostima koje ih čine naoko nezamenljivim. Noćna projekcija ide korak dalje: pored toga što obnavlja temu ranjivosti, ovaj roman skenira sve traume odrastanja, sve razrađene fantazije i nedovršene uspomene, ali i opominje da na “žar lažnog sećanja“ niko nije imun. Ako je roman Sabo je stao bio elaboracija fragmenata sećanja u naporu da se sačuva portret mrtve drage, onda je Noćna projekcija pokušaj da se razmontira sećanje na porodično vreme.
U nedavno objavljenom prikazu italijanskog prevoda romana Sabo je stao univerzitetska profesorka i kritičarka Đulija Bazelika povezuje ovaj, kako kaže, “izrazito srednjoevropski roman“ sa Floberovim papagajem Džulijana Barnsa: “Brajtvajt-Barns, baš kao i Horvat-Sabo, otkriva neadekvatnost reči da iskažu bol.” Da Floberovo prisustvo nije slučajno ne pokazuje samo strpljivo Horvatovo traganje za pravom reči, već i dva bezimena papagaja pripovedačeve majke u Noćnoj projekciji.
Novosadska neoavangarda: izbor iz poezije, Bulevar books 2021.
Ukoliko se vodimo maksimom da je prošlost sve što teče oko nas i da svaki naredni trenutak postaje njen deo, lako počnemo da podozrevamo da kroz tu slepu ulicu sadašnjosti ne bismo nikad stigli u budućnost. A budućnost je puna žileta, kako bi to napisao pesnik Vujica Rešin Tucić, autor čuvenog, sveprimenljivog naslova “Igrač u svim pravcima”.
U izboru pesnikinje i već dokazane antologičarke Vite Trebovac i sa pogovorom Vojislava Bekvalca, novosadska neoavangarda predstavljena je poezijom šestoro pesnika: Judite Šalgo, Vojislava Despotova, Vladimira Kopicla, Slobodana Tišme, Vujice Rešina Tucića i Katalin Ladik. Pesme su pisane i publikovane u proteklih više od pola veka: Obalom, prva knjiga poezije Judite Šalgo, objavljena je još 1962, a pesme prevedene iz zbirke Katalin Ladik Sećanje vode štampane su 2016. Svih šest pesnika popisuju fenomene svakodnevnice, oneobičavaju ih, ali to ne čine pasivno začuđeno i mirno: pobuna, subverzija i otpor svakom unapred zadatom redu mogu da se nametnu kao kontinuitet i kao potreba, tim pre što ovi umetnici ne odustaju ni od eksperimenta ni od igre čak ni kad su mrtvi ozbiljni, čak ni kad su prozivani, nadzirani, prekorevani i proganjani.
Zajedničko im je najviše svestrano, riskantno i radoznalo uranjanje u različite vrste umetničkog i aktivističkog angažmana: oni su i vizuelni umetnici, i glumci, performeri, urednici časopisa i edicija, muzičari, prevodioci, mentori mlađim generacijama stvaralaca, a neretko jedni drugima junaci, kao što je, recimo, Vujica Rešin Tucić gostovao u prozi Judite Šalgo.
U stihovima pesme Vujice Rešina Tucića naslovljene “Dobra komovica“, a objavljene davne 1970. u zbirci Jaje u čeličnoj ljusci, prepliću se parodija parola i imitacija različitih registara koje čitaoca sasvim lepo mogu i da ožuče i da zabave: početni stih “prokislo je cveće što me više neće” razmotava se u tapiseriju ekonomsko-erotske apsurdne realnosti u kojoj su pesme “ono što se ne sme“, a ljubav je pod prismotrom, pa čak i opomena “Čuvaj se, / draga moja uspomeno!“ ne zvuči naivno-šlagerski kako je možda zazvučao početni stih pesme.
“Sreća spava na ušima / i gleda svoja posla: ne mari / ona za potrese, ne veruje u čudo“, peva Vladimir Kopicl u pesmi “Cimet: nestvarno“ iz 1995. Možda je pomalo dvosmislen dokaz za to i podatak da od troje upokojenih pesnika iz ove antologije ulicu nazvanu po sebi imaju dvoje: Judita Šalgo u Veterniku, a Vojislav Despotov u Zrenjaninu, Novom Sadu i Borči. Nije ih, međutim, nimalo lako naći na dodeljenim im adresama, o čemu su pisali Silvia Dražić i Sinan Gudžević, koji je dobar deo jednog vrelog dana proveo u traganju za bivšom Novom 69…
