0
Holokaust i nažalost zaboravljeni intelektualac avangardnih ideja Dimitrije Mitrinović "predmeti" su dve knjige koju je nedavno objavila izdavačka kuća "Klio". U pitanju su delo "Žuta zvezda, Crvena zvezda: Sećanje na holokaust posle komunizma" Jelene Subotić, profesorke Političkih nauka na Državnom univerzitetu Džordžija i "Vidovnjaci - Snoviđena Evropa" holandskog istoričara Gvida van Hengela.
Oba autora gostovaće u Beogradu i Novom Sadu u periodu od 10. do 14. decembra, najavljeno je iz „Klija“.
Hengel se, zanimljivo, za Balkan, njegovu istoriju, ali i sadašnjost, zainetresovao još kao srednjoškolac, što je ovako objasnio:
– U ovom regionu ima toliko mnogo da se nauči, a toliko i objasni Evropi u svakom značenju: političkom, socijalnom, kulturnom, verskom. Moja ranija istraživanja bila su vezana za Gavrila Principa, i njegovu generaciju sanjara i atentatora koja su živeli pre Prvog svetskog rata.
Holandski istoričar i pisac Gvido van Hengel za svoju doktorsku tezu odabrao je tako organizaciju Mlada Bosna, 2014. godine objavio knjigu „Dani Gavrila Principa o Mladobosancima“, i napisao scenario za grafički roman „Atentat – S one strane patnje“.
I to mu nije bilo dovoljno. Nastavio je da prati mreže mladih intelektualaca iz Bosne koji su studirali u gradovima širom Evrope, od Beča, preko Pariza, do Brisela.
– U tom istraživanju saznao sam da je Dimitrije Mitrinović, koji je bio povezan sa mladobosanskim mrežama, pisao pisma holandskom piscu Van Edenu. Tada sam rekao sebi da bi to bilo nešto zanimljivo za jednu knjigu, i tako je krenulo – objasnio je Holanđanin, koji je u novoj knjizi „Vidovnjaci – Snoviđena Evropa“ za junake izabrao trojicu intelektualaca fantasta – bivšeg mladobosanca Dimitrija Mitrinovića, holandskog psihijatra Frederika van Edena i nemačkog filozofa Eriha Gutkinda.
Pišući o Mitrinoviću i Van Edenu holandski autor i istoričar zabeležio je da je tokom „korona-krize prisutna sveopšta zabrinutost kako će društvo izgledati u bliskoj budućnosti“, upitavši – Kako možemo da zamislimo to novo društvo? Ali, onda je podsetio da je pre jednog veka, posle Prvog svetskog rata i Španskog gripa, Evropa takođe iznova morala da se uzdigne:
„Intelektualci i umetnici su kreirali prostor za razmišljanje kako bi osmislili novi svet. Ovo je esej o dvojici vizionara tog vremena, Srbinu i Holanđaninu, koji su inspirisali jedan drugog u vreme krize 1914. godine“.
A ko je bio Dimitrije Mitrinović? Rođen u Donjem Poplatu 1887. godine bio je filozof širokog obrazovanja koji se bavio i kritikom, pisao eseje, pesme, prevodio… Pred Prvi svetski rat otišao je iz Bosne i skrasio se u Londonu, u kome je i preminuo 1953. godine. Mitrinovićeve ideje bile su avangardne za ono vreme. Jer, zagovarao je ujedinjenje država bez obzira na religiju, tradiciju i istoriju, kao i mir. Čak je pisao pismo Hitleru, upozorivši ga da će, ako počne rat, uništiti svet, a kralju Aleksandru izlagao je zamisao o ujedinjenoj Jugoslaviji… Mitrinovića se u nas prvi setio Predrag Palavestra. Studiju o filozofu potpisao je Dušan Pajin, a Vladislav Bajac svojevremeno napravio scenario za film. I dok film nikada nije snimljen, Bajac je, ipak, na osnovu teksta napisao roman „Crna kutija“.
Ponovna legitimacija fašističkih ideologija
Još jedna gošća Beograda, Jelena Subotić u knjizi „Žuta zvezda, Crvena zvezda: Sećanje na holokaust posle komunizma“ analizira savremene prakse sećanja na Holokaust u tri države: Srbiji, Hrvatskoj i Litvaniji. U pitanju su zemlje koje su izvele upečatljive projekte preinačenja zločina Holokausta u zločine komunizma.
Profesorka Političkih nauka na Državnom univerzitetu Džordžija tvrdi da su mnoge evropske zemlje prisvojile sećanje na Holokaust kako bi naglasile status većinske etničke grupe. Nažalost, to je proces koji je, prema njenom mišljenju, pomogao ponovnoj legitimaciji fašističkih ideologija. Pobunjeni fašizam, kako podseća Subotićeva, ima mnogo veze sa načinima na koje su zemlje izabrale da u svojoj prošlosti ne govore o bolnim ili neprijatnim epizodama. Evo i dva „primera brisanja“ iz knjige Jelene Subotić:
Mrežna kula izvire sa obale Save, reke koja deli srpsku prestonicu Beograd. Veš iscepan na konopcima za veš teče na povetarcu pored izbledele bele strukture, jer se bez očiglednog objašnjenja nazire pored lutajućih pasa, otpadaka i domova skvotera.
Bliže obali reke nalazi se spomenik koji će vam reći nešto o onome što je nekada bilo ovde, na mestu koje se zove Semlin.
„Ovo je mesto gde je nekada bio nacistički koncentracioni logor na starom beogradskom sajmištu“, stoji na ploči na spomeniku na srpskom i engleskom jeziku. „Žrtve su uglavnom bili Srbi, Jevreji i Romi“.
Ipak, to vam ne govori da je u periodu od samo nekoliko meseci 1942. polovina svih Jevreja u okupiranoj Srbiji od nacista prošla ovuda i istrebljena, uz pomoć lokalnih saradnika. Procenjuje se da je 6.300 srpskih Jevreja, uglavnom žena, dece i staraca, ubijeno u pokretnim kombijima za gas koji su vozili nacisti po ulicama u centru Beograda. Ali Semlinovo razdoblje privremenog zatočeništva vjerojatno je poznatije od njegove uloge logora za istrebljenje Jevreja i Roma.
Ista se stvar događa nekoliko stotina milja uz istu rijeku, u susjednoj Hrvatskoj. U logoru Jasenovac, kojim upravlja fašistička ustaška partija, ubijeno je oko 85.000 zatvorenika. Ali moderna hrvatska vlada naglašava hrvatske žrtve-od kojih su većina bili disidenti i pristalice komunista-zbog patnji nevećinskih etničkih grupa poput Jevreja, Roma ili, naravno, Srba, koji su činili trećinu stanovništva…
Bonus video:
Zašto je važno da čitamo
